I NAJTEŽE BITKE SE DOBIJU AKO VAS VERA U DOBRO VODI: Sveštenik u Vranju sa osam godina bio je deo kolone tokom "Oluje"

KROZ životni put me je vodila božja volja. Bilo je loših dana, muke i patnje, a sa druge strane isto toliko i radosti. Vera je put ka ozdravljenju duše svakog pravoslavca, uprkos tome što nam brojni ratovi, sukobi i druge tragedije kao društvu ne idu naruku.

Foto: Privatna arhiva

Ovako kazivanje o svom životnom putu započinje sveštenik Dejan Škarić (37), čovek koji je uspeo da napravi balans između teških događaja u detinjstvu, koji su se nizali od trenutka kada je seo na traktor sa delom porodice bežeći iz rodnog Vrbnika kod Knina u nepoznato i života koji je stvorio u maloj sredini, gde svakodnevno služi i Bogu i ljudima.

Starešina crkve Svete Petke u Vranju, jedan je od omiljenih sveštenika u ovom gradu. Strpljiv, pažljiv i porodičan čovek, otac Gavrila i Prohora, deli radost i tugu sa Vranjancima, brine o najstarijem gradskom groblju u okviru crkve na Šaprancu i svakodnevno se na svoj način bori da ljudima vrati veru, ne samo u Boga već i u opšte dobro.

Iza blagog osmeha krije se životna priča koju sveštenik Škarić nerado priča, ali je neminovna faza njegovog života koja je duboko urezana u svest i srce. Podelio je svoje životne tuge i radosti na najradosniji hrišćanski praznik sa našim čitaocima, kako bi poslao poruku da se i najteže bitke dobijaju ako vas vera u dobro vodi.

Foto: Privatna arhiva

Pre nego što je postao deo velike kolone ljudi koji je bežala u "Oluji", tada osmogodišnji dečak, živo se seća svakog momenta. Kaže da se "osećalo" u vazduhu da ne valja. Pre polaska dan su proveli u improvizovanom skloništu u njegovoj kući. Dvadesetak dece iz deset porodica je čekalo da se nešto desi.

- Stiglo je pismo da se moramo evakuisati. Muka je to bila velika, samo žene i deca u selu, ostali muškarci uključujući i mog oca Dražena bili su na položaju. Sreća da je stariji kum imao veliki traktor tako da smo na njega stali, nas 15 duša. Strina Hrvatica i njena deca, majka, sestra, baka i ja, kao i kumova porodica. Stoku smo pustili i psa koji je kilometrima išao za nama, tu sliku neću zaboraviti - setno priča Škarić.

Na pitanje kako se osećao tada, duboko uzdiše. Kaže da je bio uplašen i da je brinuo... zbog oca kome su, ako svrati kući, ostavili na stolu pršut, pismo i 20 maraka, zbog kuje koju ostavljaju i prabake koja nije mogla sa njima na put.

Foto: Privatna arhiva

- Vodila se kao nestala u "Oluji", kasnije smo saznali da su je ubili, tačnije udavili u bunaru. Roditelji kumova ubijeni su na kućnom pragu. Na našoj kući i dan-danas ima tragova od metaka, jer su pucali a da nisu ni pitani ima li koga u kući - priča ovaj mladi čovek.

Na sreću, posle nekoliko dana na traktoru im se pridružio i Dražen, njegov otac, a nekoliko dana kasnije i stric. Pratilo ih je i sunce i kiša. Vozili su se u toj koloni tuge, a opet sretali dobre ljude.

- U Prijedoru nas je sačekala žena čijeg se imena ne sećam, odvela je decu svojoj kući, posle nekoliko dana smo se okupali. Sećam se da mi je dala svoj džemper. Čekali su nas ljudi i davali nam hranu. Prebacivali smo iz traktora našu hranu u kamione koje smo sretali u putu. Bilo je straha, neizvesnosti i tuge. A neka sećanja su još uvek toliko živa, poput lubenice koju nam je dala žena kod Rume. Mislim da još osećam ukus u ustima kad se setim. U blizini Beograda raspoređivali su nas ko gde ide. Nismo nikog imali u Beogradu i Vojvodini da garantuje za nas, pa su nas uputili na jug - priča Dejan kako se privodilo kraju najteže putovanje u životu.

Foto: Privatna arhiva

Nedaće sa kojima se suoči jedna porodica u ovakvim situacijama nemoguće je opisati. Posle svega jedan mlad čovek može da kaže da je zaista sreća što su svi na okupu.
- Stideo sam se života u smeštaju u kome sam živeo i lagao svoje drugare, onda sam isto to prećutkivao devojkama. A onda se desilo nešto što mi je još u ranoj mladosti pokazalo da će sveštenički poziv biti moj životni poziv - kaže Škarić.

Već 1995. godine svi muškarci, uključujući njegovog oca, odvedeni su ponovo na ratište. Opet mesecima nisu znali da li je živ.

Foto: Sveštenik u crkvi

- Manastir Sveti Prohor Pčinjski igra važnu ulogu u mom životu, po tom svecu nosi ime moj stariji sin. Za nas decu iz "izbegličkih baraka" bombardovanje 1999. je bilo strašnije, jer smo ponovo to preživljavali. Tada sam krenuo na veronauku i ponovo pod krovom crkve našao mir i utehu, a manastir je bio posebna mirna luka za naše povređene i uplašene duše - priča sveštenik.

Nakon zatvaranja kolektivnih centara porodica se seli u Staru Pazovu, jer su tamo već imali rođake, on završava srednju školu i upisuje Teološki fakultet čime počinje da ostvaruje svoj planirani put. Nije ni slutio da će ga za Vranje neraskidivo vezati ne samo posao već i ljubav.

- Poslednjeg dana u godini 2009, verovatno ne slučajno, prijatelj me zamolio da njegovoj poznanici ponesem knjige, jer sam kretao za Vranje. Ona me je čekala na autobuskoj stanici, popili smo kafu i pitala me je gde ću na doček, nisam imao nikave planove tako da sam se pridružio grupi njenih prijatelja i tako je sve počelo - priča Dejan kako je upoznao suprugu Milenu. Već sledeće godine bili su u braku.

Posle svega, on kaže da je srećan i ispunjen čovek. Majka Rada, otac Dražen i sestra Dragana žive u Staroj Pazovi. Sa suprugom aktivno učestvuje u humanitarnim akcijama i veruje da je stub društva porodica. Zbog toga zajedno sa suprugom želi da na decu prenese naviku da pruže ruku prijateljstva i dobrote kada je nekome potrebno.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije