NEĆE MOĆI: Šormazovih 68 strana - Ne vidi naciste u Ukrajini, niti da je NATO u Srbiji ubio 81 dete

KAKAV je vid, odnosno supermoć potrebna da bi se dokument od 1.186 stranica smanjio na 68 i tako pročitao? Isti onaj koji čoveka onemogućava da vidi naciste u Ukrajini.

Foto Z. Jovanović

BIVŠI poslanik Srpske napredne stranke i jedan od četiri stotine članova Glavnog odbora te partije, Dragan Šormaz u stanju je da dokument od 1.186 stranica smanji na 68 i pažljivo pročita toliko sitna slova, ali ne i da upamti šta tu piše, pa sebi dozvoljava da u javnim nastupima improvizuje i ultraliberalno tumači zaključke važnog međunarodnog spisa kakva je Zajednička deklaracija lidera G20 sa samita u Baliju.

Šormaz, kojeg čak i predsednik Izvršnog odbora stranke čiji je član, Darko Glišić, smatra "egzibicionistom", u jednoj televizijskoj emisiji na pitanje koliko otprilike stranica ima Deklaracija koju (pogrešno) citira, s izvesnom dozom nesigurnosti je izjavio da to "zavisi od fonta", ali da je broj oko 68.

Uprkos tome što je ovaj superheroj obdaren takvim vidom da može da pročita tako sitan font, on nije u stanju da vidi ono što čitav svet, uključujući i njegov zapadni deo, prepoznaje - naciste u Ukrajini. Toga tamo nema, tvrdi on, iako je i sam predsednik te zemlje u više navrata fotografisan u blizini ljudi sa jasnim nacističkim obeležjima i iako je, da bi umanjio mogućnost da ta sramota dospe do svetske javnosti 14. novembra iz "oslobođenog" Hersona proterao zapadne novinare, uključujući i izveštače televizija Si-En-En i Skaj njuz. To je, međutim, učinjeno prekasno, jer se već pre toga na Si-En-Enu pojavio snimak ukrajinskih vojnika koji "pobedu" proslavljaju uz nacističke pozdrave i uzvike.

Ono što Šormaz ne vidi, još davnih dana video je "Njujork tajms" koji je još 7. jula 2015. pisao kako je "Azov otvoreno neonacistički". Američki "Nejšn" upozoravao je 2019. da je "postmajdanska Ukrajina jedina država na svetu koja u okviru svojih oružanih snaga ima neonacističku formaciju", a Amerikancima je na opasnost neonacizma u postmajdanskoj Ukrajini u više navrata pažnju skretao i "Vašington post" (najkasnije od 10. marta 2014. i teksta "Ukrajinski ultranacionalisti su razlog za američki oprez").

Iako se izveštavanje zapadnih medija o toj temi uveliko promenilo od početka ruske operacije u Ukrajini (što bi čuveni američki novinar i pravnik Glen Grinvald rekao:

"Sve što je potrebno da se izgubi status naciste je da se bori na strani SAD"), nacistički vuk u Ukrajini nije promenio svoju ćud, a ni dlaku nije baš promenio. Iako su zapadni novinari oterani iz Hersona (zvanično zbog toga što im je tamo ugrožena bezbednost), Kijev nije mogao da spreči svoje vojnike da na društvenim mrežama kače fotografije i snimke "pobedničkog slavlja" u tom gradu koji su prepuni nacističke ikonografije.

Turski portal "Išgal", jedan od medija koji se ozbiljnije pozabavio tim fenomenom, ocenjuje da su uočljivi nacistički simboli kod ukrajinskih vojnika "postali pravilo".

Novinari tog portala su razgovarali sa pripadnicima zloglasnog bataljona "Azov" i navode da su im svi oni rekli da nisu neonacisti, ali su "svi otvoreno pokazivali nacističke simbole i iznosili rasističke stavove". Portal navodi da se u ukrajinskoj vojsci nacizam toliko zapatio, da nisu tolerantni ni prema ljudima druge boje kože koji su došli da se za njih bore i daju život. "Išgal" je preneo svedočenje jednog od boraca jedinice "Karpatska Seč" koji je u Ukrajinu došao iz Južne Amerike, kojem je jedan od komandira te jedinice rekao da dobrovoljci koji nisu bele puti "treba da se vrate kući", jer "Evropa treba da ostane bela". I tako dalje, i tako dalje...

Dokaza da se neonacizam u velikoj meri zapatio ne samo u ukrajinskoj vojsci, nego i u društvu ima previše i na svakom ćošku, pa se neću više time baviti jer ko može (i želi) to da vidi, već je video, a ko je za to slep, neće sada progledati. Tvrditi suprotno je isto kao tvrditi da je "Za dom spremni" tek "drevni hrvatski pozdrav". Samo bih pomenuo da će hiljadu puta ponovljena laž da tamo nacista nema postati istina tek kada Rusija do kraja sprovede jedan od deklarisanih ciljeva svoje operacije - denacifikaciju.

Koliko je Šormaz pogubljen u činjenicama koje ne odgovaraju njegovoj filozofiji najbolje govori misleni sled koji je izneo u istoj emisiji: SAD su napadale samo diktatorske države - Slobodan Milošević je bio diktator - NATO agresija nije bila protiv srpskog naroda, nego protiv Miloševića - on kao "pripadnik PVO" nije branio diktatora Miloševića, nego srpski narod. Od koga, ako ga NATO nije napadao. Ja ne znam koliko je Slobodana Miloševića ubijeno tokom NATO agresije, ali znam da je u tih 78 dana ubijeno 81 dete.

Ukus je karakter, a karakter sudbina - pevao je Džoni Štulić parafrazirajući Heraklita. Forest Gamp, ne baš najbistriji filmski junak, ali je imao nekoliko zaista mudrih misli, rekao je: "Mama je uvek govorila da se o nekoj osobi mnogo toga može zaključiti na osnovu njenih cipela. Kuda ide, gde je bila". Kada spojimo Štulića/Heraklita i Gampa, pa bacimo pogled na Šormazove cipele, sve postaje jasno. I kakvog je karaktera, i gde je bio i kuda ide.

Preporučujemo

Politika

9 3

NEĆE MOĆI: Mana slepe vere

13. 11. 2022. u 09:00

Kolumne

6 4

NEĆE MOĆI: Odbrana agresije

06. 11. 2022. u 09:00

Kolumne

6 2

NEĆE MOĆI: Vera u besplatan ručak

30. 10. 2022. u 09:01

Kolumne

5 2

NEĆE MOĆI: Grbovićev manifest

23. 10. 2022. u 09:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije