ZLATO MI JE DALO NOVI VETAR U LEĐA: Legendarni vaterpolista Miloš Ćuk o Olimpijskim igrama, karijeri, budućnosti...

OLIMPIJSKE igre su često donosile gorčinu Milošu Ćuku. Slavni vaterpolista nije bio u avionu za London 2012. i Tokio 2021, a u Riju 2016, uoči finala sa Hrvatskom, povredio je šaku. Zato je dve godine razmišljao da li da prihvati poziv selektora Uroša Stevanovića da pomogne "delfinima". Prelomio je uoči Pariza, bio jedan od najzaslužnijih za odbranu lovora i diči se svojim drugim olimpijskim zlatom, svestan da je pomogao i sebi kada je odlučio da ponovo bude deo selekcije, s kojom je u svom prvom mandatu, kao član najtrofejnije generacije, osvojio i četiri evropska i jedno svetsko zlato...

FOTO: Tanjug/AP

- Da li su mi Igre "malerozne" ili ne, nemam pojma, ali znam da sam uvek bio na ivici da li ću biti u sastavu ili ne. Iz tima za London ispao sam pod čudnim okolnostima, u Riju sam se povredio u najnezgodnijem mogućem trenutku, a 2021. mislio sam da ću sa zlatnom generacijom možda i završiti (uzdah)... Zato sam u 2024. ušao bez nekih očekivanja, jer nisam bio u reprezentaciji tri godine. Ipak, poželeo sam da još jednom sve to prođem i doživim. I jedino mi je bilo bitno da dobro treniram, da se lepo družimo, da odemo maksimalno spremni, hteo sam još jednom da dam celog sebe, pa šta bude. Potajno sam se nadao da možemo do zlata - priča Ćuk.

Trijumf u Parizu vratio je Milošu osmeh, ponovo je magičan, pun samopouzdanja u bazenu. Ali, odluku da se vrati nije doneo lako, jer dugo nije mogao da se oporavi od šoka zbog odluke tadašnjeg selektora Dejana Savića da ne bude u užem izboru za tim za Tokio.

*ŽELIŠ DA ODIGRAŠ TIKET?*
--> PREUZMI 6.000 DINARA I KLADI SE <--

- To me je baš dobro uzdrmalo. Odjednom nisam bio deo nečega, deo reprezentacije, koja meni znači mnogo u životu. Odjednom, nisam sa ljudima s kojima sam proveo najlepše godine u životu, delio i dobro i loše. Bilo mi je vrlo teško, jako dugo nisam mogao da izađem iz krize, u tadašnjem klubu, Radničkom, nisam pružao neke partije, skoro godinu i po dana nisam mogao da dođem sebi - seća se kapiten Novog Beograda.

Stevanović, čim je nasledio Savića 2022, želeo je Ćuka u timu...

*ŽELIŠ DA ODIGRAŠ TIKET?*
--> PREUZMI 6.000 DINARA I KLADI SE <--

- Razgovarali smo, ali ja sam tada bio u krizi i smatrao sam da ne igram na svom nivou. Nikad ne bih koristio svoje ime i sve što sam stekao samo da bih bio u sastavu, a da to ne zaslužujem. Zato sam Urošu rekao da nisam pravi, da to nisam ja i da ne bi trebalo da igram za reprezentaciju. Vremenom smo još par puta pričali, reprezentacija je imala loše rezultate i ja sam posle SP u Dohi, gde smo bili sedmi, pretpostavljao da će me Uroš zvati. I pozvao me je čim su se vratili. Valjda sam svario sve loše što mi se dešavalo, negde je to u meni probudilo motiv da zapnem da treniram kao lud, i od februara do kraja olimpijskog turnira sam bio u nekom ritmu, nešto mi je davalo snagu da svaki dan pronađem motivaciju da treniram baš muški. Rekao sam mu da se čujemo u maju, junu i ako budem osećao da je to to, može da računa na mene - kaže Ćuk.

Mada ne zna da li će i dalje nositi kapicu Srbije, ističe da se oseća preporođeno:

- Ovo zlato mi je dalo još jedan vetar u leđa. I dalje sam u tom ritmu, još me drži ta euforija. Jako mi je pomogla i znači mi mnogo, jer sam dokazao sam sebi i svima koji su sumnjali u moje mogućnosti poslednjih godina, a i ja sam bio jedan od njih, da sam ja taj i da mogu. To je neko olakšanje, koje mi omogućava da lakše treniram, igram, sve mi je leglo i osećam se dobro.

Miloš smatra i da niko ne može da reši nečiji problem, osim njega samog:

- Uspeo sam da izađem iz krize. Jednog dana me je to prošlo, tog trenutka sam pronašao novi motiv, koji mi je dao neku snagu, energiju da sve to izdržim i da ponovo bude kako treba. Onda je stigla medalja, koja je potvrda da je sve to bilo ispravno, da je sve kako jeste, tako da sam ja sada svoj na svome. I najbitnije je to što sam dokazao sebi da ja to mogu, da je to nešto što me ispunjava i što mi daje snagu za dalje.

Reprezentacija je posle Tokija počela je da tone sve dublje. Nije dobro počela ni 2024, jer je na EP u Hrvatskoj i SP u Dohi bila sedma.

- Kada sam se vratio, video sam da i igrači i stručni štab trpe ogromne kritike, da su pod velikim pritiskom. Po meni je normalno da se svakoj reprezentaciji u bilo kom sportu dešavaju padovi. Pogotovo posle nagle smene generacije, kao kod nas posle Tokija. Video sam da su u grču, jer je već krenulo dobro da se po njima udara po medijima. Opet, mi smo u Pariz otputovali kao dvostruki olimpijski šampioni. Zato, mislim da nismo zaslužila takav tretman kakav smo imali do Igara. Mene to nije mnogo poremetilo, znao sam da ako damo sve ono što imamo, ako se opet ujedinimo, ako budemo prava ekipa, da imamo taj šampionski gen za osvajanje velikih medalja i da možemo do zlata - kaže Ćuk.

Miloš je i uoči puta u Grad svetlosti plenio samopouzdanjem, verovao je u zlato, na turniru je hrabrio saigrače, motivisao ih, bio je "iks faktor"...

- Verovatno. Ali, ne samo ja, nego i Nikola Dedović, što se i očekivalo od nas dvojice kao najstarijih. Sigurno da sam negde doprineo tom mirnoćom da se igrači ujedine, povežu još više. Sve su to isti ljudi i kada su bili deveti u Evropi i sada kada su olimpijski šampioni. Sve su to vrhunski igrači, trebalo im je malo stare energoje, i da u nekim momentima možda taj svoj lični ego malo spuste, da se prilagode ekipi, bukvalno da se svi podrede timu. Mislim da smo Dedović i ja, pre svega svojim primerom, pokazali kako bi to trebalo da izgleda. Momci su brzo usvojili i sem prve dve utakmice u grupi, gde smo protiv Japana i Australije ličili na "razbijenu bandu", na ostalim, kao i na pripremama smo izgledali prilično dobro. Ne možda toliko uigrano, ali se videlo na turniru da je ekipa kompaktna, koja će u jednom trenutku krenuti da igra onako kako bi trebalo. Stvarno smo davali sto posto sebe svakog dana, na pripremama, utakmicama. Svako se podredio timu, cilju, tako da smo imali osnove za veliki uspeh. Dedović i ja znamo šta su pravi preduslovi da bi se došlo do takvog rezultata i preneli smo to na ekipu. Po meni, sve vreme smo izgledali kao ekipa, čak i onda kada smo izgubili od Australije sa 8:3. I posle te utakmice smo izgledali kao ekipa, tako da mislim da je to naša odlika, vrlina jako bitna za turnir - objašnjava Ćuk.

I ova družina može za sebe da kaže, kao ranije generacije, "mi smo ta ekipa".

- Taj šampionski gen se prenosi. Nije čudno, ne samo u našem sportu, te reprezentacije koje osvajaju uvek su u vrhu, tako da ima nešto i do toga. Ima i onih kao Španija, koja je i na ovom turniru bila favorit, pa drugi olimpijski ciklus završava bez olimpijske medalje. Taj gen nam je usađen odmalena, od juniorskih dana. Gledali smo prethodne generacije, pa pokušavali malo to da unapredimo - smatra Ćuk.

A konkurencija odavno nije bila jača, čak sedam, osam reprezentacija je konkurisalo za medalju.

- Ove Igre su mogle lako da demantuju sve one koji su mislili da se vaterpolo igra u tri, četiri zemlje. To se videlo i po rezultatima na olimpijskom turniru. Počevši od Australije, koja je ispala od Amerike, a možda je igrala najbolji vaterpolo u grupnoj fazi. I Španija, Grčka, Italija... To su reprezentacije koje su uvek u vrhu, a sada su bile ispod petog mesta. Tako da je, po meni, konkurencija bila nikad jača, nikad izjednačenija, nije bilo izraženog favorita kao što smo bili pre Rija 2016. Uoči turnira sve su selekcije imale podjednake šanse - kaže Ćuk.

Slavni vaterpolista je ponosan na to što su ušli u anale svetskog sporta, jer su malobrojne reprezentacije koje su na sedam olimpijada zaredom osvajale medalje, koje su tri puta zaredom bile olimpijski pobednici...

- To su već neke brojke, koje su za svetski sport, ne samo za vaterpolo, velike. Imao sam sreću da sam bio deo generacije od 2014. do 2016, kada smo osvajili sedam zlata zaredom. I sada se poklopilo, ovo je treće uzastopno olimpijsko zlato. Opet, u neku ruku, mislim da se to ne vrednuje previše kod nas. Bila je euforija posle Pariza, ali se sve vrlo brzo zaboravilo, a mislim da ne bi trebalo, jer ovo je druga dimenzija uspeha što smo uspeli da uradimo. Pogotovo što smo na Igre otišli kao šestu, sedmi favorit. Ispraćeni smo bez velikih ambicija, a vratili se kao apsolutni pobednici, koji su u polufinalu deklasirali SAD i u finalu Hrvatsku. Sve se to, po meni, brzo završilo i zavoravilo. Možda je to znak da moramo i dalje da se dokazujemo, da grizemo - primećuje Ćuk.

Pozlatili Srbiju u Gradu svetlosti

SASTAV: Radoslav Filipović, Dušan Mandić, Nikola Dedović, Sava Ranđelović, Nemanja Vico, Nemanja Ubović, Strahinja Rašović, Radomir Drašović, Nikola Jakšić, Viktor Rašović, Petar Jakšić, Miloš Ćuk, Vladimir Mišović. Selektor: Uroš Stevanović.

Iz jedne krajnosti u drugu

"DELFINI" su u Parizu pokazali da niko ne sme Srbe da otpisuje...

- Naravno, uvek smo mi bili prgavi, ponosni, koji se ne daju, kada smo naterani u ćošak uvek smo najbolji. Takav smo narod. I kroz istoriju, i kroz sport. Pokazalo se mnogo puta kada je sve protiv nas da smo najbolji, a kada je sve uz nas da smo najgori. Idemo iz jedne krajnosti u drugu. Takvi smo, kakvi smo, ne možemo pobeći od toga - ističe Ćuk.

Medalja je brzo zaboravljena...

VATERPOLISTI decenijama ističu da zlato uvek pripada prošlosti...

- Sport ne trpi istoriju, ne interesuje ga, moraš da se dokazuješ svakog dana. I još je veće opterećenje kada ostvariš nešto, jer onda moraš da održavaš taj nivo i ne smeš više da se brukaš, da budeš nespreman, da igraš loše. A nije lako biti uvek na visokom nivou. Ponovno i ponovno dokazivanje, zlatna medalja obavezuje, a već posle 10 dana to niko ne pamti. Svi znaju da je bila neka Srbija, uzela tri zlata zaredom i na tome se završava. Nažalost - primećuje Ćuk.

Vašim čitaocima zdravlja i sreće

POŽELEO bih čitaocima "Novosti" zdravlja i sreće, a za sve drugo bi trebalo sami da se izbore - poručuje Ćuk. 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije