SRBI, ČUVAJTE SVOG PREDSEDNIKA: Autorski tekst Radeta Leskovca, srpskog političara iz Hrvatske

NE živim u Srbiji, ali sa velikom pažnjom pratim sve što se događa u srpskoj državi i društvu. I naravno da o tome imam svoj stav.

Foto privatna arhiva

Ipak, od­uvek sam razmišljao i pridavao najveći značaj pitanjima naci­onalne politike, dakle, onome što se tiče nas kao naroda, nas kao Srba, bez obzira živimo li u Srbiji ili na nekom drugom mestu. To mi je bilo najvažnije i najdragocenije.

Na našu veliku nesreću tu su nam se dogodila najveća spotica­nja, lutanja, zablude i bolni pro­mašaji. Nestankom Jugoslavije naša kolektivna nacionalna svest ostala je zbunjena i parali­sana jugoslovenstvom. Olako smo zaboravili prošlost, pa nam se istorija ponovila krvavo i tragično. Dva puta u istom veku svoju dobronamernost ponudili smo iskreno i bezrezervno ne ra­zumevajući da drugi jednostavno nisu kao mi i da ćemo za njih uvek biti "velikosrbi", "hegemoni" i "neprijatelji". Nismo bili sve­sni koliko smo kao narod propatili i izgubili ne razmišlja­jući dovoljno da je zaista važno znati istinu o svom pripadanju, znati ko su nam preci, kakva je naša prošlost i kome možemo verovati. Naš istorijski greh nije bio samo zaborav, već i na­stavak zaluđenosti besmislenom komunističkom ideologijom. Trebalo nam je otrežnjenje.

Počelo je stidljivo, uz velike otpore, neslaganje, ali je ipak po­čelo. Kada se osvrnemo iza sebe, deceniju iza, vidimo da je državna politika svojom kontinuiranom i hrabrom posvećenošću istin­skim nacionalnim interesima baš ovom pitanju pristupila ozbiljno i odgovorno ne osvrćući se previše na otpore, a bilo ih je, bilo ih je mnogo. Jezik, nešto što nas toliko jasno određuje, još uvek je nazivan srpsko-hrvatskim, čak i u Srpskoj akademiji nauka. Začarani magijom nacionalnog zajedništva naroda i narodnosti (najviše vlastitom krivicom), zaboravili smo da smo Srbi, na­rod velike i slavne prošlosti ispunjen bogatom tradicijom koja nas svrstava među časne evropske narode. O tome se nije pisalo, nije se govorilo, a politika je duboko i temeljito razorila naše nacionalno biće i učinila ga go­tovo neprepoznatljivim. Iz ovog teško objašnjivog, besmislenog i pogubnog nacionalnog samoodri­canja od vlastitih korena, treba­lo se izvući što pre i bezbolni­je. Zbog nas samih, a najviše zbog budućih generacija mladih Srba.

Danas, sa pristojne vremenske i prostorne udaljenosti uveren sam da je glavni pokretač i oslo­nac širokog i sveobuhvatnog na­cionalnog osvešćenja sadašnji srpski predsednik Aleksandar Vučić. Kada sam ga prvi put vi­deo kako celiva ruku srpskom pa­trijarhu, znao sam da njegova po­litička misija nije samo obično predsednikovanje, već nešto mnogo više. I upravo "to više" pokazalo se u godinama iza nas. Svojom nacionalnom politikom, predsednik Vučić omogućio je stvaranje društvenog ambijenta u kom obični ljudi iskazaju svo­ja nacionalna osećanja otvoreno i slobodno, bez bojazni da će im se nešto zameriti ili da će bi­ti pogrešno shvaćeni. Čuvari našeg identiteta - Crkva, vera, jezik i pismo i naša nacionalna istorija postaju pokretači veli­kih i značajnih promena u teme­ljima politike samostalne srp­ske države.

Prilikom donošenja važnih odluka o pitanjima od nacionalnog interesa, predsed­nik Srbije nikada ne zaobilazi Sveti sinod niti patrijarha. U svakoj takvoj prilici sa njima se sastaje i savetuje. Osnaženjem Crkve kao institucije, njezina važnost u društvu vraća nam ve­ru i versku tradiciju. Danas su crkveni brakovi gotovo izjedna­čeni s građanskim. Država Srbi­ja finansira izgradnju i obnovu pravoslavnih verskih objekata ne samo u Srbiji već i u drža­vama okruženja u kojima žive pravoslavni Srbi. Srpski dom u centru Vukovara bez pomoći Vlade Srbije bio bi i u narednih pedeset godina ruglo grada i ve­lika srpska sramota. O izgradnji Hrama Svetog Save, obnovi zna­čajnog dela Hilandara stradalog u požaru nije potrebno ni govo­riti, jer je to svima već poznato.

Naša nacionalna istorija, oslobođena nametnute hipoteke "velikosrpskog hegemonizma" putem istorijske istine zasnova­ne na činjenicama postaje domi­nantna snaga našeg nacionalnog jedinstva i sloge. Konačno, naše mlade generacije upoznaju se sa prećutkivanom i zanemarenom istorijom svojih pradedova koji su gubili živote za velike na­cionalne ideje na Kajmakčalanu, Veterniku, Kozjaku, Bregalnici, Solunskom frontu. Bile su to velike pobede jednog malog na­roda. Po istom principu naša nacionalna istorija uskraćena je i za istinu o velikim tragedija­ma i stradanjima. Koliko je samo vremena trebalo da prođe da bi Jasenovac, "Oluja", Petrovačka cesta bili jasno obelodanjeni, bez političkih i ideoloških slagalica, ne samo nama Srbima, već i evropskoj i svetskoj javno­sti.

Ipak, uz sve to, dočekali smo da posle višedecenijske tiši­ne srpski predsednik pokrene i sprovede ideju kolektivnog seća­nja organizujući velike skupove u danima naših najvećih stradanja. U Batajnici, Busijama, Novom Sa­du, Banjaluci, Prijedoru... Srbi su odavali poštu svojim preci­ma, ali i najmilijima stradali­ma u poslednjem velikom etnič­kom čišćenju. Sve ove skupove uvek je predvodio predsednik Vu­čić i na njima govorio jezikom činjenica i istine. Svake godine, a sada će biti već deseta, na ovim obeležavanjima pridruživao se sve veći broj stranih diplomata i boraca za istinu. Posle 70 go­dina snimljen je i prvi igrani film o tim stradanjima, "Dara iz Jasenovca".

Veliki sam pobornik dobrih poruka, ne samo u politici već i u životu. Dobre poruke usme­ravaju nas na pravi put, čine nas boljim ljudima i humanistima. U godinama koje su prošle bilo je mnogo simbolike i poruka koje je srpski predsednik slao. Za ovu priliku izdvojio bih samo dve koje za mene imaju poseban značaj i vrednost. Trenutak, kada lično uručuje ključeve novoizgrađe­nih stanova srpskim porodica­ma proteranim iz Hrvatske i sa svih drugih mesta i kada u zgradi Predsedništva ugošćuje srpsku decu iz zemalja u okruženju. Ve­rujem da nas je snaga ove nacio­nalne politike više nego ikad ujedinila kao narod, razvila u nama osećaj sigurnosti, ali pre svega i iznad svega osećaj ponosa što smo Srbi i što pripadamo srpskom rodu. Svojom politikom učinio je da, iako ne živimo svi u jednoj zemlji, ne osećamo grani­ce kao prepreku da budemo jedin­stveni i složni, da budemo Srbi.

Mogao bih ovaj tekst završi­ti već odomaćenom rečenicom: "Možete da ga volite ili ne, ali ...". Naravno da neću, jer u toj rečenici nema ni hrabrosti ni istine. Ona je kukavička i nei­skrena. Završiću rečima: Mi poštujemo i volimo takvog pred­sednika, jer on to zaslužuje. En­glezi su svom suverenu iskazali najveću ljubav i poštovanje po­znatom istorijskom rečenicom koja se nalazi čak i u njihovoj himni: "Lord, save the King", pa zašto i ja ne bih sa puno zahval­nosti i zadovoljstva poručio: Srbi, čuvajte svog predsednika, jer takvog nećete skoro imati.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije