PONOSNO DRŽI STEG U SPOMEN SOLUNCIMA: Slađana Stamenović gotovo svakog dana nosi srpsku zastavu kod Trijumfalne kapije u Parizu

Kad nosim srpsku zastavu, osećam ponos i zadovoljstvo zbog toga što predstavljam svoj narod. Predstavljam ga uvek kao najbolji, a svoju zemlju kao najlepšu i najgostoprimljiviju.

Foto: Goran Čvorović

To u razgovoru za "Novosti" kaže Slađana Stamenović, zastavnik s Trijumfalne kapije u Parizu. Iako je praktično ceo svoj život provela u Francuskoj, kad kaže "moja zemlja",  misli na Srbiju. Mada je njena zemlja, u kojoj živi i radi, i s kojom gradi mostove prema Srbiji, Francuska.

- Možda su to geni, možda nezaboravne uspomene koje nosim iz škole koju sam završila u Srbiji, možda lepo vreme koje uvek provodim kada odem na odmor. A odem dva-tri puta godišnje. Kada su mi sinovi David i Filip bili mali, išla sam i češće. Htela sam da moja deca osete i zavole našu zemlju kao što je i ja volim. I, puno mi je srce što sam uspela u tome. Naučili su naše običaje, za Božić, Usrks, slavu – ističe Stamenovićeva za "Novosti". 

Slađana je poreklom iz Sedlara, kod Svilajca. Provela je faktički ceo svoj život u Francuskoj. Sa roditeljima Mirjanom i Mijodragom, koji su krenuli trbuhom za kruhom, došla je u Pariz početkom sedamdesetih, kada je imala dve i po godine. Ostala je do sedme, a onda se porodica vratila u Srbiju, gde je završila osnovnu školu, ali su se nekoliko godina kasnije ponovo obreli u Francuskoj. Porodica je želela da Slađana upiše vojnu školu, po tradiciji s majčine strane. Ali, život je hteo drugačije. Po zanimanju je frizer. Poslednjih godina se prekvalifikovala za računovođu. Ipak, ljubav prema uniformama, zastavi i otadžbini je ostala.

Kad god joj to posao dozvoli, odlazi, u smiraj dana, da zajedno sa francuskim čuvarima Večne vatre na Spomeniku neznanom junaku kod Trijumfalne kapije, učestvuje u zvaničnoj ceremoniji, sa srpskom zastavom u rukama. Ceremonija se od 11. novembra 1923. godine održava svakodnevno, u 18.30. sati. Bar dvesta puta godišnje, Slađana ponosno sa srspkim barjakom stane uz francuske stegove, čuvajući uspomenu na Solunce i zajedničku borbu dve nacije za slobodu celog Starog kontinenta.

- Ima perioda kada odem svako veče, nekada jednom nedeljno, ali uvek sam tu. Vodim dnevnik svaki put kada odem. Kada ste zastavnik na Trijumfalnoj kapiji, prožme vas osećaj važnosti što učestvujete u produžavanju velike istorije na koju smo svi ponosni – ističe naša sagovornica.

Srpska zastava je, kaže, sada jedina koja se praktično svako veče vijori uz francusku:

- Dozvolili su nam to zbog toga što su se naši vojnici u Prvom svetskom ratu borili rame uz rame s Francuzima, gde je iskovano neraskidivo bratstvo po oružju.

Kod Trijumfalne kapije postoji tačno određen protokol, gde se, svečano, uz prisustvo zastavnika, položi venac, obnovi vatra, odaju počasti mrtvima i intonira Marseljeza. Bude tu, često, i stranih delegacija. Slađana je nedavno, na Dan jedinstva, slobode i nacionalne zastave Srbije, takođe visoko držala barjak.

Poslednjih nekoliko godina, na velikim svečanostima, povodom Dana pobede u Prvom i Drugom svetskom ratu, protokol zahteva isticanje samo francuske zastave, a Stamenovićeva je tada na svečanoj tribini. Tokom godine, odlazi i na razne druge svečanosti koje se širom Francuske organizuju u sećanje na oslobodilačke ratove.

- Kod Trijumfalne kapije sam prvi put došla 2012. godine, i tada sam imala priliku da se sretnem i rukujem s tadašnjim francuskim predsednikom Fransoa Olandom. Upoznala sam tada gotovo sve ministre, premijere, predsednike, senatore, poslanike…

Kada joj priđu u svečanom špaliru, sada im se više i ne predstavlja. Svi je poznaju.

- Najveći mi je ponos kada mi mnogi Francuzi, koji imaju velike funkcije i dužnosti, kažu "dobar dan" na srpskom. Kad vide zastavu koju držim, poklone se. Veliki broj njih mi je izrazio i žaljenje zbog onoga što se dešavalo devedesetih. Među njima ima i puno visokih oficira, koji su deo službe kasnije proveli na Kosovu i u Bosni, gde su upoznali naš narod i zbližili se s njim. Kada se poklone našoj zastavi, poklone se našoj zemlji i svima nama. Drago mi je što znaju puno srpskih reči. Poznaju naše običaje, tradicionalna jela koja i danas vole da jedu. Kada se neko pozdravi s vama, pa vašu ruku poklopi s obe svoje, to je po meni veliki znak odanosti i prijateljstva – prenosi Stamenovićeva.

Srela je i predsednika Emanuela Makrona. Videli su se više puta, i uvek se srdačno pozdravili. Jednom mu je kod Trijumfalne kapije poklonila i srpsku rakiju.

- Pitao me je koliko gradi ima. Zatekao me je, nisam mogla u tom trenutku da se setim. Znam da kada se svaki kazan peče nikada ne bude ista jačina. Setila sam se da mu kažem da je najbolje da se proba, pa da se onda oceni. Rekao mi je da ne pije rakiju, ali da će da proba general koji je bio s njim. Kasnije, kada smo se ponovo videli, rekli su mi da je bila odlična.

Živeli, u slavu naših ratnika!

POTOMCI RATNIKA

Slađana Stamenović na svečanostima kod Trijumfalne kapije učestvuje zahvaljujući Petru Petroviću Pepiju. Kada je preminuo, zamenila ga je na funkciji predstavnika Saveza potomaka ratnika Srbije od 1912 do 1920.

- Drago mi je što su me Francuzi primili i što učestvujem na njihovim komemoracijama, svečanostima i obeležavanjima. Imaju poverenja u mene i ja u njih – ističe Stamenovićeva.

BISTE KRALjU PETRU I NAPOLEONU

Naša sagovornica otkriva da se za sledeću godinu spremaju dve velike svečanosti u okviru istorijskog obeležavanja odnosa Srbije i Francuske.

- Na inicijativu francuskog udruženja "Napoleonovo sećanje", biće postavljene dve biste od bronze, Kralja Petra Prvog Karađorđevića u Parizu u 15. arondismanu, i bista cara Napoleona Trećeg, u Beogradu ili Topoli.

Foto: Фото: Горан Чворовић

POGLEDAJ GALERIJU

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije