OKRUGAO VEK PILOTSKE SLAVE: Vazduhoplovci Srbije su se na svojoj slavi podsetili na najvećeg među velikanima neba

VAZDUHOPLOVCI Srbije u minuli petak proslavili su svoju slavu, Svetog Iliju stoti put. Naređenje da se Gromovnik uzme kao svetac "ceha" potpisao je kralj Aleksandar Karađorđević 1923. Datum je uzet i u spomen na 2. avgust 1893. kada je kralj Aleksandar Obrenović naredio osnivanje vazduhoplovnog odeljenja u svakoj diviziji.

Foto: D. Milovanović

Proslava ovog velikog jubileja delom je bila posvećena i Tadiji Sondermajeru, verovatno najzaslužnijem srpskom vazduhoplovcu za istoriju koju baštini, a glavni gost je bila arhitekta Mila Ivanišević, unuka pilota i vazduhoplovnog inženjera Tadije.

 - Tadijin otac, doktor Roman Sondermajer, došao je u Srbiju 1889. godine prethodno završivši hirurgiju u Krakovu u Poljskoj i utemeljio je vojnu hirurgiju u svojoj novoj domovini. Njegova supruga Stanislava (ćerka generala Stanislava Đurića) bila je dobrovoljna bolničarka, a u tom pozivu sledila ju je i kćerka Jadviga i obe su preminule tokom Prvog svetskog rata. Dva starija sina, Vladislav i Tadija, učestvovali su u ratu i iz njega izašli kao vrsni piloti. Vladislav je služio u vojnom vazduhoplovstvu, dok je Tadija ostavio značajan trag kao prvi vazduhoplovni inženjer u Srbiji i prvi pilot koji je preleteo 14.800 kilometara transkontinentalnog leta od Pariza do Bombaja. Ustanovio je "Aeroput", prvu civilnu avio-kompaniju u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, tada osmu u Evropi i 16. u svetu - ispričala nam je gospođa Mila.

A onda je usledilo iznenađenje. Dramski umetnik Milan Bobić čitao je "Tihe strofe" Isidore Sekulić posvećene drugom Sondermajeru, Stanislavu! Sa nepunih 16 godina, on je poginuo u Cerskoj bici. Metak mu je probušio đačku knjižicu u borbama kod sela Dobrić, 5. avgusta 1914. Stanislav Staško Sondermajer poginuo je kao najmlađi junak Cerske bitke i njegova sudbina do kraja je rasvetljena tek pre 15 godina.

 - Sekulići i Sondermajerovi su se družili pre Prvog rata. Velika Isidora, koja je bila značajno starija od Stanislava, po svemu sudeći vodila je duge razgovore sa dečakom koji je u vreme njegove smrti tek čekao da "pođe" u sedmi razred gimnazije. Njene "Tihe strofe" deo su porodičnog legata - objasnila je gospođa Mila.

Porodičnu priču o Stanislavu Sondermajeru teško je ukratko prepričati. Godine 1914, kada su otac, starija braća, majka i sestra otišli u vojsku, Stanislav je neko vreme ostao sam uz jasna "naređenja" koga da "sluša". Majka se ubrzo vratila iz Ratne bolnice jer je bolovala od kancera i umrla je praktično pred dečakom. Zatim je Stanislav pokušao da prevari Beogradski odsek za regrutaciju da ima 18 ali su ga "pročitali". Pred bitku na Ceru došao je do Šapca i tamo je stupio u konjovoce Trećeg konjičkog puka u Dobriću. Kad je na Ceru nastao pakao javio se da juriša i pao je 5. avgusta. Plakali su ratnici "kao kiša" - zapisano je tada!

 - Drugi deo priče o Stanislavu epilog je dobio pre nekih 15 godina - nastavlja Mila. Javio se čovek da kaže da u Bogosavcima kraj Šapca pod razgrantom lipom stoji spomenik Stanislavu Sondermajeru. Prema svedočenju ovog čoveka, kada su žene sahranjivale junake sa Cera, nisu htele da ga ukopaju u zajednički grob sa drugim borcima nego su mu izabrale mesto pod drvetom, "da ima hlada za drugog života". Pesma Isidore Sekulić u porodičnoj zaostavštini otkrivena je ranije...

O dedi Tadiji, gospođa Mila svedoči da je preminuo kada je imala osam godina, a sa 12 ostala je i bez oca drugog dede, praktično svih najbližih, sem majke. O Tadiji se posle rata nije govorilo jer je bio osuđen od komunističkog suda - baš kao u filmovima Nikite Mihalkova. Tadija je robijao jer je kao pukovnik kraljevske avijacije organizovao letove kralja Petra i ministara u Grčku. Preminuo je 1967. kao arhitekta i inženjer koji je radio na izgradnji Novog Beograda, a tek kasnije počelo je njegovo ime da se vezuje za vazduhoplovstvo.

I kako nam na kraju reče Dušan Ivančajić iz Udruženja linijskih pilota - da ne beše Tadije, ne bi bilo ni zgrade u Uzun-Mirkovoj. On ju je zamislio kao saborni hram svih pilota po ugledu na Francuze. Beogradski đaci dobrovoljno su davali po dinar za svaku ciglu, a igrao se i bridž i pravila tombola za izgradnju. Najviše novca dali su osnivači Aero-kluba koji su 22. oktobra 1921. u kafani "Beli orao" odlučili da naprave kuću za pilote. Prvi predsednik Udruženja vazduhoplovaca beše Arčibald Rajs, a kada se Tadija 1922. vratio sa školovanja za inženjera postao je potpredsednik. 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije