TVRĐAVA VERE I U SVETINJI SVETOG PAVLA: Na Svetoj Gori postojala je još jedna Srpska carska lavra

HODAJUĆI uskom stazom po litici zapadne obale Svete Gore ka njenom najkrševitijem i najvišem delu stiže se u duboko grotlo uvale između vrha Aton i njemu suprotstavljenog i nešto nižeg Antiatona. Pred očima putnika koji stigne u zoru ukazuje se dramatičan prizor sunčevih zraka koji probijaju ljubičaste oblake i osvetljavaju manastir Svetog Pavla u ždrelu klisure između dva planinska vrha.

foto: Boris Subašić

Tu svetinju opasanu visokim zidinama je u 14. veku utemeljio shimonah Gerasim Branković, uz pomoć brata Vuka, a sledeća četiri stoleća ona je imala je status nezavisne Srpske carske lavre, kao i Hilandar. Svetopavlovskom manastiru pripadali su i kelija Svetog arhistratiga Mihaila, današnji Novi skit, i skita Svete Ane, izgrađeni kao lastavičja gnezda u kršu. Među današnjim srpskim poklonicima malo je onih koji znaju priču o zadužbini Brankovića na Svetoj Gori.

- Interesovanje kuće Branković za Hilandar počelo je još u poslednjoj deceniji postojanja Srpskog carstva - zapisao je akademik dr Dimitrije Bogdanović. - Tada je Radonja, najstariji od trojice braće, sinova ohridskog sevastokratora Branka Mladenovića, primio monaški zavet, pod imenom Roman, i nastanio se u Hilandaru. S društvenim uzdizanjem porodice rasla su i njihova stremljenja u Svetoj Gori. Roman je, sad već kao velikoshimnik Gerasim, sa Arsenijem (Antonijem) Bagašom, još jednim zamonašenim srpskim velmožom, kupio od Manastira Ksiropotama zapustele ruševine bivšeg manastira Svetog Pavla, gde se nekad podvizavao Pavle Ksiropotamski, isposnik za koga legenda veli da je propovedao hrišćanstvo među Slovenima u Srbiji i Makedoniji.

foto: Boris Subašić

Bogdanović naglašava da je Gerasim u Hilandaru ili Svetom Pavlu sahranio brata Vuka Brankovića, kada je njegovo izmučeno telo otkupio od Turaka. Za razliku od mitskog, istorijski Vuk je, posle Kosovskog boja, nastavio da ratuje sa Osmanlijama i posle zarobljavanja je izdahnuo u tamnici. Kao mučenik je zaslužio sahranu u jednoj od srpskih svetinja na Atosu.

- Kada se Vukov sin Đurađ Branković uspeo na srpski presto kao despot čija je prestonica bila u Smederevu, Sveti Pavle je procvetao uprkos turskoj vladavini. On je izgradio novu crkvu, utvrdio zidine hrama, oslikao bogomolje, ikonama i dragocenostima snabdeo riznice - zapisao je dr Bogdanović.

Brankovići su monahe askete iz svetopavlovskih kelija i skitova zavetovali na neobično poslušanje - očuvanje identiteta kroz čuvanje kulture.

- Bili su im zabranjeni poljoprivredni radovi ili gajenje pčela da bi se bavili prepisivanjem i povezivanjem knjiga, izradom krstova i naprsnika u duborezu, pletenjem, vezom, rezanjem pečata i sličnim poslovima. Zahvaljujući tome, veliki broj rukopisa iz Biblioteke Svetog Pavla nosio je beleške pisara iz skita Svete Ane i Novog skita. Bibliotečki fond se uvećavao, pomagan od srpske vlastele brojnim poklonima. Činjenica da je tokom 15. ili početkom 16. stoleća Miroslavljevo jevanđelje ovde doneto iz Hilandara radi prepovezivanja, o čemu svedoče pečati na koricama, govori o razvijenoj knjigovezačkoj delatnosti u manastiru. Nesumnjivo je da se Stefan Lazarević brinuo o ovom manastiru, pogotovo o biblioteci, jer je jedan broj knjiga nastao upravo po njegovoj zapovesti - zapisala je arheograf Ljiljana Puzović iz Narodne biblioteke Srbije.

foto: Boris Subašić

Iako se smatra da je pad Smedereva 1459. označio kraj srednjovekovne Srbije njen duh je nastavio da živi u srpskim manastirima na Atosu.

- Velika dobrotvorka Svete Gore Mara Branković, žena sultana Murata Drugog i maćeha Mehmeda Osvajača, izuzetno se starala o srpskim manastirima Hilandaru i Svetom Pavlu. Oba manastira su bila vladarske zadužbine, a ona je sebe smatrala njihovim naslednim ktitorom. Ukazavši Svetom Pavlu veliko poštovanje, a njegovom bratstvu izuzetno poverenje, poklonila im je veliku svetinju - darove mudraca sa Istoka, zlato, smirnu i tamjan. Darovi se i danas kao dragocenost čuvaju u manastiru.

Kada su fanarioti iz Carigradske patrijaršije, ostrašćeni mržnjom prema Slovenima, preuzeli manastir srušili su sabornu crkvu s freskama srpskih ktitora i natpisima na srpskom. Ipak, da Brankovići nisu zaboravljeni uverio nas je monah-asketa u skitu Svete Ane.

U gužvi religioznih turista u čistoj odeći koji su se tiskali u prodavnici suvenira on je primetio reportera "Novosti" posle napornog pešačenja svetogorskim stazama. Upitao ga je odakle dolazi, a kada je čuo odgovor iz fioke je izvadio plastičnu bočicu čiji je sadržaj bio dragocenost i nije se nalazio među suvenirima za prodaju.

- Ulje Svete Ane. Za brata iz Srbije. Ovde je bila Srbija - rekao je na nepravilnom engleskom uz srdačan osmeh.

foto: Boris Subašić

Englezi svedočili

MANASTIR Svetog Pavla pao je u ruke fanariota koji su "govorili grčki, a mislili turski" kada su Osmanlije odlučile da se osvete Srbima, jedinom balkanskom narodu koji je podigao ustanak i pridružio evropskim silama u ratu Svete lige 1681-1690. godine. Osmanska Porta je zabranila dolazak srpskih monaha i doturanje pomoći bratiji koja je izumirala. Englez Džon Sibtorp je 1793. u Svetom Pavlu zabeležio: "To je bila srpska zadužbina, ali podvlašćenost Srbije Turskoj odsekla ju je od prihoda koje je trebalo da prima. Ovdašnji kaluđeri su Srbi."

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije