NEĆE MOĆI: Zemlje uspravnih ljudi

U MOSKVI su se 8. maja, pod svodovima Kremlja, susreli Milorad Dodik i Ibrahim Traore. Zašto je fotografija njihovog rukovanja simbolički možda najvažnija slika s proslave 80. godišnjice pobede u Drugom svetskom ratu?

Foto Z. Jovanović

Posle dva dana pojavio se beli dim i ujedno najvažnija svetska vest, izabran je novi papa - poručila nam je u uvodnom komentaru dnevnika na Novoj S Jelena Obućina. "Komentar je slobodan", citat je davnašnjeg urednika "Gardijana" Si-Pi Skota iz 1921. godine koji se i dalje s ponosom navodi u zaglavlju rubrike s kolumnama ovog lista. No ovaj citat ima i nastavak: "Ali činjenice su svetinja." Iako je bitna, teško da je izbor novog pape najvažnija svetska vest, pošto više od četiri petine od osam milijardi stanovnika ove planete baš briga ko je verski poglavar Rimokatoličke crkve. Šta, na primer, mog prijatelja Jasina, jordanskog sunitu, jednog od dve milijarde muslimana na svetu, zanima ko šefuje Vatikanom?

Ili šta to menja u životu jednog prosečnog Srbina pravoslavca, osim u smislu da li će se novi papa konačno u Jasenovcu pokloniti žrtvama ustaškog genocida i nastaviti da sprečava kanonizaciju blaženog Alojzija Stepinca? Uostalom, i za to bi trebalo da ga bude baš briga, jer su i ta pitanja važnija za njih same i njihovo spasenje, nego za jednog prosečnog Srbina. Jednom prosečnom Srbinu, ili Jordancu, to može da bude najvažnija vest dana, ali svakako nije najvažnija vest na svetu. Ali razumem da natprosečnim Srbima to može da bude najvažnija vest. Oni i ovako više vole papu nego patrijarha, i Vatikan više od Pećke patrijaršije. Bez obzira na to ko je papa i ko je patrijarh i kakav je Vatikan, a kakva Pećka patrijaršija. Nadam se da ti natprosečni Srbi ne bi više voleli komšijsko dete nego svoje, pa makar ono bilo i lepše i bolje od njihovog. A nije.

Ovaj fenomen je posledica opake stvari koja se zapatila kod nas, ali koja nas, nažalost, ne čini jedinstvenim u svetu. Reč je o autokolonijalizmu, psihičkoj bolesti koju su nam, kao zaraženu ćebad američkim Indijancima, doneli zapadni kolonizatori.

Zbog toga je meni tog 8. maja važnija vest od izbora novog pape bio susret i rukovanje predsednika Republike Srpske Milorada Dodika s predsednikom Burkine Faso Ibrahimom Traoreom. Bez obzira na to koliko njihov susret i rukovanje kratko ili dugo trajali, bez obzira na to šta su jedan drugome rekli, bez obzira na to što su i Republika Srpska i Burkina Faso iz globalne perspektive po svojoj ekonomskoj, vojnoj ili političkoj težini, moglo bi se reći, beznačajne, fotografija njih dvojice ima retko simboličnu težinu, jer se radi o dvojici najvećih boraca protiv neokolonijalizma danas u svetu.

Dok se Dodik bori za slobodu od jarma nemačkog generalnog gubernatora Kristijana Šmita, Traore je uspeo da konačno iz svoje zemlje protera francusku vojsku i oslobodi je stiska Pariza. Poput Dodika, i Traore ima velikih problema sa islamskim ekstremistima i bori se protiv islamističke pobune koju su 2015. u njegovoj zemlji započeli pripadnici Al kaide, čiji su borci dolazili i u Bosnu da seku srpske glave i od kojih su mnogi tu ostali do danas.

Kapetan Ibrahim Traore, najmlađi predsednik na svetu, na vlast je došao državnim udarom 30. septembra 2022. svrgnuvši francusku marionetu Pol-Anrija Sandago Damibu, koji je na vlast, takođe, došao državnim udarom, ali je bio mnogo uviđavniji prema Francuzima, pa ga je Pariz smatrao legitimnim i demokratskim vladarom. Zajedno s kolegama iz Malija i Nigera, 8. jula prošle godine formirao je Konfederaciju država Sahela kako bi se združeni lakše oduprli zapadnom kolonijalizmu i poboljšali život svojih građana.

Kao i Dodik, i Traore je nasledio borbu koju je pre njega poveo jedan veliki čovek kojeg su eliminisali zapadnjaci. Zna šta treba da radi, jer pred sobom ima najblistaviji mogući primer, put koji je pre nešto više od četiri decenije započeo jedan drugi kapetan, čovek koji zaslužuje najdublje poštovanje, Toma Sankara. Sankara je svojoj domovini ukinuo kolonijalno ime Gornja Volta i nazvao je Burkinom Faso - zemljom uspravnih ljudi, što neki prevode i kao zemlju čestitih ljudi. Odmah po dolasku na vlast, započeo je sveobuhvatne i korenite promene i na unutrašnjem, i na spoljašnjem planu. Banalni ali indikativni primeri - Sankara je službene "mercedese" zamenio skromnim "renoima 4" i državnim službenicima zabranio da u inostranstvo putuju "biznis klasom", jer "bez obzira na to kojom se klasom putuje, uvek se stiže u isto vreme". (Možda bi i Dodik, a i drugi iz ovog primera mogli nešto da nauče.)

Beskompromisnom borbom za dobrobit svog naroda i države se, naravno, zamerio mnogima, najviše Francuskoj i tadašnjem predsedniku Fransoa Miteranu, kojeg je u više navrata drsko "vratio na mesto". Ova uspravnost koštala je Sankaru života - ubijen je 1987, posle samo četiri godine vladavine, u državnom udaru koji je predvodio njegov najbolji prijatelj i saborac iz mladosti Blez Kompaore. Iza zavere su, naravno, stajali Francuzi.

I Dodiku, i Traoreu je, zbog stvari koje rade za dobrobit svog naroda, glava u torbi. Dok jednog osuđuju i pokušavaju da ga uhapse i (za sada) eliminišu samo na taj način, protiv drugoga su već organizovali desetak državnih udara koji su svi sprečeni na vreme. I Dodik, i Traore, i narodi Republike Srpske, i Burkine Faso izbavitelja, ne bez razloga, vide u Rusiji. Još jednoj zemlji uspravnih ljudi.

Preporučujemo

Kolumne

0 1

NEĆE MOĆI: NEO-DSS i pitanje lustracije

04. 05. 2025. u 19:02

Kolumne

0 4

NEĆE MOĆI: Kad vegetarijanac sudi o bifteku

27. 04. 2025. u 09:15

Kolumne

0 4

NEĆE MOĆI, Peščanik juče, danas, sutra

13. 04. 2025. u 07:00

Kolumne

1 4

NEĆE MOĆI: Za ideale ginu budale

30. 03. 2025. u 10:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije