SUMRAK SRPSKIH UMOVA: Treba li da bude upropaštena anti-narodna prosveta?

ZORAN Ćirjaković napisao je autorski tekst pod naslovom "Sumrak srpskih umova: treba li da bude upropaštena anti-narodna prosveta?" koji prenosimo u celosti.

Foto: Printskrin

Slobodan Antonić je, verujem iskreno, zabrinut za sudbinu „narodne prosvete“. Prvo je u tekstu „Kad se propuste prilike“ napisao da „sve više profesora zapravo uviđa da je državni univerzitet pred egzistencijalnom opasnošću da bude upropašten, a sa tim i naša narodna prosveta“, da bi dve nedelje kasnije njegova velika briga eskalirala.

Na početku sledeće kolumne, objavljene pod naslovom „Narodna prosveta na izdisaju“, najagilniji ideotvorac nacionalizma i povezanih srpskih stanovišta kaže da „svako kome je na srcu srpska prosveta ne može a da ne bude očajan kad vidi šta se s njom dešava“, da bi ga zaključio tvrdnjom da smo „sada u položaju da moramo spasavati makar ono što imamo, a što je ozbiljno ugroženo. Ono što je preostalo od naše narodne prosvete. A ona je bukvalno na izdisaju. Jedan složen i skupocen mehanizam, koji nismo dovoljno razumeli niti cenili, sada je zaribao i stao. I ukoliko ga što pre ponovo ne pokrenemo, šteta po ovo društvo biće tako velika da je čitave generacije neće moći popraviti.“

Žilave su floskule, kao što je „narodna prosveta“. Pri tome, podmuklije su od stereotipa kojima kumuju. Najgore u vezi njih je što nisu opterećene negativnim konotacijama pa umeju da puste dubok koren. Vremenom prestanemo ih promišljamo i tako izgubimo iz vida šta se desilo sa, na primer, srpskom prosvetom – kako sve i koliko je postala anti-narodna.

Da bih ukazao na prirodu sunovrata prosvete u Srbiji, istaći ću tri grupe pitanja – narodnih, nacionalnih i klasnih – koja se nadvijaju nad Antonićevim lamentom.

Šta je to što imamo i koliko je to što imamo danas ugroženo? Koliko je srpska prosveta, posebno njen elitni, društveno-humanistički deo, u kome deluje skrajnuti i sve usamljeniji Antonić, uopšte narodna? Zašto je važan deo srpske prosvete sve više i više anti-narodni? Šta u srpskoj prosveti treba „spasavati“?

Zašto su državni univerziteti postali tvrđave autošovinizma i povezanih antisrpskih i slučajnosrpskih stanovišta? Zašto je teško pobrojati državne „fakultete autošovinističkih nauka“ (i umetnosti), dok bi tu neslavnu „titulu“ mogla da ponesu samo dva privatna? Kako smo stigli do toga da Dinko Gruhonjić bude majušno „zlo“ na državnim univerzitetima? Zašto bi, možda, dolazak stranih fakulteta mogao da doprinese suzbijanju trojednog „zla“, anti-narodnog, anti-nacionalnog i „klasističkog“ – koje proizvode dominantni ešaloni posrnule prosvete? 

Zašto put od detinjstva na parizeru (nekada i opanaka) do autošovinizma vodi preko najelitnijih i najprestižnijih, državnih fakulteta i gimnazija? Zašto brza pruga od Borče, Ovče i Krnjače do nacionalnihilizma ide preko Prve i Pete beogradske gimnazije? Zašto toliko lako i često nemali broj siromašnih studenta – koji završe državne fakultete društvenih i humanističkih nauka i onih umetnosti koje obećavaju selebriti status i povezane materijalne privilegije – završe u preziru prema ljudima iz klasnog miljea iz koga su otišli na državne fakultete? Zašto – anegdotalni su, ali znam previše primera – izlazak diplomaca iz siromaštva postaje praćen zgađenošću siromašnima?

Pre nego što ponudim odgovore na neka od ovih pitanja, ili bar istaknem zašto verujem da su ne samo legitimna već i važna, pokušaću da ono što me brine izrazim oslanjajući se na ključne reči iz Antonićevog nategnutog lamenta, koji me, priznajem, zbunjuje.

Naime, baš sam se potrudio, ali ne nazirem mentalni put kojim se ogledna onanija (na samu sebe) dekanke „zveri srpske“ državnog fakulteta u Nišu može dovesti u vezu sa sudbinom narodne prosvete, sem zaključka, koji Antonić nije izveo, da takva „prosveta“ treba što pre da izdahne. 

Kao neko kome je narodna prosveta na srcu, mislim da je prosvetni mehanizam skup i složen, ali da ga previše cenimo, pošto ne želimo da uvažimo koliko je anti-narodni, anti-nacionalni i „klasistički“. Taj i takav sistem ove godine nije stao, samo je, samodovoljan i samouzdignut, prikočio. On se ne davi; preždrao se zapadnoljublja pa brekće. Ono što me najviše brine je da, bojim se, takav sistem više ne može da bude zaustavljen – i zato će šteta koju nanosi našem društvu biti sve veća a koriste sve manja.

KOLONIZOVANI I ZAROBLjENI UMOVI PROTIV PONOSA SRPSTVOM: Antonić već neko vreme šlajfuje u svojim kolumnama o protestima i studentističkom kultu oko koga se kristališu. Mislim da ono što najviše koči njegovu moćnu misao nije činjenica da su blokade počele da se nadvijaju nad njegovom egzistencijom, bojim se i nad ideološkim nadama koje je polagao u mlade (anti)političke „maratonce“, koji su izabrali da „trče“ u naručje Brisela i Strazbura, već činjenica da su ogolile ružnoću realnosti koja se odavno nadvija nad njegovim samorazumavanjem kao narodnog prosvetara.

Profesor Antonić je svetla prosvetna tačka, nije ih malo, okružena nečim što zaslužuje da bude „razoreno“, ali što, bojim se, neće biti „razoreno“. Ako u ovom samodavljenju jednog društva, ne samo „krema“ njegove prosvete, uopšte postoji neka svetla tačka, onda je to činjenica da bivaju „davljeni“ i oni profesori koji predstavljaju stub ne-većinske, ali u Srbiji odavno dominantne, anti-narodne prosvete. Posebno tužni aspekt ovog samodavljenja vidim u tome što ne verujem da će takva prosveta biti „zadavljena“; što mislim da neće biti upropašteno ono što treba da bude upropašteno.

Autonomija univerziteta, zapadna ideja, nekritički i „bez mozga“, kao i mnoge druge, prekopirana u srpski kontekst, pretvorila se u autonomiju od društva, države i naroda. Mislim da glavni problem nije u „klijentilizmu“ i „nepotizmu“, što su Antonićeve fiksacije koje bi mi bile razumljive da ne gaji iluzije o „meritokratiji“, već u smislu te autonomije u srpskom kontekstu. Autonomni univerziteti, kakvi ovde postoje, zaslužuju da umru, ili, pošto se bojim da ne mogu umreti, onda treba da dobiju inostranu konkurenciju.

Ima jedna neprijatna činjenica, državni, za „korisnike“, besplatni univerziteti, odavno su u stadijumu metastazirane otuđenosti i zato je preko potrebno jačanje i uspostavljanje univerziteta koji od nečega nisu autonomni – makar to bio domaći i inostrani kapital. Osnažen karakterističnim oblikom elitizma, koji je „procureo“ čak i u Antonićevu odbranu državnih univerziteta, i zapadnim donacijama i stipendijama, krem srpske prosvete je postao glavni oslonac neokolonijalnog mešanja zapadnih sila i prelivanja autošovinističkih i srodnih stavova iz elitističkih laguma u društveno tkivo.

Tu postoje dve, po Srbiju i njenu prosvetu, destruktivne silnice, koje mi upadaju u oči.

Prva je oličena u činjenici da je kolonizovanost uma (zapadnim kanonom) ne samo panideološka već da u njoj – i levičari i desničari, i konzervativni i liberalni, i građanski i nacionalni… – akademski i srodni autoriteti vide izvor svoje „visoke“ vrednosti. Ona ih navodi da sebe i svoje „pitomce“, studente, vide ne samo kao stub budućnosti Srbije već i kao njenu sliku i priliku. Nema tu čak ni nelagode zbog činjenice da je njihove umove zarobilo nešto što je razvijeno mimo srpske stvarnosti i istorije, štaviše uz njihovo potpuno ignorisanje, a što danas biva korišćeno ne samo kako bi bilo vrednovano stanje Srbije već i kao skup gotovih „recepata“ za njegovo unapređivanje.

Nažalost, glavna razlika između ponosno nacionalne i ponosno građanske elite u Srbiji, a to posebno dolazi do izražaja na univerzitetima i u gimnazijama, jeste u veličini samo-ozapadnjačenosti; onih aspekata u kojima veruju da je zapadno, preimenovano u „evropsko“ ili „univerzalno“, nadređeno srpskom, i mere u kojoj veruju da je nadređeno.

Drugim rečima, ponos elita  srpstvom se u Srbiji, sa premalo izuzetaka, od slučajnog srpstva razlikuje samo po prirodi i veličini samoporeknutosti. Ova činjenica postaje još tragičnija ako imamo u vidu da je danas glavni, „otački“ putovođa ponosno srpskog stanovišta profesor Milo Lompar, koji je, bojim se da bi zadovoljio svoje ambicije ili osvetnički žar, prigrlio ideologiju građanističkog nacionalizma. Ona nacionalno podređuje građanskom na jedan još podmukliji, ovaj put desničarski, način.

Postoji serija razloga zašto je endemska kolonizovanost odnosno zarobljenost elitnih umova, akademskih koliko i političkih – tu nije bio izuzetak čak ni „zavetni“ Žarko Vidović, jedan od dva glavna kandidata za novog srpskog svetitelja – ovde posebno destruktivna, od kojih želim da istaknem tri.

Prvi je naša unutarevropska različitost, naše vedro ali oklevetano drugoevropejstvo, koje se smestilo toliko blizu Zapadu da ne može bliže. Drugi je istorija naših odnosa sa Zapadom, koji je bio jedini izvor zala koja su nam stizala u poslednjih vek i po. (Dobro koje nam šalju, praktično bez izuzetaka, predstavlja oblik državne korupcije, pokušaj da izdejstvuju da učinimo ono što ne želimo.) Treći se tiče statusa Kosova – gde Zapad od Srbije zahteva da učini nešto što se ne traži ni od jedne druge zemlje na svetu.

Jedna od posledica je da je „lepo ime Dinko“, bojim se, najmanji od brojnih autokolonijalnih i neokolonijalnih problema srpskih državnih univerziteta. U „sektoru“ društvenih i humanističkih nauka, „zapadno“ je toliko poistovećeno sa „univerzalnim“ i „evropskim“ da za mene najveće iznenađenje predstavlja činjenica da još veći broj zarobljenih mladih umova – koji izađu iz državno-univerzitetskih „fabrika“ shvatanja da sa Srbima i Srbijom nešto nije u redu, da ne valjamo – ne krene put autošovinizma i povezanih, srbofobičnih i srboskeptičnih srpskih stanovišta.

SUPER EGO I ZASLEPLjENOST MERITOKRATIJOM: Druga važna silnica koja rastače narodnu prosvetu u Srbiji, posebno na državnim univerzitetima, vezana je ne toliko za „mentalno stanje“ koliko dominantni „mentalni“, moglo bi se reći i karakterni, „lični“ profil konzervativaca i drugih autoriteta koji predstavljaju oslonac i oličenje ponosno srpskih stanovišta u visokom školstvu. Ako kažemo da je na levici lično odavno postalo antipolitičko, onda možemo reći da je na desnici karakterno ostalo antipolitičko

Naša ideologija nije sklona da budu samo izbor naših godina, mladosti ili sedokosih dana, i zato promenjiva, već i naših karaktera. Pošto govorimo o nauci, ne treba gubiti iz vida da ni matematika više nije slobodna od ideologije – u SAD su je nedavno istaknuti liberalni autoriteti proglasili za „rasističku nauku“, pa su iluzije da to može biti nastava političkih nauka, sociologije ili psihologije u najmanju ruku smešne.

Nažalost, a to je nešto što je, čini mi se, (prilično) univerzalno – na desnim, konzervativnim i nacionalističkim stranama ideološkog spektra, karakterno je danas sklono da metastazira kao antipolitičko. Ovde je ono retko prepoznato kao „unutrašnji“ neprijatelj ostvarenja ciljeva za koje se bore elitni ponosni Srbi.

Moralizam nadređen cilju je, pre Trampa, bio najbolji neprijatelj liberala u SAD – i jedan od uzroka sumraka konzervativnog uma. To je i tamo bilo i ostalo izraženije u akademskoj sferi nego u političkoj. Od elitni američkih univerziteta, na kojima caruje „liberalni“ totalitarizam, ideološki je, imam utisak, homogenija samo Severna Koreja.

Na fakultetima u Srbiji, ponosni Srbi sa izraženim super egom i skloni fetišizaciji zasluga, „meritokratije“, posebno odvajanju zasluga od ideološkog profila zaslužnih saradnika koje su, u suštini, birali i kao svoje naslednike, doprineli su da poraz nacionalne opcije u kulturnom ratu bude još veći, i obeležen moralističkim samopovređivanjem.

Debaklu srpskog nacionalizma kao političke i društvene snage, što je, verujem, najočitije baš na državnim univerzitetima, nisu kumovale samo zapadne donacije i stipendije, Vučićev strah od nacionalističke opozicije i Lompareve mesijanske ambicije, već i sklonost robovanju „moralnoj savesti“. Čisti pred sobom, ostavili su ne samo univerzitete već i Srbiju i njenu budućnost u rukama onih koji ne misle o prljanju.

Taj unutrašnji impuls je doprineo i da rastući broj fakulteta društvenih, humanističkih i srodnih nauka i ovde postane zarobljen od strane (deklarativno) liberalnih, neupitno prozapadnih aktera, od kojih mnogi, svesno ili ne, doprinose da prosveta postane još više anti-narodna, otuđena i zgađena Srbima, srpstvom i / ili srpskim društvom.

Sličan problem konzervativnog, suverenističkog i patriotskog uma postoji u mnogim drugim državama, pomenuo sam da je odavno postao upadljiv u SAD, ali ovde ima jednu specifičnost. Opčinjeni „evropskim vrednostima“, koje su, u suštini, samo zapadne, i ludo zaljubljeni u norme i institucionalne okvire razvijene na Zapadu, po meri zapadnih ljudi, koje su skloni da vide kao kulturalno bezmirisne i primerene svima u Evropi, ako ne i u celom svetu, naši „desničari“ nisu samo omogućili svojim neprijateljima da ih definišu kao nazadnu snagu već su postali saučesnici u svom isključivanju.

To se prepoznaje i u činjenici da se u prvom članu „Koštuničinog“ Ustava Srbije pominju „evropski principi i vrednosti“, koje su ovde, dominantno, ne samo shvaćene kao suprotnost srpskih već ponosno srpski, nacionalni akteri nemaju pomena vredan uticaj na njihovo definisanje i vrednovanje. Predavši sliku o sebi i Srbiji u ruke svojih, ne samo ideoloških, „građanskih“ neprijatelja, postali su korisni idioti i svog negativnog i klevetničkog vrednovanja i preoblikovanja Srbije po merama koje joj ne pašu.

MORALIZAM I KANSEL KULTURA: Razorni društveni učinak super ega, moralnog apsolutizma koji vlada u ponosno srpskom, konzervativnom, desnom odnosno nacionalnom, nazovite ga kako želite, segmentu srpske akademske i srodne, prvenstveno medijske, elite prepoznao sam i na slučaju mog poništavanja – gde su laži bile isprepletane sa mojim ružnim rečima, besramno vađenim iz konteksta.

Neću sada ulaziti u to koliko je lako bila dostupna, na jednom postu na mom blogu, činjenica da su te moje reči bile iste one reči koje su prethodno bile upućene meni, često iz najelitnijih i najuticajnijih glasila druge strane. Da ne pominjem da je čovek zbog koga sam poništen – koji mi je i uživo i na društvenim medijima pretio nasiljem, serijskim batinjanjem do smrti, raskošno nagrađen, pošto je bio, samo prvizorno, kažnjen.

Važno je ne gubiti iz vida da „kanselovanja“ nije moglo da bude bez treće strane – činjenice da gest prve strane, liberala odnosno građanista, koji su, ne samo ovde, jedini bili u mogućnosti da poništavaju, i poništenog, druge strane, što može biti samo neko kao ja, dakle neko ko je anti-zapadni, ponosni Srbin i/ili nacionalista, postaje delotvoran tek kada ga prigrli i odobri treća strana – idejni, identitetski i politički sličnomišljenici poništenog. Oni čine da „kanselovani“ postane „društveni leš“.

Moja društvena smrt, koja nije postala apsolutna uglavnom zahvaljujući Milomiru Mariću, mom dobrotvoru sa kojim, inače, do danas ni kafu nisam popio, direktna je posledica činjenice da su, čak i neki od onih mojih „saboraca“, mada iz današnje perspektive prepoznajem da su to bili saputnici, koji su me branili to činili, kao Filip Rodić, verujući da sam „kriv“. Zato, dok je liberal koji mi je pretio nagrađen, meni je sve oduzeto – više nisam održao ni jedno predavanje, a za poslednjih šest godina sam pozvan da učestvujem samo na dve tribine, koje su organizovali moji lični prijatelji.

Dok se na pobedničkoj, građanskoj strani u kulturnom ratu u Srbiji računa samo ko je njihov, sve drugo je nevažno, pa i to koliko je „loš“, na mojoj, gubitničkoj, prihvaćen je samo neko ko je besprekoran, ili hiper-moralan, i „dobar“. Iz viška uviđavnosti, neću navesti imena profesora, ponosnih Srba i Srpkinja, koje je super ego odnosno moralni apsolutizam, i više slepačka nego nekritička odanost meritokratiji, naveli da „svoje“ katedre i predmete predaju neprijateljskoj strani u kulturnom ratu. Možda ima suprotnih slučajeva, da neka građanska „pozicija“ na državnom fakultetu smenom generacija „pređe“ u nacionalne ruke – ali ja ne znam nijedan takav slučaj.

Na ovo treba dodati činjenicu da mnogi studenti, reč je o većini, koji na fakultete dođu kao ponosni Srbi, posebno oni najbolji, ubrzo shvate da putevi društvene mobilnosti na gore, ka zapadnoljubivoj karijeri koja ovde obećava bolji i bezbrižniji život, vode preko „mentorstava“ Dubravke Stojanović i Nikole Samardžića, a ne Čedomira Antića i Miloša Kovića. Ograničiću se ovde na istoriografiju, gde je odnos građanskih i nacionalnih akademskih snaga i dalje relativno ujednačen, mada nisam siguran da će ostati još dugo. Bojim se da će i ova disciplina sve brže ići putem dramskih umetnosti i političkih nauka – ka dominaciji eksplicitno srbosekptičnih i antisrpskih, elitističkih pristupa.

PROSVEĆIVANjE DOSITEJEVŠTINOM ILI KULTURNA DEKONTAMINACIJA NARODA: Savremena, složena društva, nažalost, ne mogu bez elita, ali, iako postoje zemlje u kojima su još više anti-narodne i „klasističke“ nego ovde, naročito u Latinskoj Americi, gde su neki od poražavajuće „dobrih“ primera Brazil i Haiti, problem je toliko veliki da se postavlja pitanje da li je elitni segment naše prosvete više narodni ili anti-narodni. Iako je tu najizraženije, to pitanje odavno nije ograničeno samo na društvene, humanističke i srodne nauke i izvođačke, društveno-kapitalističke umetnosti.

Stvari stoje toliko loše da se bojim se da je danas važan deo zadataka svakog pripadnika  ponosno srpske elite, kome je narodna prosveta na srcu, da podriva ne samo autoritet već i legitimitet državnih fakulteta.

Činjenica da to nekome može delovati jako ružno ili neodgovorno, posledica je nesuočenosti sa stanjem – koje su blokaderi i njhova profosorska avangarda samo istakli i konačno stavili na dnevni red. Ono je na nekim državnim fakultetima, ne samo na tri „filozofska“, koji spadaju u neke od istaknutijih i najgorih „fakulteta autošovinističkih nauka i umetnosti“, toliko loše da nisam siguran da bi eventualni predlog da budu ukinuti trebao da bude posmatran kao, po sebi, ekstremistički ili glup. Naprotiv.

Društva bez elita su, kao i besklasna, postala nemoguća. Uzroci istorijskog udesa Srbije su prepoznatljivi i u činjenici da je ovde, uz zaključak da bez elita ne možemo – potrebno dodati „nažalost“. Ono što me brine jeste činjenica da nisam siguran da je državne univerzitete, inkubatore te otuđene, „ološ elite“, moguće resetovati i vratiti na narodna podešavanja.

Doduše, ne znam da li su ona, u senci dositejevštine, prvobitnog greha i srpske elite i srpske prosvete, njena podešavanja ikada bila istinski narodna. Titoizam je u nju uneo srbofobiju, da bi posle 5. oktobra Tinde Kovać Cerović bila jedna od „kuma“ njenog sunovrata u anti-narodnu mašinu – ukrašenu narodnim prosvetarima kao što je Antonić.

Bojim se da je u Srbiji ideja „kulturne dekontaminacije“ mnogo starija od monstruoznog hitlerovskog pojma, „ukrašenog“ staljinističkom kvalifikacijom, koji je 1995. godine uvela Borka Pavićević – i da ta otrovna ideja ilustruje suštinu anti-narodne dimenzije naše prosvete, utemeljene na raspomamljenoj dositejevštini.

Kao neko ko sebe vidi kao (nacionalističkog) levičara, ko se užasava činjenice da nam tržište biva nuđeno kao rešenje velikih društvenih problema, nije mi bilo lako da pristanem na činjenicu da je u Srbiji stanje toliko loše, i toliko zacementirano, da za našu anti-narodnu prosvetu, možda, ne postoji drugi „protivotrov“ – sem (inostranog) kapitala i „vaučera“, koji bi premostili posledice klasnih razlika.

Voleo bih da grešim, ali – pošto Srbija nije na putu da dobije svog „Pol Pota“, našu verziju jedinstveno uspešnog terminatora elita i elitizma – sve sam sigurniji da ne postoji drugi način da srpska prosveta bude iščupana iz anti-narodnih kandži; da ne postoji drugo odgovorno i efikasno rešenje za prosvetu gadljivu na (srpski) narod.

ČEKIĆ I NAKOVANj: Alternativa je dalja eskalacija najgorih aspekata postojećeg stanja – prosveta koja u svojim „najvišim“ ešalonima proizvodi otuđenike sklone da veruju, s jedne strane, da Srbija, i njena budućnost, pripadaju samo njima, da „um“ treba da da caruje, a „snaga“ da mu robuje, a da, s druge, izvore problema treba tražiti u Srbima i srpstvu.

Hegemonija ta dva verovanja je ono što ovde brani „autonomija univerziteta“. Antonić taj pojam pominje samo u citatu teksta Aleksandra Molnara, koji, čini mi se sasvim nesvesno, upućuje na važnu posledicu kultur(al)nog prevođenja zapadnih okvira i normi „na“ srpski kontekst kada ističe fenomen "Srpske Bolonje, unutar koje je autonomija univerziteta nakaradno shvaćena kao pravo nastavnika da rade šta hoće".

Mogao bih da se složim sa kvalifikacijom „nakaradno“, ali ono što je tu ključno jeste činjenica da su zapadne norme i institucionalni okviri, bez mnogo promišljanja, ako ga je uopšte bilo, uguravani u bitno drugačiji, nezapadni, srpski kontekst. Ono što je „nakaradno“, i što čini da u svesti mnogih mi počnemo da delujemo „nakaradno“, jeste logika slepačkog kopiranja zapadnih ideja i njihovo siledžijskog uguravanje u srpsku stvarnost, u kojoj ne postoji zapadni čovek, po čijim duboko kultur(al)nim merama su skrojene sve te norme i institucionalni okviri.

Mi, jednostavno, nismo zapadni ljudi i nema tog normativnog i drugog nasilja koji nas može pretvoriti u zapadne ljude. Zapad može biti samo srpski geopolitički izbor; sve drugo su iluzije otuđenih pripadnika „učene“ elite, sklonih da poveruju da su – na državnim univerzitetima i obilato sponzorisanim doškolovanjima u inostranstvu – postali ono što, ako su socijalizovani u Srbiji, ne mogu da budu.

Molnar, i Antonić koji ga citira, traže „promptno okončanje blokada i ubrzano nadoknađivanje propuštene nastave“, mada Antonić ne citira nastavak Molnarove rečenice – „ali pravi posao predstoji tek kada i ako autonomija univerziteta bude odbranjena“. On mi sugeriše da ni Molnar ni Antonić, koji je oduševljen njegovim tekstom, ne prepoznaju da je glavni izvor „nakaradnosti“, koja se danas nadvija nad zamišljenom „narodnom prosvetom“ – autonomija univerziteta. Da nije autonomije univerziteta, blokade bi, verovatno, već bile okončane, a možda i nastava nadoknađena.

U klasičnom „postideološkom“, kontekstualno i kulturalno neosvešćenom maniru, koji ovde oličavaju autori sa sajta „Peščanik“, problem ne može biti u zapadnim, prividno univerzalnim preskripcijama već u njihovoj lošoj primeni u Srbiji – inače bi, po toj logici, ovde i u „prosveti“, ne ide nikako „narodna“ uz „Peščanik“, imali „Diznilend“, kako je Andrea Jovanović nazvala neoliberalni „raj“ koji izmiče „nakaradnim“ nama.

Tim putem – em prividno postideološkom,  em kulturalno i kontekstualno neosvešćenom, na kome „zapadno“ i „evropsko“, neretko i „univerzalno“, bivaju posmatrani kao sinonimi –  stiže se i do zaključka da odgovor na problem koga nije moguće rešiti zbog autonomije univerziteta, predstavlja snažnija i veća autonomija univerziteta. Ona mu tu dođe nešto kao „slobodno tržište“ u oglednoj neoliberalnoj argumentaciji. A ona kaže – da je tržište bilo „sasvim“ slobodno, problemi se ne bi pojavili, ali, pošto nije, patimo.

Državni fakulteti se ne nalaze, kako tvrdi Molnar, „između Vučićevog čekića i studentskog nakovnja“ – već između studentskog čekića i nakovnja autonomije univerziteta.

Ako već u tu tužnu priču, kojoj se, možda, konačno nazire kraj, treba da uvedemo Vučića, onda je njegov najveći greh to što odbija da upotrebi „čekić“ – što od njega očekuju samooboženi Studenti, manjinica, i njihova, sve frustriranija, građanistička podrška.

Jednostavno, drugim srpskim obojenim revolucionarima nadstrešnica nije darivala dovoljno nekropolitičkog goriva, a crvena farba ne miriše na krv, pa žude za žrtvama Vučićevog „čekića“. Ne znam, možda bi im 160 minuta tišine bilo dovoljno za pobedu?

ZAGUBLjENI U KULTUR(AL)NOM PREVODU: „Bolonja“ i „autonomija univerziteta“, kao i sve druge normativne zapadna ideje, ovde, kao i na svim drugim nezapadnim prostorima, bivaju kultur(al)no prevedena i samerene sa kontekstom. Zato njihov smisao u Srbiji nema podrazumevane veze sa ciljevima, polaznim idejama i onim što „autonomija univerziteta“ ili „Bolonja“ znače u originalnom, zapadnom kontekstu.

Štaviše, kao i sve druge uvezene, normativne zapadne ideje – koje ne preoblikuju samo ne-zapadna društva i njihove institucije već utiču na samorazumevanje, vrednovanja i uspostavljaju nova, drugačija shvatanja „normalnosti“ – i „autonomija univerziteta“ je sklona da se na ne-Zapadu pretvori bilo u svoju suprotnost bilo u masku stanja koje je nespojivo sa njenim smislom u originalnom, zapadnom kontekstu u kome je oblikovana.

Slično kao što je, na primer, medijski „javni servis“ ovde samo maska za „državnu televiziju“, gde poželjni naziv stvara iluziju da postoji nešto što ovde ne postoji, i što, bojim se, ovde ne može da nastane, tako i suština „autonomije univerziteta“ ovde nije sloboda od državnog mešanja, što zvuči poželjno, već sloboda da se bude iznad države i arbitar društvenih odnosa; da se mešate ne samo u državne poslove već i da parališete društveni život i ugrožavate egzistencije, što je nedopustivo.

„Autonomija univerziteta“ je ovde shvaćena kao jedan od oslonaca ili mehanizam, važan deo prava elite da, kada joj nešto nije po volji, postane nadređena državi i društvu.  Ili, kako su taj elitistički suprematizam „učenih“ formulisali dekani i rektorski kolegijum Univerziteta u Beogradu – „autonomija univerzitetu daje posebnu važnost i specifičnu ulogu, uključujući i onu da predstavlja savest društva kojem pripada“.

Vučić bi želeo da, čini mi se više obesmisli i istanji nego ukine autonomiju univerziteta, iz svojih razloga, ali, koliko god da je veliko zlo koje vidite u njemu, ta njegova želja je nešto što je ne samo dobrodošlo već obećava veću korist nego štetu.

Odbrana autonomije univerziteta je zasnovana na apstrakcijama, na zapadnolikom idealu, ne na srpskoj stvarnosti, i raduje me što – makar samo implicitno, usput – i Molnar i Antonić vide da tu nešto škripi. Nažalost, obojica je brane zaobilaznim putem. Antonić rečima: „Samo preko državnih univerziteta, kakvi sada jesu, moguća je još neka uzlazna pokretljivost u ovom društvu – koja je sve manja, ali ipak postoji. Ako upropastimo državni univerzitet i to će nestati.“

Ovo „kakvi sada jesu“ je problematično na nekoliko nivoa – jedan od njih je Antonićev položaj na odeljenju za sociologiju fakulteta na kome je zaposlen. A on, bojim se, ilustruje odnos narodne prosvete i one koja to nije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Meni je posebna zanimljivo da njegova odbrana državnih univerziteta „kakvi sada jesu“, dakle autonomni, upućuje na zaključak da se – iako je udarnik „anti-kolonijalnog“ stanovišta među pripadnicima ponosno srpske elite – Antonić nije suočio sa kolonizovanošću svog uma (zapadnim). Njegova analiza je klasno osvešćena, pronarodna, anti-elitistička, ali fatalno zapadnocentrična i kontekstualno sasvim neosetljiva.

Ona škripi po dva osnova – ideološko-identitetskom, pošto je slučajno srpsko samorazumevanje identitetska pozicija koja ima „svoju“, pripadajuću ideologiju, „levičarsku“, uglavnom liberalnu, i kontekstualno-duboko kultur(al)nom.

Što se tiče prve šupljine, voleo bih da mi, sem relativne ideološko-identitetske osame u delu prosvete u kome radi, i posledičnog, sasvim razumljivog, straha za egzistenciju, pada na pamet još neki razlog zašto Antonić ne pominje nacionalnu „degeneraciju“ kada kaže: „problem s našim Univerzitetom je to što je, u institucionalnom smislu, ušao u tzv. degenerativnu fazu. On i dalje daje rezultate, te imamo zadovoljavajuću nastavu i solidnu nauku, ali uz sve veće institucionalne napore. To je zbog toga što se meritokratsko načelo regrutacije nastavnika sve više zamenjuje nepotizmom i klijentelizmom.“

Nije valjda da, odavno, najplodniji ponosno srpski mislilac veruje da odnos prema srpstvu na dominantnom delu Filozofskog fakulteta, onoga koji mu daje ton, nije ušao u „degenerativnu fazu“ – bez „tzv.“? Ili se, možda, ne usuđuje da napiše ono što veruje?

Podjednako bode oči druga rupa u njegovom tekstu. Sem usputno, u citatu Molnara, nema tragova svesti o kontekstualnim i drugim duboko kultur(al)nim činiocima „problema s našim Univerzitetom“. Ni reči o posledicama uvođenja tuđih, zapadnih okvira, „Bolonje“ i „autonomije univerziteta“, u naš nezapadni kontekst.

Preliva se u njegovom tekstu nepotizma i klijentilizma, sugerisani kao ogledna zla u priči u kojoj je, nažalost, Antonić manifestni problem, zloćudnu metastazu autonomije univerziteta, pokušao da prikrije latentnim, ugroženošću narodne prosvete – što je tema koju je veštački ubacio u tužnu priču o poslednjih šest meseci.

Ali, kada je već ubacio, to je bio dobar povod da bude istaknuto koliko je – ovakva kakva je danas – malo narodna u svom najvišem stratumu. I koliko nije ni na putu da postane više narodna. Zašto to Antonić nije učinio u tekstu o narodnoj prosveti je nešto o čemu mogu samo da nastavim da nagađam. Sve ono što mi pada na pamet mi se nimalo ne dopada.

DUBOKO KULTUR(AL)NA ZATVORENOST „OTVORENIH UMOVA“: Kolonijalizam uma je kamen temeljac na koga je postavljena neokolonijalna žudnja, ali, ako nije potpuno (samo)osvešćen, od njega ne može da krene smislena anti(neo)kolonijalna borba.

Ostaviću po strani autokolonijalizam, pošto je, za razliku od kolonijalizma i neokolonijalizma, rođenih na Zapadu, Rusija njegova majka – a Antonić je kolumnista srpskog izdanja (globalno) najuticajnijeg ruskog medija, pa on sam odlično ilustruje žalosnu činjenicu da ovde ne postoji suverenizam koji, istovremeno, nije autokolonijalizam. Naravno, onaj prvobitni, izvorišni, okrenut ka Moskvi, koji je, kao i sve drugo što se vezuje za nacionalno i ponosno srpsko, posle 5. oktobra postao „drugi“, podređen dominantnom, „prvom“ srpskom autokolonijalizmu – okrenutom ka Briselu.  

U Antonićevom lamentu nad sudbinom državnih univerziteta prepoznajem naznake da se malkice približio uvažavanju uloge i posledica procesa kultur(al)nog prevođenja, koji ovde ne može da zaobiđe nijedna normativna zapadna ideja. One ovde mogu da pusti koren samo „vernakularizovane“, dakle pošto su kultur(al)no prevedene i samerene sa našim nezapadnim kontekstom.

Kao i sve druge zapadne ideje koje smo uvezli, i „autonomija univerziteta“ ponešto dobija i gubi u kultur(al)nom prevodu – i ne može biti vrednovana, niti tumačena, ako se ne posmatra njen smisao u srpskom kontekstu, ono šta ona ovde znači i šta povlači sa sobom.

Nažalost, „otvoreni umovi“ u Srbiji su zatvoreni za uvažavanje naše duboko kulturalne različitosti i njenih posledica – i to nije samo domen liberala, koje smo skloni da vezujemo za Soroša i njegovog intelektualnog idola iz mlađih dana, Popera, čije je ideje, inače, i sam Soroš nedavno odbacio.

Nema samo ironije u činjenici da je „Nova srpska politička misao“, uz pomoću koje se Antonić etablirao kao istaknuti javni intelektualac i politički komentator, bila serijski primalac Soroševih donacija. Ne čudi me, da je, iako vodeći ideotvorni mislilac na ponosno srpskoj desnici, njegov um ostao „zatvoren“ za uvažavanje duboko kultur(al)ne dimenzije srpstva i njenih društvenih i ličnih izrastaka.

NAČELNO KAO ANTIPOLITIČKO I ANTI-NARODNO: Takvi su „otvoreni umovi“, malo je bitno da li su levi ili desni, građanski ili nacionalni, a još manje je važno koliko su namere (bile) dobre i patriotske.

Mada, ovde postoji i jedan problem koji i dalje pogađa nacionalnu, ponosno srpsku stranu, iako je svoju metastazu doživeo kod „načelnog“ Koštunice. Reč je o, u suštini, naivnom, antipolitičkom verovanju da samo treba imati „dobre ideje“, i biti veran „istini“ i „principima“, i da će stvari doći na svoje mesto – da će te dobronamerne i odgovorno formulisane, promišljene ideje i vizije na kraju trijumfovati.

Ta „vera u intelekt“, u prave ideje, sa sobom povlači sklonost nečinjenju, pasivnom odnosu prema ne samo političkoj sferi već i prema institucijama, kakvi su i državni univerziteti. Nažalost, i to je neodvojivo od omamljujućeg super ega, i moralnog apsolutizma koji je sklon da proizvede, verovanje da „dobre ideje“ i „ispravni principi“ po sebi pre ili kasnije pobeđuju saveznik je u pretvaranju srpske prosvete u anti-narodnu.

Sklonost bežanju od sukoba i kontraverzi, a posebno od ličnog, koje je u Srbiji, po pravilu, potka ako ne i glavna osa svega političkog, u pristojno, načelno i idejno ima iste posledice u prosvetnoj i političkoj sferi. Teško mi je da poverujem da, uprkos serije poraza srpskog nacionalizma kao ne samo političke već i društvene snage, ključni akteri ponosno srpske „scene“ nisu u stanju da prepoznaju koliko su uzroci neuspeha u njima i nešto promene. To dolazi do izražaja i u meri u kojoj su novoosnovani „Srpski put“ i „Srpski glas“ odmah postali ne toliko društveno nebitni koliko fiktivni akteri.

Ne verujem da je moguće dovoljno istaći koliko je averzija prema ličnom, i glorifikovanje načelnog, pogubna po sve ponosno srpsko i narodno – od prosvete do politike. Mada, istini za volju, čini mi se da je u jednoj pravoslavnoj zemlji, kakva je Srbija, verujućim javnim intelektualcima posebno teško da prihvate da, ako žele da konačno osete miris pobede, moraju da postanu „ikonoborci“.

Načelno je gubitničko. Lično, posebno ono napadačko, beskompromisno „ikonoklastično“, jedan je od preduslova da se odnos snaga konačno promeni. To lično mora biti, nema bolje reči, surovo i usmereno na unutrašnje neprijatelje, destruktivne samoobožene „ikone“, kakva je Milo Lompar, koliko i na spoljne, bile one žive ili mrtve.

Nažalost, čak i kada su u stanju da pretvore javnost u svoje oružje, što je poražavajuće retko, „ikone“ ponosno srpskog stanovišta, a danas nema ni veće ni destruktivnije od Lompara, to, po pravilu, čine kako bi same imale korist – ne kako bi to bilo na dobrobit korpusa ponosno srpskih ideja i pro-narodnih srpskih stanovišta.

DVA SUOČAVANjA:  Isključili su me, u strahu od Lompara i Antonić se tome u jednom trenutku priključio, pa ne mogu reći „mi“ već smo oni.

Elitni ešaloni ponosno srpskih snaga, ne bore se da pobede, oni samo brane svoje položaje, i delom zato svuda, i u politici i u prosveti, gube sve više i više. Milo Lompar se bori za sebe – na način koji obećava da bi ta njegova lična pobeda, ako uspe, učvrstila poraz nacionalnih snaga, kojima se nametnuo kao neprikosnoveni vođa.

Iako, za razliku od „nacionalnih“ Gorislava Papića, Ljiljane Smajlović, Đorđa Vukadinovića i Marinka M. Vučinića, između ostalih, Lompar ni na jedan način nije (sa)učestvovao u mom poništavanju, kasnije je kumovao sahranjivanju ne toliko mog društvenog leša koliko zatiranju mojih ideja i tumačenja. A ona imaju pozadinu koja, bojim se, nedostaje u ponosno srpskoj političkoj misli – zasnovana je na činjenici da sam, na nekoliko relevantnih načina, bio insajder u svetu najvećih (unutrašnjih) neprijatelja ponosno srpskih vizija i perspektiva.

Sa dragocenim izuzetkom Aleksandra Lambrosa, ne pada mi na pamet niko drugi ko je išao mojim putem – od građanističkog u nacionalističko. Čini mi je da je suprotnih ličnih putanja i kretanja posle 5. oktobra bilo ako ne baš bezbroj onda zasigurno mnogo više. Oličavaju ih Nikola Samardžić i Svetislav Basara.

Kao neko ko je radio za zapadne medije, naučio sam da su zapadne „gazde“ mnogo manje gadljive na srpske nacionalističke stavove svojih zaposlenih od srpskih zapadnoljubaca. Da nisam bio građanista, možda i nešto gore, ne bih dobio lepe poslove koje sam dobijao devedesetih, ali kada sam za 180 stepeni promenio stavove o srpstvu i srpskom nacionalizmu, ne samo da nisam dobio otkaz već mi zapadni šefovi nisu dali otkaz ni pošto je krem „nevladinog“ sektora, u pismu glavnom uredniku, tražio da budem otpušten kao neko ko je postao srpski nacionalista i, navodno, negira zločin u Srebrenici.

Posle moje lične katarze, suočavanje sa sobom, koje nije bilo bolno, samo odraz nečega što je bilo sramno, žalosno i ružno, suočio sam se svetom srpskog nacionalizma i ponosa srpstvom, koji nisam poznavao. Samo sam ga zamišljao, kao što mnogi srpski nacionalisti danas zamišljaju građanizam – što znači da je ta moja slika bila, pored ideoloških omama, puna budalaština koje proizvodi primena svoje logike, logike sveta u kome ste, koji lično, intimno poznajete, na nepoznati, tuđi svet u kome važe neka druga logika.   

Kao neko ko se tek u svojim četrdesetim godinama udobno smestio u srpskom nacionalizmu, pri tome u njenom majušnom krilu, nažalost „levom“ u oba smisla reči, i ko je, tokom svog prethodnog, ne toliko ideološkog koliko identitetskog života lično upoznao sferu nacionalne otuđenosti i zgađenosti srpstvom, njenu logiku i mehanizme koje je proizvode i održavaju, ko ne mora da zamišlja šta sve i zašto postoji u njoj, zbunile su me i šokirale slabosti ponosno srpskog sveta u koji sam se vremenom „uselio“.

Neke od njih su jako važne za razumevanje činjenice da je na univerzitetskim „Himalajima“ humanističke prosvete u Srbiji sve manje narodnih prosvetara – kakav je Antonić. Neke slabosti sam već pomenuo u ovom tekstu, o nekima sam pisao u ranijim tekstovima koje sam objavio na blogu koji sam nedavno preimenovao u „Poništena srpska politička misao“, ali moj prvi, originalni šok je bila mera kukavičluka u elitnim, posebno „učenim“, ešalonima srpskog nacionalizma i povezanih stanovišta.

Oni su toliko inficirani gubitništvom i defetizmom da sam se jedno vreme pitao kako poraz nije bio još veći. Nažalost, on je ubrzo postao toliko veliki da više nisam siguran da može biti (mnogo) veći. Kad bih mogao da ubedim sebe da postoji dno, nešto od čega ne može gore – i kada Lompar, koji ume da dejstvuje samo sa dna, iz ništavila u kome deluje kao mega-veličina, ne bi „pucao od zdravlja“ – možda bih mogao da postanem optimista.

Ovako, glavna nada je neka neočekivana sila – pojava harizmatičnog, borbenog, beskompromisnog ponosno srpskog vođe, koji bi sa scene počistio Lompara, glavnog nacionalnog „blokadera“, i naelektrisao ponosno srpsku većinu. Ta „sila“ bi morala da deluje kao, u suštini, anti-nadstrešnica – „sila“ koja računa na živa, ne na mrtva tela.

DAVITELjI ZA DAVITELjE: Da bih dočarao važan aspekt situacije u kojoj se danas nalaze i cela Srbija i njena prosveta parafraziraću naslov popularnog filma – davitelji (Srbije), blokaderi i njihova podrška, za davitelje (narodne prosvete), koji Antonića, i mnoge druge heroje i udarnike istinski narodne prosvete, tolerišu samo na marginama. U lagumu javnosti u koji su građanisti, nekadašnja „druga Srbija“ – uz sadejstvo Vučića, koji je donedavno mogao da uživa u iluziji da samo nacionalisti mogu da ga sruše – smestili svoje velike neprijatelje, ponosno srpske gubitnike i u kulturnom i u političkom ratu.    

Ne znam, ako ste, kao profesor Antonić, u toj priči, ako je ona i materijalno i idejno i identitetski stub vašeg postojanja i samorazumevanja, ako je konstitutivni činilac vašeg „ja“, onda, možda, nije lako da pristanete na to kako i koliko temeljno je već „upropaštena“ srpska prosveta; kako sve i koliko je anti-narodna.

Reč „upropaštena“ stavljam pod znakove navoda ne samo zato što je u ovu tužnu srpsku priču uveo Antonić već zato što je „propast“ u nju uneo Dositej, utemeljivač (moderne) srpske prosvete. Galerija likova – od slavnih, kao što je Josip Broz, do opskurnih, kao što je supruga Stojana Cerovića – kasnije su samo nadogradili tu konstitutivnu „propast“. Ona je oličena u činjenicu da je ovde preko potrebno, prosvetiteljstvo, „svetlost“, u 19. veku stiglo pomešano sa otrovnim, anti-narodnim, sa sklonošću da, kako su vremenom zaključili, „nepopravljivi“ narod bude shvaćen kao oličenje „mraka“.

Na znam da li u Srbiji može da postoji podmuklije i teže pobedivo zlo od onoga koje se samoobnavlja vođeno zapitanošću „šta je bolesno“ u narodu kome je trebalo da donese „svetlost“; a sve češće i pitanjem zaslužuje li njihov narod da postoji. To zlo – utemeljeno u razobručenoj dositejevštini, a kasnije botoksiranoj titoizmom i shvatanjem jugoslovenstva kao neuspešne „civilizujuće“ ideologije – oličeno je u shvatanju da je narod u Srbiji stanište a ne stanovnik „mraka“. I da zato mora da učini nemoguće i „vostane“ iz sebe.

Takvo zlo je, verovatno i pre pojave srpskog autošovinizma negde polovinom devedesetih, postalo toliko veliko da se pitam: Kada je ovde počelo da važi „zvona i praporce, braćo, zvona i praporce, a ne knjige“? Da li je prosveta u Srbiji postala više anti-narodna nego što je narodna? Da li je veći problem u tome što takva „prosveta“ ne može da bude razorena ili u tome što danas biva ne toliko razarana koliko samorazarana?

Razlozi zašto su ova pitanja legitimna su isti oni razlozi koji su učinili da se ovde pojavi (srpski) autošovinizam. Oni su jako složeni, oblikovani jedinstvenim spletom istorijskih, civilizacijskih, geografskih i kulturalnih okolnosti. Skoro sve što sam napisao i izgovorio prethodnih godina, deo je pokušaja da što jasnije ukažem na elemente tog jedinstvenog spleta okolnosti, koji je učinio da se ovde pojavi nešto što je prilično jedinstveno – po svojoj suštini koliko i po svojoj rasprostranjenosti i ukorenjenosti.

I ovaj tekst, kao i svi drugi koje pripremam, deo su pokušaja da što bolje i preciznije odgovorim na pitanje šta je to u srpskom biću, u našoj istoriji i geografskoj lokacija, što nas je gonilo ka autošovinizmu. Anti-narodna prosveta – proizvod sumraka srpskih umova – njegov je važan, istovremeno oblikotvorni i konstitutivni činilac.

Nažalost, iako je na mukama, koje je, bahata i otuđena, sama sebi donela prethodnih meseci, ta štetočinska, anti-narodna prosveta nije na izdisaju. Ono što u našoj prosveti „izdiše“ su ljudi poput profesora Antonića – oni koji veruju da treba da bude narodna.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije