RUSI STRADALI ZA REPUBLIKU SRPSKU: Neporočan je san deteta - spavajte mirno sinovi Dona

OVO groblje na Megdanu, nije kao druga. Trideseta je godina otkad je rekom suza majki, sestara, unesrećenih udovica i sirotih sinova i 'ćeri ratnika, prvi put zaliveno. Ovo je groblje ratno - nastalo brzo i do poslednjeg mesta popunjeno. Vojničko je - kostima gusto zbijeno ne od dugog života ili nekog nesrećnog slučaja, već od metka i mine.

N. Janković, Vojska RS

Zovu ga još i srpskim, mada to nije potpuno tačno. Uz višegradske mučenike, a ovde je 89 spomenika, kosti su daleko od kuće ostavili i Rusi, borci za slobodu Republike Srpske.

Ovde su spomenici podignuti za njih šestoricu, dok je jedan borac, srpski muž i zet, sahranjen nedaleko, na groblju Crnuća u Višegradu.

Na Megdan brdo nad čuvenom ćuprijom, Drinom i Andrićevom školom, uspesmo se sa Radojem Tasićem, novinarom i hroničarom višegradskim. Tu smo da se poklonimo senima ratnika. Zagledamo lica na mermernim pločama, čitamo epitafe, u senci Crkve Rođenja Svete Bogorodice nad grobljem, slušam ono što se o stradalnicima zna.

Batalin Sergej Jurjevič, rođen 14. septembra 1961. u Moskvi, po struci lekar. Stigao je ovde da se oženi, bio je od januara 1993. vojni lekar u sastavu 1. Kozačkog odreda i neposredno je učestvovao u borbenim dejstvima. U borbi za selo Tvirkovići, od eksplozije protivpešadijske mine izgubio je stopalo. Umro u jesen 1993. u Višegradu. On ne počiva ovde, već na Crnući.

Ganijevski Vasilij Viktorovič, rođen 16. januara 1960. u gradu Krimsk u Krasnodarskoj oblasti. Živeo je u gradu Saratovu. U Srpskoj od januara 1993. ratovao u sastavu Kozačkog odreda. Poginuo je 12. januara 1993. u selu Tvirkovići direktnim udarom mine tokom operacije zauzimanja doline Orahovci kod Višegrada.

Kotov Genadij Petrovič, rođen 1960. u gradu Volgodonsku u Rostovskoj oblasti. Ratovao u Pridnjestrovlju. U Republici Srpskoj od decembra 1992. Ataman u sastavu Višegradskog kozačkog odreda. Bio je načelnik štaba, a potom komandir tog odreda. Poginuo 9. februara 1993. u zasedi kod Višegrada tokom izviđanja prema zaseoku Drinska. Bio je sahranjen na vojničko-crkvenom groblju u Višegradu. Posmrtni ostaci 1994. preneti su i ponovo sahranjeni u gradu Volgodonsku, gde živi njegova udovica Jelena sa decom.

Nimenko Andrej Nikolaevič, rođen 10. septembra 1971. u Sankt Peterburgu. Služio kao mitraljezac u Drugom RDO. Poginuo 3. decembra 1992. u Višegradu na Orlovoj gori, za vreme operacije oslobađanja rejona Počivala. Imao je samo 21 godinu.

Popov Dimitrij, iz Petrograda, poginuo je 12. aprila 1993. Na ratište stigao dva meseca pre pogibije na Zaglavku.

Vasiljevič Vladimir Safonov, rođen 30. maja 1957. iz Semipalatinska u Kazahstanu. Safonov je bio aktivni kapetan korvete. Njegovo poslednje prebivalište bilo je u Sankt Peterburgu. Poginuo herojski na Zaglavku 12. aprila 1993. dva meseca po dolasku na ratište u 36. godini.

Bogoslovski Konstantin Mihajlovič, rođen 4. februara 1973. na Pamiru u Tadžikistanu. Živeo u Moskvi. U RS od kraja marta 1993. ratovao u sastavu 2. Objedinjenog ruskog dobrovoljačkog odreda (2.ORDO) (Višegrad-Goražde). Poginuo 12. aprila 1993. tokom junačke odbrane uzvišica Zaglavak i Stolac, kao mitraljezac braneći zastavu na položaju. Sahranjen na vojnom groblju u Višegradu, a na mestu gde je poginuo ratni drugovi mu podigoše spomenik, krst od granata. Sin jedinac, život dade u dvadesetoj.

Zna se još da je i Šapalov Vladimir, poginuo na Meremišlju kod Višegrada.

- Prvi Srbin ubijen je u Višegradu 8. aprila 1992, na kućnom pragu u Pionirskoj ulici. Rat je ovde počeo godinu pre zvaničnog početka. Ekstremisti iz SDA, ohrabreni činjenicom da je većinsko stanovništvo muslimansko, ubrzano su postajali "zelene beretke". Nasilje je brzo postalo svakodnevica - govori nam Tasić. - Srbi su tražili puteve za beg iz grada, ali su na dan prvog ubistva muslimanski ekstremisti srušili tunel u Vardištu, u Srbiju se nije moglo.

Foto: Н. Јанковић, Војска РС

POGLEDAJ GALERIJU

Većina Srba ipak je našla spas, bežeći u Srbiju preko Zaovina i putem prema Višegradskoj banji. U gradu, čekajući kraj, ostala je tek nekolicina Srba, u naselju oko crkve.

Među njima se pročuo glas, da dolazi spas, Rusi dolaze! Nekoga, eto, ima i na strani glinenih golubova! Niko ne zna da li u to da veruje, da li je to samo jedna obmana kojom se očajnici bore da razum sačuvaju, trošeći poslednje sate i dane?

U pomoć stanovnicima očajnim, priskaču dobrovoljci iz Srbije. U varoš 18. aprila 1992. ulazi Užički korpus.

I zaista, dođoše i Rusi da tu kosti ostave. I na kostima, svojoj braći i sestrama - Republiku Srpsku. Broj ruskih dobrovoljaca, prema dostupnim izvorima, za sve vreme rata nije premašio 600-700 ljudi. Obeležja postoje za njih 37 ali se zna da ih je najmanje 49 i da taj broj nije konačan. Većina njih borila se na sarajevskom i višegradskom ratištu, u sastavu Prvog, Drugog i Trećeg ruskog dobrovoljačkog odreda.

Dan ruskih dobrovoljaca obeležava se svakog 12. aprila, na dan kada su 1993. kod Višegrada poginula trojica: Bogoslovski, Safonov i Popov, a više njih ranjeno. U Višegradu postoji još i Kozačka ulica. Podignut je veliki krst na brdu Stari grad nad Višegradom, u znak sećanja na "srpske Ruse". U okviru vojničkog groblja, nalazi se i spomenik svim Rusima stradalim za RS na raznim bojištima, sa imenima 37 dobrovoljaca.
Jedan od njih, Boris Zemcov, opisao je borbu za vrh Zaglavak na levoj obali Drine u dnevničkim zapisima koja je kasnije objavio pod naslovom "Rusi nisu izdali".

- Napadali su nas muslimani, među njima i mudžahedini iz raznih zemalja Azije i Afrike, instruktori iz Turske. Takva činjenica vas navodi da mnogo razmišljate, mnogo osećate i mnogo razumete. Mi smo došli da ispunimo svoj dug, bratski i slovenski - zapisao je Zemcov a prilikom poratne posete poprištu bitke, sa sobom je poveo sina koji je, po povratku u Rusiju, spakovao najnužnije stvari i otišao u Donbas.

Sin ruskog dobrovoljca u Srpskoj, sreo je u Donbasu - srpske dobrovoljce.

Spremamo se da sa Megdana siđemo u varoš. Slušam kako "druga strana", od rata do danas i bez prestanka vodi kampanju o srpskim i ruskim dobrovoljcima - kažu, "plaćenicima i psima rata". Za platu, za koju su se mogao kupiti boks "Drine"!

- Moj sin je bio čistog srca, srčan i još dete. U rat je pošao sa još dvanaest drugova. Kada smo se poslednji put videli, pozdravljajući ga na stanici, njegov otac je zaplakao. Rekao je, ja moje dete više neću videti - reči su Ljudmile Bogoslovskaje, majke mladića Koste Bogoslovskog. Ona, kao i porodice ostalih Rusa stradalih za slobodu RS, često dolaze na Megdan, u Višegrad. Ovaj tragični grad smatraju svojom "rodinom", drugom domovinom.
Još jedan pogled na grobove, otkriva nam epitaf ispisan ispod figure stradalog Kotova: "Verujte braćo smrti nema,/ iz duša se spliće zora,/ i ponovo biće ozaren neporočni san deteta." Počivaj u miru, donski sine.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije