Hilovi "džavelini" i neobjavljeni rat

NEŠTO se, ipak, promenilo. Čim su toliko postali brutalni i bezobzirni. Ostalo je još da kaubojkama otvaraju vrata na Andrićevom vencu ili na Skupštini. Zbilja, odavno ništa ciničnije nije viđeno od nedavnog nastupa Kristofera Hila koji je predsednika Srbije obavestio da će Pentagon naoružati takozvanu Vojsku Kosova sa 245 protivtenkovskih raketa "džavelin", vrednih 75 miliona dolara. Dakle, stalna članica Saveta bezbednosti UN prodaje projektile nepriznatoj državi, kršeći javno Rezoluciju 1244 UN po kojoj je Kfor jedina legalna oružana formacija na KiM.

Foto D. Milovanović

Ovaj otvoreni akt neprijateljstva došao je svega nekoliko dana pošto je Aleksandar Vučić nagovestio da će se razmatrati ponovno uvođenje obaveznog vojnog roka. Kada je beogradska komuno-ustašija ispraznila svoje redenike - "Stop militarizaciji društva", "Vučiću, šalji svoju decu u rat", "Hoćemo li opet na Sarajevo i Vukovar"... (zaboravili su da je u mnogim zemljama njihove ljubljene Evrope služenje vojske obavezno) na scenu je stupio "buldožer diplomata" iz Roud Ajlenda. Nije morao ništa da izgovori. Pretpostavljamo da je u sebi mislio ovo dok je sa muštulukom dolazio u Predsedništvo:

- Da, naoružavamo Albance, jer smatramo da ste vi pretnja i njima i miru na Balkanu.

- Da, naoružavamo Albance, jer ste u krajnjoj liniji pretnja i nama pošto je Vučić mali Putin, pošto ne uvodite sankcije Rusima i pošto nas za njihov račun špijunirate iz Niša.
- I da, naoružavamo Albance, jer nas baš briga za to što se srpska trobojka onomad vijorila na Beloj kući i što je Radoš Bajić snimio film o spasavanju naših pilota u Pranjanima.

Paradoksalno, ali ovo kabadahijsko ponašanje može da bude i dobar znak. Čim su ovako ogoljeno počeli da udaraju pokazuju svoju slabost i nervozu. Ne cvetaju im ruže na globalnom polju: od Ukrajine - gde su se zaglibili i gde fali i džebane i dolara za unapred izgubljeni rat, Bliskog istoka gde se tiho stvara arapska antizapadna koalicija, pa do širenja BRIKS kao protivteže njihovoj hegemoniji. Zato im se žuri da bar ovde ubeleže makar jednu pobedu, ne bi li polumrtvom Džozefu Bajdenu omogućili jedan plusić pred izbornu trku. Sve gore pobrojano nam ukazuje zašto su pritisci na Srbiju postali brutalni i neskriveni, ali nas podučava i da se istovremeno otvara manevarski prostor na svetskom talonu.

Ako sve ovo imamo u vidu, a ne potcenjujući oštrinu zuba svih tih hijena koje kruže oko naše države i Vučića, zašto bismo uopšte više sledili evropski dvomotorac Francuska - Nemačka i razbili se o hridi nacionalnog poraza? Zbog čega bismo sprovodili njihov plan za Kosovo, kada ga oni nemaju ni za sopstvenu kuću? Dekadentna Francuska, nedostojna De Gola i njegove vizije o Evropi od Estorila do Urala, postala je sluškinja anglosaksonskog sveta i NATO. Ono što je započeto 2009. sa Nikolom Sarkozijem cementira se pod Emanuelom Makronom, koji ovih dana krpi vladu opterećenu nepotizmom (može li se to tako nazvati ako novi premijer za šefa diplomatije postavi svog bivšeg dečka?) i pred čijim se očima bukvalno raspršuje višedecenijski san o kolonijalnoj upravi u Africi. Uostalom, veće su šanse da srpski policajac uđe u Kačanik nego njegov francuski kolega u pariski Barbes.

Možda je i drastičniji primer u Nemačkoj, čija se ministarka spoljnih poslova ubi da reši sukob Izraelaca i Palestinaca, dok su joj hiljade traktora i nezadovoljnih farmera pod prozorom, a zemlja paralisana najvećim štrajkom u istoriji. Umesto da brine kako će da zatrpa rupu u budžetu nastalu ukidanjem jeftinog ruskog gasa i finansiranjem ratne avanture Vladimira Zelenskog, sputa inflaciju i ogromno nezadovoljstvo naroda, najnepopularniji kancelar uređuje odnose između Beograda i njegove južne pokrajine? Zaista nedostojno ni skeča čuvene družine "Monti Pajton".

Karte su otvorene - Zapad je odmrznuo konflikt na Kosovu i Metohiji (žmurio je na teror nad Srbima i pustio Kurtija da se silom utvrdi na severu) i želi da ga reši što pre tako što bi se Srbija odrekla sebe priznajući lažnu državu Kosovo, a zauzvrat će trideset i neke, možda, ući u EU koja postaje sve više naciocentrična s neizvesnom budućnošću. Bila bi to najskuplje plaćena ulaznica u našoj celokupnoj istoriji. Zato su nam neophodni veliko strpljenje, mudrost i zajedništvo, makar koliko i ono Lazarevo zrno soli, ne bi li smo izdržali demonske udare Imperije na zalasku. Nešto se, ipak, promenilo...

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije