"O BALKANU SADA BRINU DRŽAVNE SLUŽBE SAD" Svetomir Nastasić: Postdemokratski politički i državni udar

EVO već sam puna četiri meseca u Srbiji. Srbija je moja otadžbina, ali sam zadugo smatrao da u njoj ne mogu biti istinski srećan.

Foto Shutterstock

S takvim mislima sam iz nove domovine, iz Sjedinjenih Američkih Država, i krenuo na ovaj put. Verovao sam: idem malo u Beograd, videću se sa starim prijateljima, a usput ću da osmotrim šta se to dešava na ulicama.

Odavno sam već otišao iz Srbije, još 2008. godine. I nikada se u njoj nisam pojavio, čak ni kao turista. Priznajem: mislio sam da se nikada više neću ni vratiti u svoju otadžbinu.

Jednostavno, činilo mi se da nikako i nikada ne mogu zaboraviti sve svoje strahove, bolove i patnje zbog kojih sam odatle morao da odem. Za vreme studija bio sam na ulici one zime 1996-1997, a posle je došla ona strahota od 1999. Izgubio sam svaku iluziju kako u pamet i veštinu srpskih političara, tako i u principijelnost i milosrdnost Zapada koji o sebi voli da gradi sliku anđeoskog bića što zauvek počiva u rajskom naselju. Srbija mora da opstane i da se dalje razvija negde između ovih, a i nekih drugih nemilosrdnih sila.

Moja odluka da sednem u avion Air Serbia i krenem put Beograda, gotovo da je iznuđena činjenicom da sam dva meseca pre toga dobio otkaz na fakultetu na kojem sam, sa prilično elana i uspeha, radio poslednjih sedam godina. Jednostavno, uručen mi je otkaz, a sa njim i najbolje želje za moj dalji život i rad, pa i za moj uspeh u univerzitetskoj karijeri.

Niko na fakultetu nije ni sumnjao da ću ja lako naći drugi posao, ali uprava (tačnije chairman) nema više nikakvih mogućnosti da studentima nudi kurs iz Kulturne istorije Balkana. Nema tu ništa preterano atraktivno da bi studenti takav kurs sa velikim zanimanjem birali.

O Balkanu sada brinu državne službe SAD sa visokom svetskom reputacijom, kadrova ima više nego dovoljno, pa mali univerzitet na kojem sam donedavno bio, u toj konkurenciji nema šta da traži. Samo to i ništa više. U Srbiji, gde se SAD ili nekritički idealizuje ili se s indignacijom odbacuje, ljudi po pravilu i ne znaju šta znači u takvom rajskom naselju izgubiti posao bez ikakvog prava na žalbu. Nema druge nego krenuti u potragu za novim poslom. Ja sam na to već spreman.

No, pre toga, samo da vidim šta se to dešava u otadžbini. Došao sam u Srbiji ne nekim poslom, nego izrazom čiste ljubavi za otadžbinu koju sam mislio da ću što pre i što rigoroznije zaboraviti. Nisam je zaboravio. A uz to nisam se uključio ni u kakve poslovne poduhvate u kojima bih interesovanje za Srbiju i njeno poznavanje mogao unovčiti: nisam nikakav agent tajnih službi, nisam deo nekih grupa za pritisak, nisam čestica medijskog sistema koji o Srbiji treba da stvara određenu vrstu imidža, nisam uključen u službe za kreiranje kriznih žarišta širom sveta, ništa od toga nisam.

Ja sam i dalje, kao što sam bio u vreme studentskih nemira 1996-1997, jedno usamljeno bezinteresno ništa: izraz čiste ljubavi za zemlju mojih predaka i mojeg doskorašnjeg života. Ozbiljni ljudi barataju ozbiljnim kapitalom, pa sve rade zato da bi kapital ozbiljno uvećali, ali upravo zato njima ne treba nimalo verovati. Njima je cilj da vas opsene, zaslepe i prevare jer jedino tako mogu uvećati svoju zaradu. Samo dalje od novca i od iskušenja u koja te novac uvodi!

Posle dva meseca boravka, posle intenzivnog čitanja novina, knjiga i praćenja televizijskih programa, društvenih mreža i interneta, posle mnogih druženja sa ljudima i razgovora s vrlo različitim likovima, posle zavlačenja po svim, zvaničnim i nezvaničnim, javnim i tajnim mestima, mahom u Beogradu i Novom Sadu, mislim da znam šta se ovde dešava. Moj zaključak je sada čist i jasan: u Srbiji je na delu pokušaj postdemokratskog političkog i državnog udara. Tiha i nežno obojena revolucija koja će, s jedne strane (mahom studentske), nastojati da bude što tiša i što nežnija, ali će se ipak, s druge strane (mahom partijsko-opozicione), sprovoditi postupcima revolucionarne, anarhističke, kriptopolitičke i konspirativne delatnosti.

I uz to, sve dok budu mogli da traju, ovi postdemokratski revolucionari neće pristati na demokratiju u punom smislu te reči. Sve ovo će, dakle, potrajati prilično dugo, a dužina će zavisiti isključivo od dva činioca. Prvo pitanje je: koliko će široke mase stanovništva želeti da sopstvenom propadanju, tj. propadanju sopstvenog društva, daju maha i da se tome raduju? Drugo pitanje je: koliko će vladajuća partija imati invencije da krene ispred, naoko simpatičnih i dragih revolucionara i da preuzme procese u svoje ruke?

Prvo bih da razmotrimo ovo drugo pitanje: u tom pitanju je sadržano nešto od ključnih razloga zbog kojih je do ovakvog razigranog, eksplozivnog ispoljavanja društvene energije uopšte i došlo. Tu su negde sadržani najkrupniji razlozi koje možemo oceniti kao očigledne neuspehe vladajućeg režima i kao najveće iskušenje sa kojim se taj režim do sada suočio. U svojim naporima da mnoštvo problema srpskog društva reši na uspešan način, vladajuća stranka nije u dovoljnoj meri ispratila jedan aspekat stvari koji im se učinio ne toliko važnim. U Srbiji postoje ozbiljne grupacije političara u pokušaju, a njihova temeljna nesposobnost da se prilagode demokratskim pravilima ponašanja, dovela je do udruživanja sa nosiocima kapitala i sa finansijskim centrima koji bi takvo udruživanje logistički istrajno podržavalo.

Tako se u Srbiji pojavila navodna kriza demokratije sa pojavnim oblicima postdemokratskog bunta koji se, očigledno, počeo širiti sve do razmera političkog i državnog udara u pokušaju. Političari u pokušaju nastoje svoje nezadovoljene ambicije da podignu na nivo najviših državnih pitanja i da svoje strasti intenziviraju do razmera ogromnih uloga koji podrazumevaju stavljanje glave čitavog srpskog društva i srpskog naroda na panj. Kome i kako se ta glava nudi, to još nije sasvim jasno, ali će se veoma brzo pojaviti glavoseča koji će hteti da naplati sva svoja avansna ulaganja.

Opažajući ove slabosti državne politike, međunarodni činioci su počeli da investiraju u mogućnost ne toliko rušenja postojeće vlasti koliko u pokušaje njenog odlučnog slabljenja. To slabljenje je njima bilo potrebno da bi uspešnije sproveli čitav niz odluka koje u sistemu jake, stabilne vlasti ne bi nikako mogli da sprovedu. Zato je i bilo neophodno da se vlast zaljulja, ali da ne padne.

A nama, Srbima, ma gde trenutno živeli, trebalo bi da bude cilj da posle ovakvog zaljuljavanja, demokratski stabilizujemo naše društvo i učinimo ga još jačim, još spremnijim za buduće utakmice s kojima ćemo se suočavati. Ko ne veruje, videće da je to ne samo moguće, nego i sasvim izvesno!

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije