LIČNI STAV - Grakću gavrani separatizma

SABRALI smo se da obeležimo 199. godišnjicu upokojenja Svetozara Miletića.

Mitropolit bački Irinej, Foto Eparhija Bačka

Zato mi dozvolite da vašoj pažnji i ljubavi predočim nekoliko svojih spontanih misli na temu naše Vojvodine i to ne samo Vojvodine, koja danas a uvereni smo i sutra trajno, teritorijalno pripada Srbiji, nego Vojvodine shvaćene kao Srbija. Kao što i Kosovo sa Metohijom vekovima kod nas i širom u Evropi, pod nazivom Stara Srbija doživljavamo kao Srbiju.

Podsećanje na određene činjenice i istine neće biti naodmet utoliko pre što su nedavno ponovo zagraktali vrani gavrani separatizma. Ne autonomaštva, jer autonomija Vojvodine već decenijama postoji, nego upravo separatizma iako separatisti u stanovništvu Vojvodine predstavljaju potpuno zanemarljiv postotak - pravu statističku grešku.

Vojvodina kao pojam i kao geografsko-politički entitet predstavlja skorašnji istorijski pojam. Predstavlja tvorevinu primenjene ideologije Josipa Broza Tita i njegovih bliskih saradnika, odreda antisrpski i antijugoslovenski nastrojenih.Tvorevinu koja je u praksi bila verna kopija sovjetskog originala, poznatog kao Ukrajina. Tvorevina Lenjina i njegove ekipe u kojoj etničkih Rusa gotovo da nije ni bilo, a i ako ih je bilo, bili su Rusi taman onoliko koliko su i srpski titoisti bili Srbi.

Foto Eparhija bačka

Pitamo se pre svega šta u stvari znače ovakve imenice - Vojvodina, Ukrajina i slične. Ukrajina je pogranična oblast ruskoga sveta. Upravo to znači. A, ako nije to, onda je pogranična oblast poljsko-litvanskog sveta u odnosu na ruski svet. U određenim istorijskim vremenima bilo je i do dvadeset "ruskih Ukrajina" i to kako u odnosu na zapad, dakle prema Poljacima i drugima, tako i u odnosu na istok prema Tatarima i drugima.

S druge strane, reč Vojvodina znači samo jedno - entitet na čijem čelu se nalazi čovek sa titulom vojvode, ma šta bio realni državni politički sadržaj entiteta i ma ko bio njegov vojvoda. U samoj stvari pre 1945. godine, pre Broza, nikada nije postojala nikakva Vojvodina. Vojvodina je entitet na čelu sa vojvodom ili velikim vojvodom, svejedno, kao što na čelu kraljevine stoji nekakav konkretni kralj, na čelu carevine car, a na čelu republika predsednik. Moramo istaći odmah da je Vojvodovina, Vojvodstvo ili Vojvodina, a sva tri izraza nalazimo u tekstovima istorijskim, zaista jedno ogromno dostignuće Srba u tadašnjoj Austriji i potonjoj Austrougarskoj, a za to su veoma zaslužni ljudi poput Svetozara Miletića, koji nas okuplja ovde svojim spomenom.

Moramo, međutim, istaći i to da je tada bio potpuno jasno, decidirano i precizno određen politički i etnički subjektivitet entiteta u tadašnjoj državi ovde na ovom prostoru Austriji, nazvan Vojvodstvom ili Vojvodinom - Srbija i Tamiški Banat. Taj naziv nije dat slučajno. To je bila autonomija i ostvarenje srpskog naroda koji je živeo u južnoj Ugarskoj, čitavoj Ugarskoj pa još i šire. Nije, dakle, bilo nikakve sumnje čija je, šta je i kakva je ta Vojvodovina. Uostalom, njen patron, njen zaštitnik bio je Sveti Sava što dodatno potvrđuje ovu činjenicu.

Činom prisajedinjenja na osnovu narodnog prava na samoopredeljenje, prestala je potreba za postojanjem autonomne oblasti sada već u novom državnom okviru pa makar se on zvao Srpskom Vojvodinom kako se pre zvao, na čemu je insistirao i Svetozar Miletić. Ne postoji, dakle, istorijski kontinuitet između Vojvodstva Srbija i Tamiški Banat u Habsburškoj monarhiji i ovog entiteta koji možemo nazvati Titovom Vojvodinom, bez srpskog i bilo kakvog drugog predznaka. Unapred, uostalom, smišljeno je da bude nekakva antisrbija poput njenog starijeg uzora ili uzorka Ukrajine, antirusije.

Foto Eparhija Bačka

Želim da u ovom kontekstu istaknem neka kratka podsećanja i napomene. Prva od njih jeste da ideju koju mnogi, jedni hotimice, drugi iz neznanja, treći Bog zna sa kakvim interesima proturaju povremeno, to je da su Srbi nadošli do Vojvodine volšebnim i ne uvek istorijsko-prirodnim putem.

Provlači se ideja, nekad otvoreno, nekad prikriveno, da je Srba bilo veoma malo severno od Save i Dunava u Panonskoj niziji, na prostoru i Vojvodstva srpskog u Austrougarskoj i na prostoru današnje Vojvodine u okviru Srbije. To ni najmanje nije istorijski tačno. Ostavimo po strani naše ovde najbliže manastire na Fruškoj gori od kojih je dobar deo mnogo stariji od Velike seobe 1690. godine. I naši manastiri u Bačkoj, Kovilj pa i Bođani, stariji su od Seobe. Možda ne u današnjem obliku, ali svi naši manastiri su rušeni i obnavljani, menjan im je spoljašnji izgled. Ali kao istorijske činjenice oni prethode Velikoj seobi. Širom, ne samo južne, nego i cele Ugarske do njenog krajnjeg severa gde god se srpski narod naseljavao i živeo, gradio je svoje crkve i manastire. I to znatno pre Velike seobe.

Međutim, važno je istaknuti i da čitavi proces stvaranja Srpskog Vojvodstva, srpskog entiteta autonomnog, slobodnog, koje neće biti pod vlašću ugarske vlastele. Uostalom, svi znamo da je na svim frontovima, ne samo na frontu prema Otomanskoj imperiji, tekla i krv srpskih graničara i vojnika.

Mi, dakle, dobijamo situaciju da se stvara jedan entitet koji je nesumnjivo bio srpski i koji je bez istorijskog kontinuiteta preteča ili prethodnica naše savremene Vojvodine koja nije samo teritorijalno deo Srbije nego kažemo da je Vojvodina Srbija. S pravom.

Sve ovo što pominjem u najkraćim mogućim crtama, moramo shvatiti da ničega od svega ovoga, pa ni ovog našeg večerašnjeg svečanog sabranja u čast Svetozara Miletića, u Srpskom narodnom pozorištu u Srpskoj Atini, ne bi bilo bez Srpske pravoslavne crkve.

Crkva, naravno, ne postoji na zemlji da bi ukidala države, nacije, granice... Ona ima svoju duhovnu misiju, a iz duhovne, prosvetiteljske misije Crkve, negovanja vere i morala, proističu i mnoga druga dobra. Održava se, pre svega, identitet naroda. Crkva ga čuva kao nešto što neminovno sledi iz njenog glavnog cilja. Upravo zahvaljujući našoj Crkvi, naš narod se tu i održao.

U svim tim stradanjima, pre Patenta o toleranciji, Crkva se u teškim uslovima održavala a održala je i naš narod. Zato smatram da Crkva ne traži nikakva priznanja, to je njena misija. Ne polaže ni nekakva ekskluzivna prava, ali se ne slaže ni sa time da ko stigne može da je proziva. A najviše je prozivaju oni koji su za to najmanje pozvani i koji najmanje o njoj, njenoj istoriji i misiji znaju. Svedoci smo toga u našim danima.

Vojvodina je Srbija. Kome se to ne sviđa, to je njegov problem. A, ne sviđa se, koliko vidimo, malom procentu ljudi zanesenih ili zainteresovanih za Bog zna kakve ciljeve.

Treba da čuvamo kao zenicu oka svoje jedinstvo, deleći sve što je Bog dao našem narodu sa svima onima koji žive zajedno sa nama, dele nebo, zemlju, vazduh i iste duhovne vrednosti.

Preporučujemo

Kolumne

0 0

Komičar

21. 02. 2025. u 07:00

Kolumne

24 2

ZBOG ČEGA SE PRIVILEGUJU BLOKADERI? Autorski tekst Zorana Avramovića, naučnog savetnika

20. 02. 2025. u 10:29

Politika

0 0

LIČNI STAV - Nemojte se ogrešiti o Radovana

12. 02. 2025. u 17:24

Kolumne

0 21

NEĆE MOĆI: Anketna Junajted USAID komisija

09. 02. 2025. u 07:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije