NIJE VEROVAO TITOVIM SLEDBENICIMA: Slobodan Jovanović - Istine i zablude o Miloševiću

PONEKAD mi se učini da se o njemu sve zna, ili ako ne baš sve, onda bar mnogo. A ponekad - da se, u stvari, zna malo, gotovo ništa o Slobodanu Miloševiću.

SUSRET Olja Ivanjicki sa Slobodanom Jovanovićem i Slobodanom Miloševićem, Foto Privatna arhiva

Ništa stvarno i bitno, kakav je zaista bio, iznutra ili bar izbliza, a ne samo spolja i izdaleka. Toliko je toga o njemu napisano i izgovoreno, od novinskih tekstova i emisija, do knjiga i serija, napolju i ovde, da bi od toga mogla da se sačini čitava biblioteka. A da on, pravi on, bude jedva dodirnut. Jer, o Miloševiću se govorilo i pisalo, čini mi se, u krajnostima, ili, tačnije rečeno, uglavnom jednostrano. Od obožavanja do negiranja, od mitske ličnosti u Srba, do balkanskog kasapina i metafore zla.

Pomišljao sam i da napišem knjigu o njemu. Kad su mogli oni koji ga nisu ni poznavali, mogu i ja koji sam se, jedno vreme, viđao s njim svakodnevno. Sećam se da su neki ljudi dolazili da me upoznaju samo zato što njega poznajem. Zasad, novinski tekst sa po kojim detaljem, nepoznatim i poznatim a uoči godišnjice njegove smrti u kazamatu Haškog tribunala, 11. marta 2006.

Zablude oko Miloševića možda se najbolje mogu izbeći ako ga sagledamo iz njegovih reči, iz njegovih opaski o sebi i drugima. Dakle, njim samim. A umeo je da kaže. Slikovito i jasno, sažeto i konsekventno, logično i razumljivo. Na primer: "Kad mi pomažemo Srbe preko Drine, onda sam ja ratni zločinac. A kad Vatikan pomaže Hrvate, onda je papa sveti otac".

Jednom prilikom, kad je bio, da tako kažem, na vrhuncu slave, kad mu je slika bila na svakom koraku, na šoferšajbnama autobusa i kamiona, pitao sam ga, pomalo naivno, kako nosi taj teret. Oduvek me je interesovalo kakav je njegov doživljaj sebe, pogotovu kad je od jednog "običnog" partijskog i državnog funkcionera, doduše visokog, počeo da "prelazi", posle Kosova Polja i onog "Niko ne sme da vas bije", u "neobičnog" i slavljenog, obožavanog i da ne kažem "natprirodnog". Gledao sam izbliza tu metamorfozu, to nastajanje fenomena Milošević, tu eksploziju harizme i doživljaja javnosti od samog izbora na visoku funkciju do "Slobo - slobodo", "Nije Đorđe mogao da dođe, već je Slobu poslao narodu"... Iznenadio me jednostavnim i apodiktičkim odgovorom: "Ne treba se opterećivati svojom ličnošću". I tačka. Lako je to reći, pomislio sam u sebi, ali nisam ništa dodao.

Sam taj "neobični" deo njegovog lika i dela počeo je od celonoćnog razgovora sa narodom u Kosovu Polju. Tada je taj prikriveni problem sudbine Srba na Kosovu i Metohiji izašao na velika vrata pred celu javnost. Buca Pavlović, predsednik Gradskog komiteta, označio je to jednom malicioznom sintagmom: "Olako obećana brzina", aludirajući na dežurnu političku optužbu i presudu toga doba o "velikosrpskom nacionalizmu". Mi u "Ekspres politici", koji smo takođe apostrofirani u tom kontekstu, odgovorili smo komentarom pod naslovom "Olake ocene Dragiše Pavlovića", i čitava stvar je prerasla u čuvenu Osmu sednicu CK SK Srbije. Sukob sa Stambolićem je, u stvari, tinjao celo to leto 1987. Sećam se da mi je Milošević u liftu u zgradi CK, kad je helikopterom kretao u Kosovo Polje, rekao otprilike: "Pobogu, kako ovaj Ivan ne shvata da ga narod neće. Kad bi se meni tako nešto desilo, jednostavno bi se pokupio i otišao - na pecanje, na primer". Da, Slobo, kažem mu, ali čovek upravo to ne može da shvati. Ima žutu mrlju i nije mu dato da jasno vidi sebe. "Možda si u pravu", dodao je on posle kraće pauze.

Bio sam siguran i tada, a i sada isto mislim - Slobodan Milošević nije bio nacionalista. Na optužbe sa Zapada da su se Srbi sa Kosova i Metohije organizovali na nacionalnoj osnovi odgovarao je bez ikakvog kompleksa i pravdanja: "Da, organizovali su se na nacionalnoj osnovi zato što su napadnuti i ugroženi kao Srbi, a ne po osnovi ribolova ili pčelarstva, kao ribolovci ili pčelari. Šta je čudno i nelogično u tome što su se organizovali po osnovi na kojoj su ugroženi".

Njegovi su iskazi bili jasni i logični, umeo je i složene teme i probleme da izrazi tako da svako razume. Bio je to njegov specifičan dar i način mišljenja. Jedna od najpoznatijih rečenica u prilog toj tvrdnji glasi: "Ne napadaju oni Srbiju zbog Miloševića, nego Miloševića zbog Srbije". Štaviše, to je neka vrsta matrice koju može da koristi i svaki potonji srpski lider.

"Problem Kosova i Metohije mora najpre da se rešava u Beogradu", govorio je. Kao što je sa jednom dozom povišene samouverenosti tvrdio i možda uveravao ne samo druge nego i sebe: "Niko više neće moći da odlučuje o Srbiji izvan Srbije, bez Srba i protiv Srbije!"

Potonja stvarnost možda i nije u potpunosti potvrdila tu njegovu anticipaciju, ali je svakako treba shvatiti kao njegovo suočavanje sa saznanjem da su Srbija i srpski narod bili pod nekom vrstom "prinudne uprave" u Titovoj Jugoslaviji, pa i u samoj Srbiji - ako se ima u vidu ustavna pozicija pokrajina. Deo te skrivene politike je i dugogodišnje nerešavanje problema nepodnošljive izloženosti Srba na Kosmetu permanentnom maltretiranju i progonu.

Milošević je u politički život Srbije ušao sa idejom vodiljom o "doslednom ostvarivanju dogovorene politike", uz kritiku birokratske indiferentnosti preme društvenoj stvarnosti da bi preko tzv. antibirokratske revolucije stigao, nenamerno ili namerno, i do same detitoizacije. O Titu je, inače govorio da je "istorijska ličnost" i da "sud o njemu treba da donese istorija". Ali je zato o Titovim sledbenicima na čelu drugih republika i pokrajina, sa kojima je u onoj svojevrsnoj turneji po svim glavnim gradovima zarad navodnog spasavanja Jugoslavije govorio: "Ja njima ništa ne verujem". Uostalom, makedonski političar Lazar Koliševski je prvi otkrio da nad Srbima i Srbijom bdi "neprincipijelna koalicija" koju čine jugoslovenski politički vrh i vrhovi separatističkih republika, u stvarnom značenju - antisrpska koalicija. Koju godinu kasnije, kad se Makedonija osamostalila, i to mirno, bez ispaljenog metka i bez ikakve smetnje iz Srbije, Milošević je Gligorovu, rekao pola u šali a više u zbilji: "Kiro, pre ćeš da izgubiš državu nego što ćeš da je osamostališ". I to se, evo, uistinu i događa. O Crnoj Gori je izgovorio onu čuvenu metaforu o "dva oka u glavi". Uprkos nastojanju Mila Đukanovića i njegovih sponzora sa Zapada da "jedno oko" zaslepi antisrpskom mržnjom i uprkos otcepljenju Crne Gore, posebno uprkos nastojanjima da se ta metafora o dva oka u glavi iskarikira, ona će ostati verovatno kao trajan znak istorijske istine da su ta dva oka deo istog tela, a daće Bog i - iste glave.

U jednom trenutku devedesetih godina pitao sam Miloševića kako tumači činjenicu da se SSSR razišao u miru a da kod nas besne građanski i međunacionalni ratovi. Odgovorio je na svoj način, kratko i u nekom smislu proročki: "Ono što se kod nas događa sada, kod njih će kasnije". Upravo kasnije sam se i setio tog njegovog jasnog i tačnog odgovora. Imam u svojim zabeleškama i sećanju, ali i iz njegovih javnih obraćanja, još dosta takvih tačnih i pronicljivih iskaza a, naravno, i poneku zabludu i pogrešku. Za ovu priliku evo još dve poznate rečenice iz onog proročkog obraćanja u trenutku odlaska sa vlasti oktobra 2000.

"Kad se promeni sistem, nećemo biti kao Nemačka, nego kao Bolivija"; i druga: "Srbima su, u stvari, namenili sudbinu Kurda".

O Planu Z-4 u vezi sa Srbima u Hrvatskoj je govorio: "To je maksimalna ponuda koju smo mogli da dobijemo od međunarodne zajednice. Zapravo, to je država u državi". Predsednik Republike Srpske Krajine Martić je rekao da taj "papir" nije ni pročitao i da mu ne pada na pamet da ga prihvati.

O padu Knina: "Pomogli smo koliko god smo mogli, i više od toga. Jedino nismo mogli da pošaljemo vojsku. Ne bismo stigli do Bijeljine, a Knin bi pao. NATO bi prelazak granice na Drini iskoristio kao 'pravni osnov' da bombarduje Srbiju". Tom prilikom sam prvi i jedini put primetio suze u njegovim očima. Tražili smo od njega mnogo puta da se obrati narodu. Da to čini češće. Da ljudi to hoće i očekuju. Njegov odgovor je glasio: "Šta imam da se obraćam i da govorim. Ljudi to sve znaju". Jednom prilikom zamolila me čuvena slikarka Olja Ivanjicki da joj upriličim susret s njim. Hoće da ga lično upozna i da mu pokloni sliku. I kad se to dogodilo, Olja je otkrila sliku na kojoj je bio on. Naslikala ga je u njenom stilu, takoreći kao Apolona. On je dugo gledao sliku, onda se zahvalio i rekao: "Ali, znate šta, ovo jeste moj lik, međutim nisam ja ni izdaleka ovako lep". Olja je malo ženski lukavo, a malo i umetnički odgovorila: "To je moj slikarski doživljaj Vas".

Na kraju, još jedna napomena. Uprkos ogromnoj satanizaciji, ali i velikom naporu lažnog Haškog tribunala da ga osudi za navodne ratne zločine, Milošević je otišao sa ovog sveta neosuđen. Uz to, veruje se da je na ovaj ili onaj način ubijen. Čuo sam u novije vreme mnoge naše intelektualce koji su se ranije izjašnjavali kao njegovi protivnici, da kažu da tek sada razumeju ogromne teškoće s kojima se suočavao i borio i da su umnogome promenili svoj sud o njemu. Pravi sud o Slobodanu Miloševiću daće ipak istorija, koja će ga, verujem, svrstati među značajne istorijske ličnosti u Srba.

Preporučujemo

Politika

0 2

"O BALKANU SADA BRINU DRŽAVNE SLUŽBE SAD" Svetomir Nastasić: Postdemokratski politički i državni udar

09. 03. 2025. u 17:23

Kolumne

0 4

LIČNI STAV - Amerika napušta UN: Opomena ili rešenost?

26. 02. 2025. u 07:00

Politika

0 3

ŠEŠELj: Ima mnogo pametnih među muslimanima koji znaju da je rat sa Srbima bio greška

17. 02. 2025. u 21:00

Panorama

0 0

UVOD U RASPAD JUGOSLAVIJE: Pre 35 godina počeo 14. kongres SKJ

20. 01. 2025. u 07:15

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije