KOLUMNA SLOBODANA ANTONIĆA: Da nas sitno ne samelju

Слободан Антонић

10. 12. 2024. u 23:17

SLOBODAN Antonić u kolumni za portal RTBalkan piše o prozapadnim medijima. Njegovu kolumnu prenosimo u celosti:

КОЛУМНА СЛОБОДАНА АНТОНИЋА: Да нас ситно не самељу

Foto: borma.me

Reč je o našim „prozapadnim“ medijima i o tome koliko im se može verovati – pogotovo danas.

Počeću od izveštavanja o Rumuniji, gde su poništeni predsednički izbori. Nigde kod nas niste mogli pročitati da je to bilo nakon što je utvrđeno da će Đorđesku, prema istraživanju javnog mnenja, ubedljivo da pobedi u drugom krugu. O tome je kod nas pisao samo Sputnjik.

Potražio sam izvorno istraživanje i evo šta sam našao. Centar za urbanu i regionalnu sociologiju (CURS), koji sondaže radi još od 1990. godine, sproveo je izlaznu anketu (exit poll) na parlamentarnim izborima, ne bi li utvrdio kako će ti isti birači glasati u drugom krugu predsedničkih izbora. Anketirano je 24.629 birača.

Prema ovom istraživanju, Kalin Đorđesku bi dobio 57,8 odsto, a Elena Laskoni 42,2 odsto. Anketa ima marginu greške od 0,6%.

Anketa je objavljena istog dana kada je Ustavni sud potvrdio rezultate prvog kruga predsedničkih izbora. Nastala je panika – Đorđesku će biti predsednik!

Odmah su rumunske obaveštajne službe „deklasifikovale“ dokumente po kojima je, pred prvi krug, tobože bilo „agresivnih hibridnih ruskih napada“. Onda se Ustavni sud predomislio i poništio izbore.

Jedan politički marginalac, delujući izvan establišmenta i u apsolutnom NATO okruženju, uz pomoć TikToka i zlih Rusa, prevario je sistem i pokrao izbore? Da, da.

Međutim, pustimo sad Rumuniju i takvu „demokratiju“. Zapitajmo se zašto naši zapadnoljubivi mediji nisu preneli ključni trenutak rumunske krize – saznanje o tome ko će biti pobednik drugog kruga? Zar to nije važan podatak bez kog se, zapravo, i ne mogu razumeti događaji?

A možda nisu znali? No, o istraživanju CURS-a pisali su Rojters, Glas Amerike na engleskom, Aldžazira na engleskom, Euraktiv… Čak je i Blic preveo s Politico.eu komentar u kome se pominje ovo istraživanje – premda zamotano u gomilu diskvalifikacija tipa „ultranacionalistički predsednički kandidat“, „neprijateljski stav prema investitorima“, „mogao bi ozbiljno da ugrozi i rumunsku ekonomiju“, „uloga stranih investitora oduvek je bila delikatna tema“….

Ne, ne, znali su. Ali, odlučili su da srpsku publiku poštede tog saznanja, kako ne bi sabrala dva i dva, i bolje razumela prirodu „demokratije“ kakva je namenjena Istočnoj Evropi. Što da nas plaše istinom, kada se ionako sve manje ovdašnjih urođenika klanja pred EU totemom?

Pređimo sada na ovo što se dešava kod nas. Da li ste primetili radikalnu promenu retorike za jedan te isti tip događaja, za samo devet meseci?

Sećate se prolećne blokade Filozofskog fakulteta u Novom Sadu zbog Dinka Gruhonjića? Kako su nazivani ti studenti?

„grupa ljudi“ („Slobodna Evropa“);
„grupa mladih osoba, mahom mladića“ (021);
„Grupa ljudi upala u Filozofski fakultet“ (naslov), „uglavnom mlađi muškarci koji liče na navijače“ (N1);
„grupa mladića i devojaka, u majicama sa likovima osuđenih ratnih zločinaca i kriminalaca“ („Vreme“)
„stotinak mlađih ljudi i studenata“; „u holu Filozofskog fakulteta zapravo je najmanje studenata ovog zdanja, a dobar deo okupljenih uopšte nisu studenti, nego mladići povezani sa desničarkim organizacijama i vladajućim režimom“ („Danas“). Blokada istog fakulteta, samo devet meseci docnije, odjednom je opisana potpuno drugom leksikom.
„Studenti Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, koji su danas počeli blokadu“ („Danas“);
„Studenti treći dan zaredom blokiraju Filozofski fakultet u Novom Sadu“ (podnaslov; 021).
„studente je jednoglasno podržao Odsek za medijske studije“;“studenti zahtevaju ostavke i krivičnu odgovornost…“; „studenti traže i otvaranje sve dokumentacije…“ (N1);
„održani su pregovori studenata koji blokiraju Filozofski fakultet u Novom Sadu…“; „studenti će na plenumu odlučiti da li će dozvoliti administrativnim radnicima da obračunaju plate zaposlenih za novembar“ (N1).

Blokaderi, onda i danas, u personalnom smislu nisu isti, ali u strukturalnom jesu. Većina su studenti ali, kao i uvek, ima studenata s drugih fakulteta, kao i padobranaca sa strane.

Pre devet meseci se, međutim, pažljivo gledao polni sastav, procenjivale političke sklonosti, zagledale su se majice, terminološki diferencirali studenti od ne-studenata…

Danas pak svega toga nema, već postoji samo jedinstvena i apstraktna masa studenata, koja isto misli, isto oseća i isto hoće, koja sve obuhvata, i koja uživa visoki i neupitni društveni/politički status…

Naravno, ako bi se i ovi studenti danas jednako pažljivo zagledali, i tu bi se sasvim prirodno otkrile razlike – ne samo između učesnika i neučesnika, već i među onima koji blokiraju zgradu.

Moj kolega s fakulteta, Čedomir Antić, držao je čas kada je počela blokada u Beogradu. „Ušla je nepoznata devojka“, kaže on, „sa njom i neka mlada žena, pa još devojaka. Smesta su počele da duvaju u zviždaljke, trube i uzvikuju: ‘Blokada’!“

Antić govori o „grupi od sedamdesetak mladića i devojka, među kojima su studenti Filozofskog fakulteta bili manjina“, a koja je „došla da izbaci svoje kolege iz učionica i amfiteatara“. „Oni koji vode blokadu se kriju. To je mali pokret anarhista koji ne poštuje nijednu ustanovu države, pa ni univerzitet“, ocenjuje on.

Ovaj profesor je odmah napadnut u saopštenju Anarhosindikalističke inicijative, organizacije koja podržava studentsku blokadu, kao „lažni vođa lažnih studentskih protesta devedesetih“, kao „režimski čovek“ i „britanski špijun“, a koji, eto, „ponovo pomalja svoju ružnu glavu“.

Manje je važno, za ovo o čemu pišem, kakvo je stvarno raspoloženje na univerzitetu i kakav je stvarni sastav studenata koji učestvuju u blokadama. Bitno je da mediji ne mogu imati dva aršina.

Ne mogu se jednom studenti koji protestuju stavljati pod mikroskop i brojati im se svaka (politička) dlaka, a drugi put da ih se gleda iz nebeske perspektive, te da se tretiraju kao (politički) bestelesna, etarska bića, romantični junaci što uzvišeno levitiraju hodnicima fakulteta…

Mediji valjda treba dosledno istraživački (analitički) da nam predstavljaju stvarnost, ostavljajući nama da izvlačimo zaključke. Ali, očigledno, ne ovi.

Uostalom, licemerstvo njihovih dvostrukih merila odavno ne iznenađuje. Sećate se slučaja sa spomenikom Nemanji i s Balaševićem, pred kraj korone?

Kada je otvaran spomenik Stefanu Nemanji, iako se sve dešavalo na otvorenom, dignuta je panika epskih razmera. „Ples smrti oko Stefana Nemanje“, glasio je naslov na Novoj.rs. „Većina okupljenih bila je bez maske, a nije poštovana ni distanca. Mnogi su nosili zastave Srbije“, bio je užasnut Danas.

Komentator Nove.rs koristio je izraze kao „dens makabr“, „kapriciozna orgija“ i „jesu li ovi ljudi normalni?“, a Miodrag Majić je prokomentarisao: „Prvi korak u prevazilaženju ovakvog stanja bila bi edukacija o tome koliko je ovo štetno i koliko nam je nesreće već donelo.“

Samo mesec dana ranije, međutim, kada je na vest o smrti Đorđa Balaševića publika masovno izašla napolje da oda poštu, naslovi su bili sasvim drugačiji.

„Kakav oproštaj od Đoleta, prepune ulice i mostovi Novog Sada“, glasio je naslov na oduševljenoj Novoj.rs. „Kako je NS ispratio svog panonskog mornara“, blistao je ponosni N1. „Na novosadskom keju večeras ‘Noć kad je Đole preplivao Dunav'“, čitali smo kao naslov u listu Danas – sve sa opisom kako se „hiljade građana, u miru, sa suzama u očima, upaljenih sveća i sa belim ružama u rukama, opraštaju od svog Panonskog mornara“.

Isto ponašanje – sa (anti)epidemijskog stanovišta, inače, u oba slučaja gotovo potpuno bezopasno, isti mediji i isti ljudi ocenjivali su kao „katastrofu“ i kao „predivno“ – zavisno samo od njihove sopstvene političke agende.

Obratite pažnju da u svim ovim slučajevima nije reč o laži, već o sistematskoj manipulaciji, koju nije tako lako prepoznati. Ali, ma kako naizgled neupadljiva bila, ova tehnologija „informisanja“, praktikovana godinama, u sitno melje naš mozak.

Ako smo premoreni, dekoncentrisani, iznervirani ili zbunjeni – a ko nije – nemojmo sedati pred televizor. Prevariće nas, čak i prekodirati, a da to i ne primetimo.

Verujmo prvenstveno onom što smo videli i čega se jasno sećamo, pouzdajmo se u svoj razum, a ako nam se i u njega rodi sumnja, držimo se onih elementarnih vrednosti kojima su nas roditelji učili.

Samo tako ćemo moći da preživimo ova teška vremena, i sve ove ljude koji nam ili rade o glavi, ili koji hoće da od nas naprave samo još jednog magarca…

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

HAOS: Srpski sportista prebio dvojicu Hrvata - svoje saigrače!