ŽELIM DA BUDEM PREDSEDNIK NAŠEG SAVEZA: Legendarni plivač Milorad Čavić u SAD gradi trenersku karijeru i želi da se vrati u Srbiju

S. Krstović

16. 11. 2023. u 10:10

SLAVA je prolazna. To je Milorad Čavić shvatio još kao plivač, dve godine posle 2008, u kojoj ga je nacija doživela kao sportskog heroja, kao čoveka koji je imao hrabrosti da na Evropskom prvenstvu u Ajndhovenu, 19. marta, posle osvojenog zlata na 50 metara leptir izađe u majici sa natpisom "Kosovo je Srbije" i koji je nekoliko meseci kasnije na Olimpijskim igrama u Pekingu u finalu na 100 metara leptir doživeo jednu od najvećih sportskih nepravdi na svetu, kada je štoperica dodelila zlato Majklu Felpsu, a ne njemu.

ЖЕЛИМ ДА БУДЕМ ПРЕДСЕДНИК НАШЕГ САВЕЗА: Легендарни пливач Милорад Чавић у САД  гради тренерску каријеру и жели да се врати у Србију

Foto: I.Marinković

U to vreme nije ni slutio da će morati na Višem sudu da dokazuje da je u Plivačkom savezu Srbije, mesec dana po osvajanju olimpijskog srebra, potpisao prijavu za nacionalno priznanje, koje se zagubila na putu do Ministarstva omladine i sporta. Pre četiri godine doživeo je šok kada su mu u MOS rekli da nemaju prijavu, zbog čega je morao da presavije tabak i tuži trofejnu organizaciju. To je za njega bolan potez, ali drugog izbora nije imao.

- Ja sam i na ročištu naglasio da nemam ništa lično protiv sadašnjeg predsednika Borisa Dropca, već da je problem odnos sa organizacijom. A morali su da priznaju da su izgubili papire i da se oseća njihov veliki strah kako će to da plate kada imaju mali budžet. Osetio sam i da su konačno bili korektni prema meni. Meni je najvažnije da postoji poštovanje, da možemo da se gledamo u oči, da kažemo ono što jeste. Ovo nije moja krivica, hajde da pređemo preko ovoga, da kažemo to što jeste, da pronađemo neki model, da to regulišemo, da se dogovorimo. Ali i da me uključe ponovo u ovaj sistem, gde bih bio deo ekipe koja će da spase naše plivanje - ističe u razgovoru za "Novosti" Milorad Čavić.

Legendarni plivač je nedavno zbog prvog ročišta sa Plivačkim savezom Srbije bio u Beogradu. Prijali su mu razgovori sa prijateljima, kao i kratak susret sa prvim čovekoma Saveza, koji je najavio da se neće ponovo kandidovati za predsednika trofejne organizacije, koja godinama ima probleme sa finansijama.

- Na čelu Saveza ne mora da bude neko iz sveta plivanja, već neko ko zna da organizuje ljude, kako bismo prebrodili teške dane koji dolaze. Voleo bih da sam ja taj čovek. Ali, to sada nije moguće, jer Sijetl, zbog mog sina i posla, ne mogu da napustim preko noći. Ali, jeste mi želja da jednog dana vodim Savez. Sada bih mogao da narednih godina dolazim nekoliko puta tokom sezone kako bih držao radionice, predavanja. To svih ovih godina nije bilo moguće, jer me, jednostavno, nisu zvali - naglašava Čavić.

Podseća Čavić da je sukob sa Savezom počeo još kada su ga 2008. vodili pokojni predsednik Dušan Dimitrijević i sekretar Saša Mirčetić. Odnosi se nisu popravljali ni kada su dolazila nova rukovodstva...

- U nekom momentu Plivački savez Srbije me je blokirao na društvenim mrežama. Zbog toga nisam bio u mogućnosti da pratim sve naše plivače, osim onih koje su Velimir Stjepanović i bivši plivači promovisali na svojim profilima. Nisam bio u prilici da ih upoznam. Velika je diskonekcija između moje i današnje generacije. Ja sam svake godine bio ovde preko celog leta, bila su prvenstva, ali me nikad nisu zvali da dođem. Jedino su me se setili Kragujevčani, prošle godine su saznali preko društvenih mreža da sam u gradu. Pozvali su me, za dva dana sam se organizovao i održao radionicu. Ništa nisam tražio, kao što ne bih ni Savezu - kaže Čavić.

U Kragujevcu je Milorad krajem 2012. osnovao svoju Akademiju, koja je trajala dve godine...

- To je moja životna škola. Koliko god sam tamo loše prošao, na naki način sam prešao preko toga i dalje tamo dolazim kada sam u Srbiji. Kada sam u Kragujevcu otvarao školu plivanja imao sam viziju da radim sa decom, a kada je počela Akademija sa radom shvatio sam da najmanje vremena provodim u bazenu, već na sastancima sa raznim ljudima, zbog termina. Ipak, to je bilo veliko iskustvo za mene - kaže Čavić.

Još tada je shvatio da je popularnost prolazna...

- Čoveka slava zna da promeni. Koliko sam se ja promenio ne znam. Menja se odnos ljudi prema tom čoveku. I to se oseti. Sećam se u ono vreme koliko sam bio slavan, koliko su me podržavali. Dve godine kasnije, posle operacije kičme, niko mi se nije javio. I to mi je veliko iskustvo. Kada mi se to desilo mogao sam da se posvetim ljudima koji su uvek bili uz mene i bio je to blagoslov da ponovo mogu da se fokusiram na karijeru. Jer, u vreme velike slave čovek prolazi kroz tu maglu i ne vidi da su tu ljudi koji gledaju neke interese. A moj jedini interes je bio da se bavim plivanjem. Vremenom sam shvatio koliko mi to nije važno, da ne želim da budem javna ličnost po završetku karijere. Brzo sam osetio potrebu da nađem svoj mir, da odem iz zemlje i da se koncetrišem na ono što ja volim, da se bavim sportom - priča Čavić.

I taj mir našao je u Americi. Najpre je postao pomoćni trener na Univerzitetu Luizijana, u Baton Ružu, potom je četiri godine radio u King akvatik klubu u Sijetlu, da bi posle korone odlučio da otvori svoju školu.

- To mi je bila jedna od najvažnijih odluka u životu, da radim sam. Izgradio sam svoj biznis, danas živim od toga, držim časove, radionice plivačima po celoj Americi. Kao predstavnik ASKE, Američke asocijacije trenera, obučavam i trenere, ne samo u SAD, nego i u inostranstvu. Radim po metodologiji ASKE, ali unosim i nešto svoje - kaže Čavić.

Zato i ne čudi što je za vreme suđenja, koje je održano u beogradskom Višem sudu, naglasio da je teško što ga svi zovu osim iz Plivačkog saveza Srbije.

- Dugo nisam ovde da bih znao kako funkcioniše, kako rade naši treneri. Evropski treneri su više posvećeni nauci, metodologiji, oni sve planiraju unapred, a nemaju ono što se forsira u SAD, a to je prepoznavanje situacije. Mi možemo da planiramo, a ako negde uspet vidimo da taj plan ne ide, treba da menjamo plan i program. Ja sam završio školu za lajfkouča kako bih naučio nešto novo, kao i kako da pristupam ljudima. Američki pristup je da se ide u tom pravcu, da mi više ne guramo na silu svoju metodologiju, već da i deca imaju veće učešće izbora. Mi treneri ih pitamo šta oni misle kako treba da se uradi, usmeravamo ih, pokušavamo da na drugi način pronađemo rešenje kako bismo iz njih izvukli maksimum. Današnja deca su svesnija, gledaju na društvenim mrežama šta rade drugi plivači na treninzima, dolaze na trening i pitaju čemu rad služi. Najveće pitanje je kako da dovedemo nekoga do te tačke da on nešto želi da uradi sam, a da to ne uradi na silu. To je pristup koji je budućnost i za Evropu - objašnjava Čavić.

Legendarni plivač ističe da je za decu veoma važno da razgovaraju sa olimpijskim šampionima, velikanima...

- Znam koliko je meni značilo, koliko je uticalo na moju karijeru što sam 1994, kao desetogodišnjak na bazenu na kojem sam trenirao u Americi, imao priliku da razgovaram sa Pablom Moralesom, olimpijskim šampionom na 100 m leptir iz 1984. godine. On je ispričao priču koja je ostavila utisak na mene, što pamtim čitav život. Kada sam radio za Luizijanu stejt sreo sam na nekom takmičenju Pabla, tada prvog trenera Univerziteta Nebraska, i ispričao mu kako sam se osećao kada sam ga prvi put upoznao. Na mene je utisak ostavio i olimpijski šampion Majkl Klim iz Australije. Dugo sam njegovo najbolje vreme imao kao pin za moju debitnu karticu. Meni je mnogo značilo to što sam mogao da se rukujem sa njim. Takve prilike nemaju naši mladi plivači. A iz Saveza su mogli da me pozovu, kako bih razgovarao sa decom, da ona vide kako sada izgledam. Nisu me zvali da vide kakve su mi planovi, da li bih bio zainteresovan da držim neki kamp, radionicu, meni nije bio važan novac. I sada sam im nakon suđenja dao do znanja da hoću nešto da uradim sledećeg leta, pa je na njima da to izvedu - ističe Čavić.

Milorad naglašava da su njemu najvažniji plivači u Srbiji, da želi što pre da napreduju.

- Ovo nema veze sa Savezom, bitna su deca s kojom sam sedeo pre razgovora sa vama na bazenu "11. april". Model mog poslovanja je da svakog meseca zovem velike trenere, nekadašnje olimpijske šampione, osvajače medalja. Dovodim trenere da bi radili sa mojim klijentima. Zanimljivo je da su oni pravi treneri i da sa plivačima dele svoje znanje. Ipak, video sam da im nedostaje sposobnost da to prenesu jednostavnim rečima. A pošto se isključivo bavim time, ono što prenose mojim klijentima, ja im objašnjavam na način koji je njima razumljiv. Oni govore na visokom nivou, a moj talenat je da umem da objasnim na prost način kako bi klijenti to shvatili i bolje zapamtili. A to bi moglo da znači mnogo našem sportu, i da srpskim plivačima koristi - naglašava Čavić.

Nisam za političara

MILORAD Čavić je završio političku ekonomiju na Univerzitetu Berkli. Ipak, odlučio se po završetku karijere, 2012. da upliva u trenerske vode.

- Kao dete sam sanjao da ću jednog dana biti diplomata. A onda sam ovde shvatio da to nije za mene. Poštujem sportiste koji su ušli u političke vode, ali to nisam ja, to nije moja ličnost, ja volim da radim sa decom. To me ispunjava. Dok sam bio u Srbiji shvatio sam da su moje strasti plivanje i sport, ne mogu da radim nešto drugo - kaže Čavić.

Bazeni su žila kucavica

NAŠOJ legendi odgovara to što u Americi vodi miran život, bez medijske pompe.

- Prija mi, ali mi je u isto vreme žao što nisam ovde. Moja želja je da se vratim. I polako gradim model poslovanja, kako bih mogao da nastavim da radim preko interneta i da u raznim gradovima držim radionice. Voleo bih da radim kao trener u Srbiji, ali da ne zavisim od kluba zbog plate. Najgora stvar koja bi mogla da se desi, kao što se sada dešava u nekim sredinama, da izgubimo termine na plivalištu. Imamo taj problem sa bazenima. Može da dođe najveći stručnjak na svetu, ali mi bez bazena ne možemo da postignemo rezultat. Mi smo kao sport u opasnosti da izgubimo sadašnji status. Možda mora da dođe veoma talentovani Luka Mitrović iz SAD ili neki drugi plivač Veljinog ili mog ranga iz inostranstva da da napravi nešto veliko kako bismo mogli da vratimo status, što bi pomoglo da napravimo plivače kao što su Nađa Higl ili danas mladi Uroš Živanović - kaže Čavić.

Radili protiv mene

SLAVNOM plivaču 2012. niko nije organizovao zvaničan oproštaj od bogate karijere.

- Mene su Banjalučani ispratili na Banjaluka openu. Ne zameram Savezu, meni je to nevažno. Ali, lepo je to što su se prošle godine setili Čabe Silađija, organizovali mu oproštaj i na taj način ga ispoštovali. To je veliki dokaz da godinama mene Savez nije poštovao, da je godinama bila tenzija, da su oni radili protiv mene, a ne sa mnom. A to je veliki propust, žalosna priča. Ipak, ohrabruje susret posle ročišta sa predsednikom Saveza Borisom Dropcem - primećuje Čavić.

Važno je biti srećan

TROFEJNI plivač smatra da nije strašno kada se plivač iz jednog grada preseli u drugi.

- Ponekad valja promeniti ne samo trenera, nego i sredinu. To jeste manje-više isti sistem, ali se u drugoj sredini malo drugačije razmišlja o tome. Mnogo je važno biti srećan, nego kvalitetnije raditi. Sećam se, taj osećaj sreće donosi uslove da bi čovek mogao da izvuče više iz sebe. Ako je sportista zbog nečega nesrećan, ako se lošije oseća, nije važno da li kvalitetnije trenira. Ponekad bi čovek trebalo da bude okružen ljudima koji ga podržavaju, vole, a to je rodbina. Taj osećaj zadovoljstva, sreće je mnogo važniji od samog kvaliteta rada - objašnjava Čavić.

Moji uspesi su brzo zaboravljeni

KADA je odlučio da umesto za SAD, gde je rođen, u Anhajmu, u Kaliforniji, da pliva za Srbiju, uzdigao je bazični sport do neslućenih visina. Najpre je na sebe skrenuo pažnju obaranjem svetskog rekorda na 100 m delfin na EP u malim bazenima 2003. u Dablinu. Bio je kralj malih bazena sve do 2008, kada je u Rijeci sa dva zlata stavio tačku.

U velikom bazenu eksplodirao je 2008, kada je u Ajndhovenu osvojio zlato na 50 m leptir i srebrno na 100 m leptir na Olimpijskim igrama u Pekingu. Godinu dana kasnije, na SP u Rimu bio je svetski šampion na 50 m leptir i vicešampion na duplo dužoj deonici kada je u finalu izgubio od Felpsa. Čavić je 2010. operisao kičmu, opravak je dugo trajao. Na EP 2012. osvojio je zlato na 100 m leptir, da bi na Igrama 2012. u Londonu bio četvrti na 100 m leptir...

- Osećam da se brzo zaboravlja to šta sam ja učinio za naše plivanje, da ne bismo bili u prvoj kategoriji sportova da se nisam pojavio sa 16 godina - gorko primećuje Čavić.

Trenerov papir se nije izgubio

JEDAN od svedoka na drugom ročištu biće Petar Popović, Čavićev trener u Srbiji, koji je na osnovu Miloradovih rezultata dobio nacionalno priznanje. Podsetimo, Čavić je po staroj uredbi trebalo da prima priznanje od 35. godine, koju je napunio 31. maja 2019. Po novoj, ta granica je pomerena na 40 godina.

- Nije me iznenadilo to što su u Plivačkom savezu mogli da izgube papir, ali jeste iznenađujuće da je prošla prijava za mog trenera, dok moja nije. Da li je to zbog sukoba koje smo imali, ja to ne mogu da znam, ali taj papir je izgubljen. I potpisan je - podvlači Čavić.

BONUS SADRŽAJ

Knjiga o našem asu koja je izazvala veliku pažnju nosi naziv "Novak, pariske priče". Prođite uz Novaka sve njegove emotivne trenutke u upoznajte ga u jednom potpuno drugom svetlu. Na 320 stranica, ilustrovanih do sada neviđenim fotografijama, predstavljen je život slavnog tenisera.

Kliknite OVDE i poručite još danas ovo remek-delo koje će vas odvesti na najslavnije teniske terene.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

ZAŠTO NIKOLA SIMIĆ NIJE IMAO DECU? Otkriveni detalji iz života legendarnog glumca