"NISMO OBRUKALI NI PRETKE, NI POTOMKE": Među div junacima koji su se borili na Košarama bio je i Dejan Janković iz Aranđelovca

PRE 26 godina započela je savremena srpska herojska epopeja za odbranu otadžbine od NATO agresora - bitka na Košarama.

Foto: Privatna arhiva

Bio je to istorijski boj, srpski Termopili na kraju 20. veka. Bitka na granici za državnu granicu, na paklenoj liniji vatre, bitka na ivici života i smrti gde se od 9. aprila do 10. juna 1999. Vojska Jugoslavije suprotstavila kopnenoj invaziji terorista tzv. OVK, široko potpomognuta NATO avijacijom i artiljerijom regularne vojske Albanije. Naši vojnici, većinom tek punoletni mladići, stali su na crtu višestruko brojnijem neprijatelju. I nisu odstupili, granicu Srbije su odbranili. Njih 108 za odbranu svoje države dali su najviše što se može - život, mnogim preživelim borcima ta bitka je zauvek promenila živote...

Među div junacima u bici na Košarama bio je i Dejan Janković, iz Aranđelovca, danas oženjen, otac dvoje dece. Tada vojnik 53. graničnog bataljona. Sada 26 godina posle, za "Večernje novosti" prvi put govori za neki srpski medij.

- U vojsku sam otišao u septembru '98. Najpre u centar za obuku graničara u Zaječar. Dva i po meseca smo tamo vežbali marševe, naoružanje, snalaženje u prostoru... Bio sam dete, a postajao sam vojnik. U decembru sam stigao u kasarnu u Đakovici, a već posle tri dana raspoređeni smo po karaulama. Zima je bila surova. Ja sam završio na karauli General Pavle Ilić, iznad Dečana. Tamo sam prvi put shvatio šta znači čuvati granicu. Dani su prolazili u patrolama, zasedama, na snegu i ledu, s oružjem na ramenu i dušom u grlu - priča Dejan tiho, kao da i dalje nosi taj sneg u očima.

Foto: Privatna arhiva

Bitka je počela na pravoslavni Veliki petak, 9. aprila. U tri sata ujutru, artiljerijska paljba s albanske strane zasula je karaulu Košare. Udarali su topovima, haubicama, minobacačima..., i time otvorili vrata teroristima tzv. OVK, koji su pokušali da uđu kopnom.

- Jednog jutra došli su po nas iz komande: zamenik komandanta Dimčevski, kapetan Kovačević i vodnik Nikolić. Rekli su da idemo na Košare, da pomognemo braći graničarima. Nismo pitali ništa. Krenuli smo. Sećam se kako je izgledao prvi trenutak kad smo stigli. Sve je bilo razrovano, dim, prašina, krv... Mesto Opljaz, tu smo se ukopali. Prva pomisao bila mi je da nema šanse da iko ostane živ, ali niko nije rekao: "Neću" - seća se Dejan.

Foto: Privatna arhiva

Napadi su bili svakodnevni. Podrška teroristima tzv. OVK iz vazduha nije prestajala: NATO avioni, protivavionski topovi, kasetne bombe... Noći su bile najgore. Mrak, zveckanje municije, tihi šapat vojnika, i nad glavom - zujanje aviona, koje se prelivalo u urlik smrti.

- Najteži trenutak bio mi je kad sam jednog saborca unosio u vozilo. Poginuo je. Krv mu je bila po meni, do lakata. Prsti su mi drhtali dok sam ga spuštao. Danima posle toga, osećao sam miris krvi. Kao da se uvukla pod kožu. Kao da je postala deo mene. Ali, ako bi opet trebalo, opet bih išao. Ne zato što volim rat. Nego zato što volim ovu zemlju, volim Srbiju. I sve one koje smo tada ostavili kod kuće, da mirno spavaju - bez dvoumljenja govori Dejan.

Foto: J. Ćosin

HVALA "VEČERNjIM NOVOSTIMA"

SVAKI 9. april za mene je kao povratak na Košare. Sećanja navru, sanjam te slike. Kada je novinarka vašeg lista, krajem avgusta 2020. otišla na Košare, zapalila sveću (slika iznad) i objavila tekst i slike, nisam mogao da dišem. Prepoznavao sam svaki kamen. Svako drvo. Kao da sam i ja stajao tamo s njom. Kao da su svi naši poginuli drugovi stajali iza nje dok je palila sveću, gledali je, zahvaljivali joj se. I danas želim da se zahvalim "Večernjim novostima" što su mi povodom 26. godišnjice od početka bitke na Košarama, dale priliku da kažem nešto o našoj borbi - rekao nam je Dejan. 

Bilo je, kaže nam, i čuda. Na Đurđevdan, 6. maja, minobacačka mina pala je svega nekoliko metara od njega:

- Detonacija me je bacila unazad. Srećom, imao sam na sebi pancir. Jedan od samo dva u našem odeljenju. Nas osmorica, a dva pancira. Tog dana sam ja imao jedan. Bog je odlučio da preživim.

Seća se i napada na brdo Škoza, kada su kasetne bombe padale u talasima, a nebo je bljuvalo vatru.

Foto: J. Ćosin

- Zvuk je bio nadrealan. Geleri, kamenje, sve je lepršalo kroz vazduh. Ispod nas je gorela zemlja. Škoza je danima posle toga tinjala, kao ranjena zver. U istom periodu, A-10, američki avion za blisku podršku, dejstvovao je iz topa koji proizvodi zastrašujući zvuk. Kao rika neke zveri, samo deset puta jače. Komandant Šljivančanin je tada bio s nama. I on je jedva stigao do zaklona. Mi smo samo ležali i čekali da prestane. Da preživimo - seća se te strašne noći.

Kada je potpisan Kumanovski sporazum 10. juna, na Košarama se još pucalo.

- Borba nije prestajala. Nama je naređeno da se 13. juna ujutru povučemo. Ali tog jutra opet minobacački napad. Uzvratili smo. Tek 14. juna je sve stalo. Krenuli smo ka Juniku, peške, sa sanducima municije na leđima. Nijedan metak tog jutra. Samo tišina. I osećaj: povlačimo se, a nas niko nije porazio!

- Bitku nismo izgubili. Teroristi iz tzv. OVK nisu mogli dalje. Ostali su zaglavljeni. A mi smo izdržali. Mi, redovni vojnici, dečaci od 18, 19 godina. I nismo se osramotili ni pred precima ni pred potomcima.

Foto: J. Ćosin

Danas, 26 godina kasnije, Dejan je u kontaktu sa mnogima od svojih saboraca. Sastaju se, sećaju, za poginule, ali i kasnije preminule drugove pale sveće... 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije