NEĆE MOĆI: Igre sankcija

Šta nam pokazuje istorija sankcija SAD? Da li se one donose prema pravnim ili političkim kriterijumima? Ako je kriterijum stavljanja Vulina pod sankcije politički, onda i odgovor Srbije može biti samo takav

Foto Z. Jovanović

Nađoh se sinoć, posle nekoliko godina, s dragom prijateljicom koja već dugo živi u Indiji. Posle razgovora o privatnim novostima, pređosmo na politiku - zanima je šta mislim o raznim pitanjima iako nam se pogledi na život i svet dosta razlikuju. Između ostalog, upita me "a šta je bilo s Palminim (Dragan Marković) 'bunga-bunga' žurkama". Rekoh, na ovo pitanje (za razliku od nekih prethodnih) odgovor je vrlo lak - isto što je bilo i sa onim u organizaciji Džefrija Epstina, samo što kod nas niko nije ubijen zbog toga. S tim što su optužbe protiv Dragana Markovića još na nivou rekla-kazala, a one protiv Epstina i njegove ekipe i sudski dokazane. Slično kao i sa onim po kojem su takve "žurke" dobile ime, bivšim, sada pokojnim, italijanskim premijerom Silvijem Berluskonijem, s tom razlikom što je italijanski političar izveden pred sud i osuđen (na čak sedam godina zatvora), da bi ta presuda kasnije bila oborena, a ovaj kontroverzni političar pravosnažno oslobođen optužbi.

Za razumevanje te razlike ključan je momenat ne to da je italijansko pravosuđe operisano od političkog uticaja nego upravo suprotno - da je politički uticaj presudan, jer je Berluskoni promptno izveden pred sud i strogo osuđen baš zbog politike koja nije odgovarala onome što s razlogom nazivamo dubokom državom, uključujući tu i razuman odnos prema Rusiji i njenom predsedniku Putinu.

Ovaj princip se sada demonstrira najotvorenije u Sjedinjenim Državama, gde je s jedne strane sklapanje sudskog sporazuma o priznanju krivice s predsednikovim sinom koji suštinski omogućava prekid svih daljih procesnih radnji što bi, sasvim verovatno, ugrozile slobodu i Hantera i oca Džozefa Bajdena, dok se s druge strane vodi surovi proces protiv najjačeg opozicionog kandidata i bivšeg predsednika Donalda Trampa. Sumnje u političku nepristrasnost ne mogu se izneti samo na račun našeg sistema, nego i onog zapadnog u koji se mnogi kunu. To ne opravdava manjkavosti u našoj kući.

U ovom svetlu treba posmatrati i odluku američkog ministarstva finansija da na svoju podugačku listu sankcija stavi i šefa Bezbednosno-informativne agencije i bivšeg ministra unutrašnjih poslova i odbrane Aleksandra Vulina. Amerikanci su ga optužili za, kako javlja jedna luksemburška televizija, umešanost u "organizovani kriminal, trgovinu narkoticima", te za to što je zloupotrebom javne funkcije pomagao trgovcu oružjem Slobodanu Tešiću da se njegove "ilegalne pošiljke oružja slobodno kreću preko granica Srbije", a Rusiji obezbeđivao "platformu za dalji, maligni uticaj u regionu".

Umešanost u "organizovani kriminal i trgovinu narkoticima" nije mala optužba i ne treba je uzimati olako, posebno ne ako dolazi od Amerikanaca. U stvari, treba je uzimati s većom skepsom ako dolazi od Amerikanaca, jer nam prošlost pokazuje da je njihovo određivanje toga ko je kriminalac, a ko nije vrlo politički obojeno. U obilju primera odabrao sam slučaj Hamida Karzaija, američkog predsednika Avganistana. Za vreme njegove vladavine, od 2001. do 2014, proizvodnja opijumskog maka u toj zemlji povećana je sa osam na 224.000 hektara. "Njujork tajms" je, na primer, još u oktobru 2008. pisao o umešanosti lidera Avganistana i njegovog brata Ahmeda Karzaija u trgovinu drogom. Da li je Karzai ikada stavljen na listu sankcija zbog toga?

Da bismo dokazali da umešanost u organizovani kriminal i raznorazni šverc nisu osnovno merilo za stavljanje nekoga na američku listu sankcija ne moramo ni ići tako daleko, do Avganistana. Dovoljno je da se setimo sada bivšeg predsednika Crne Gore Mila Đukanovića kojem se gledalo kroz prste za sve i svašta samo dok je bio politički koristan, a onda je pušten niz vodu. Tiho, za razliku od npr. panamskog diktatora Manuela Norijege, koji je postao previše neposlušan, pa je Vašington 1989. izvršio invaziju na njegovu zemlju, svrgnuo ga s vlasti i odvukao u zatvor u Majamiju.

Poenta je da je Aleksandar Vučić u pravu kada kaže da razlog za stavljanje Aleksandra Vulina na američku listu za sankcije nisu optužbe za učešće u organizovanom kriminalu i švercu narkotika, nego njegov odnos prema Rusiji (ali i prema Srbiji i "srpskom svetu"). Baš kao što ni Slobodan Milošević nije u Hag poslat jer je njegov Marko radio ovo ili ono, jer je Marija bila ovakva ili onakva, a Mirjana "crvena veštica". Amerikancima je sasvim svejedno dokle god se postupa u skladu sa njihovim interesima i zahtevima. Problem je bio u tome što se Milošević zaista trudio da radi u interesu Srbije i srpskog naroda.

Kažu naše prozapadne opozicione vedete (a i one manje opozicione poput Vuka Draškovića) da je Vulinovo prisustvo na čelu BIA "užasan skandal" i šteta po Srbiju, te da on mora odmah biti smenjen. I tako dalje. U istoj situaciji je, podsetio bih vas, i kineski ministar odbrane general Li Šengfu, kojeg su Amerikanci stavili pod sankcije 2018. zbog uloge koju je, kao tadašnji šef Odeljenja za obuku i snabdevanje Centralnog vojnog saveta, imao u nabavci ruskog naoružanja, pre svega borbenih aviona Su-35 i PVO sistema S-400. Peking se nije obazirao na ovo i Li je u međuvremenu napredovao i doveden na čelo kineske armije.

Sankcije protiv Lija Americi su se ubrzo (baš kao i sankcije protiv Rusije) vratile kao bumerang kada su bezuspešno molili za sastanak sa šefom kineske armije tokom azijskog bezbednosnog samita Šangri-La u Singapuru početkom juna ove godine. Li se sastao sa Boreljom, nemačkim i britanskim ministrima odbrane Pistorijusom i  Volasom, ali ne i sa Ostinom.

Li, za razliku od Vulina, nije bio optužen za organizovani kriminal i šverc droge. Ali prema tim optužbama se treba odnositi ne kao da je svaka američka sveto pismo, što čini prozapadna opozicija, nego onako kako je po redu i zakonu i kako je, uostalom, najavio i predsednik Vučić - mora se sprovesti istraga i utvrditi jesu li te optužbe tačne ili nisu. Ako jesu, zna se kako će se postupiti, a do tada Vulin ne treba da bude smenjen zbog, kako to reče Drašković, "stava SAD da Aleksandar Vulin ne može obavljati funkciju rukovodioca Službe bezbednosti". Možda američki stav ima veću težinu od prosečnog, ali ga to nikako ne čini merodavnijim. Svi već znamo da stav može da ima svako, baš kao i mišljenje, pa i zadnjicu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije