Permanentno stanje puča ili zabeleške o lažnim usrećiteljima

Takozvano nezavisno, analitičarsko novinarstvo u Srbiji, koje decenijama radi protiv srpskih nacionalnih interesa, kao i mediji bliski režimu u Srbiji, nisu posvetili nijedan tekst onome što se, 11. septembra 2024. godine, dogodilo u Drezdenu. Nije to učinio niko ni iz kruga takozvanih srpskih intelektualaca, niti iko iz redova upravâ i nastavnikâ univerzitetâ u Srbiji, koji mesecima, uz pomoć manje grupe studenata, blokiraju nastavu na fakultetima. O tome nije bilo reči ni u krugovima onih studenata koji ne podržavaju pučističke prakse svojih kolega. Biće da niko od spomenutih ne zna šta se tog ranog septembarskog jutra dogodilo u Drezdenu, budući da su antisrpski mediji iz Srbije to namerno prećutali, a mediji bliski vlastima kao da za to nisu ni znali.

Foto: Novosti

Oko tri sata po ponoći prelomio se most u Drezdenu i njegova dva prelomljena kraka završila su u reci Elbi ili Labi, kako je nazivaju Česi i polabski Sloveni uopšte, a tako se ona zove i na srpskom jeziku, kako našem tako i lužičkom. Preko toga mosta svakodnevno prelaze tramvaji, putnička vozila, pešaci i biciklisti. Poslednji tramvaj je, tog ranog jutra, prešao preko mosta samo desetak minuta pre nego što se most prelomio. Tako, pravim čudom, nije došlo do masovne pogibije, jer se u trenutku prelamanja mosta na njemu nije zatekao niko. Prizor je bio gotovo istovetan prizorima posle bombardovanja mostova od strane NATO-alijanse, kakve pamtimo iz perioda od pre više od dve decenije. Mediji su, neposredno posle tragedije, spekulisali da se radi o odgovornosti drezdenskih vlasti, koje su zapostavile redovnu kontrolu mosta i ignorisale zvanične procene stanja u kojem se most nalazi. U svrhu procene tih optužbi, grad Drezden je poverio ispitivanje slučaja profesoru Štefanu Marksu, sa Instituta za čvrste konstrukcije Tehničkog univerziteta u Drezdenu. Marks je odbacio medijske optužbe i ukazao na to da je problem u koroziji, koja je, po njemu, nastala već prilikom gradnje mosta, ali je izmicala inspekcijskom oku u potonjim decenijama budući da se nije nalazila na površini već u unutrašnjosti mosta. Došlo je do zamora materijala – tako se izrazio Marks – i most se prelomio. Svoju zvaničnu procenu on je predstavio javnosti dva meseca posle urušavanja mosta, 11. decembra 2024. Iako ova ocena pati od krupnih nedostataka i liči na svojevrsno, ne baš vešto formulisano opravdavanje službi koje izdaju ateste za mostove, o ovom slučaju se u Nemačkoj retko i bez ostrašćenosti piše, a izostaju i masovne demonstracije zbog nezavidnog stanja nemačkih mostova. Kakve su to zvanične provere stanja jedne teške konstrukcije pomoću kojih nije moguće uočiti koroziju u unutrašnjosti mosta, samo je jedno od pitanja koja se ovom prilikom nameću. Drugim rečima, po čemu se razlikuje obično razgledanje mosta od stručne inspekcije ako službama za kontrolu izmiče ono što je oku nedostupno? Ovde treba naglasiti da most u Drezdenu nije bio na listi suspektnih ili nepouzdanih mostova, a takvih je u Nemačkoj veliki broj. Od ukupno 130 hiljada mostova u Nemačkoj, 20 hiljada su u stanju koje potrebuje hitnu sanaciju ili zamenu.

Vlada Olafa Šolca nije zbog ovog slučaja podnela ostavku, univerziteti u Nemačkoj normalno rade, a mitropolit diseldorfski i nemački Grigorije za ovaj slučaj nije ni čuo. A ako je načuo, o njemu nije izrekao ni jednu jedinu reč premda se to dogodilo na kanonskom prostoru njegove Eparhije.

Pad nadstrešnice u Novom Sadu – veoma tragičan po tome što je odneo veliki broj ljudskih životâ – ne predstavlja jedinstven slučaj spoja nestručnosti i korupcije niti je karakterističan samo za Srbiju. U Drezdenu se, u jednom trenu, prelomio veliki i za saobraćaj veoma značajan most, čije je navodno dobro stanje potvrđivala svaka inspekcija koja je vršena nad njim. Dogodilo se to u Nemačkoj, u vodećoj državi Evropske unije, koju srpski mediji i srpski građani često mitski tretiraju. To što u Drezdenu nije bilo žrtava, budući da se u trenutku njegovog rušenja u tri sata posle ponoći na njemu nije našao niko, ne umanjuje činjenicu da je posredi daleko eklatantniji spoj nestručnosti i korupcije nego što je slučaj u Srbiji. Da je do pada mosta došlo koji minut ili koji čas ranije, moglo je da dođe do pogibije više stotina ljudi. Ponovimo još jednom: samo deset minuta pre prelamanja mosta, u 2:50 po ponoći, preko njega je prešao tramvaj.

Pisac ovoga članka ne nastoji da gornjim navodima umanji razmere tragedije u Novom Sadu već da ukaže na dvostruke aršine nekritičkih evropoklonika, kojima je do žrtava tragedije stalo koliko i do lanjskoga snega. Njima je stalo jedino do toga da tragediju funkcionalno uposle u svoj naum nasilnog preuzimanja vlasti u Srbiji.

Otkuda sad mitropolit Grigorije u priči o nezapamćenom slučaju u Drezdenu, o Štefanu Marksu i o opštoj koroziji nemačkih mostova? Na ovo pitanje nije teško dati odgovor. Mitropolit Grigorije – to je onaj episkop koji je najvećma „patio“ zbog tragedije nastale posle pada nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu i isticao da je to slučaj nezapamćen u svetu, a u isti mah pad velikog saobraćajnog mosta u Drezdenu prećutao; onaj koji se zalaže za kritičku  reč, za spasavanje Srpske Pravoslavne Crkve od srpskog patrijarha i od njenih najuglednijih episkopa i onaj koji je grupu studenata, koji su kombijima hitali ka Strazburu, ilegalno zahtevajući od trećerazrednih evropskih poslanika međunarodnu intervenciju u srpsko pravosuđe, nazvao našim ogledalima, junacima bez mane i straha i sličnim adolescentskim metaforama. O kakvim ogledalima je reč i koji je pravi smisao pokušaja puča protiv srpske države i u kakvoj je to vezi sa permanentnim stanjem puča u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, pisac ovih redova ostaviće ovde nekoliko svojih analitičarskih uvida.

Srpsko javno mnjenje se odlikuje stanjem odnegovane amnezije. Tome doprinose mediji, kultur-poslenici i univerzitetski radnici. U skladu sa temom koju ovde obrađujemo, razmotrimo nekoliko primera! Godine 2019. u manastiru Žiči, povodom liturgijske proslave osamsto godina od sticanja autokefalnosti Srpske Pravoslavne Crkve, odmah posle Pričešća, nekolicini arhijereja, među kojima je bio i sadašnji patrijarh Porfirije, episkop Grigorije Durić pretio je klanjem, koje se, po njemu, ima realizovati onda kada padne režim Aleksandra Vučića. Ovo nije preuveličana nego, nažalost, istinita epizoda, a pisac ovih redova ju je čuo ne od jednog nego od svih ponaosob arhijereja koji su toj sceni prisustvovali. Za ovo znaju i predstavnici mnogih medija premda o ovom događaju ćute. Evo još jednog ilustrativnog događaja koji oslikava demokratsku prirodu pisca Durića, osnivača nove elegijske proze u nas, takozvane bolan-literature! Kada predsednik Upravnog odbora nirnberške parohije, Miroljub Šćekić, nije hteo da postupi prema njegovim uputstvima, protivnim Statutu Crkvene opštine u Nirnbergu, episkop Grigorije Durić mu je preko telefona pretio ubistvom, podvlačeći da su svi koji su se sa njim sukobili završili na dva metra ispod zemlje, a da na njihovim grobovima sada raste cvijeće. Tih nesrećnika ima šest ili sedam na broju i to je tom prilikom rekao ovaj glasoviti borac protiv svake vrste agresije u javnim obraćanjima. Međutim, o kojoj vrsti cvijeća je reč, to Grigorije Durić, premda pisac lirskih uzleta, tom prilikom nije precizirao. I za ovo postoje svedoci, a gospodin Šćekić je o tome u više navrata i napismeno izveštavao.

Čovek ovakve psihološke strukture – u osnovi anksiozna ličnost sa izraženom agresijom kao mehanizmom odbrane, projavljenom samo u trenucima kada mu se objekt agresije učini slabim – ume sasvim lepo i da plače i da moli za milost. Činio je to pred patrijarhom Porfirijem pre par godina, kada mu je Upravni odbor Crkvene opštine u Minhenu zabranio pristup hramu i crkvenoopštinskom imanju. Tom prilikom, patrijarh Porfirije ga je spasao iz nemilosti i preko telefona zamolio minhenske odbornike da povuku opravdane sankcije prema Grigoriju. Međutim, kad god je  Patrijarh dolazio pod udare jednog dela medijâ, Durić bi činio sve da ti udari dobiju na intenzitetu, a neke od njih je on lično i započinjao, iz senke. Spominjani episkop obratio se javnosti krajem februara meseca ove godine, sa još petoricom srpskih episkopa, i upozoravao crkvenu javnost na tobože neadekvatan rečnik mitropolita kruševačkog Davida u vezi sa njegovom ocenom društveno-političkih zbitija u Srbiji. Episkop koji je u Žiči, neposredno posle Pričešća, braći arhijerejima pretio klanjem, kao prvopotpisnik „Poziva na poštovanje studenata, odgovorno izražavanje i izveštavanje“ veli da „u ove dane pripreme pred Veliki post, Mitropolit kruševački David u svom najnovijem tekstu, koji je preneo i zvanični sajt Srpske Pravoslavne Crkve, studente stavlja u kontekst ‘obojene revolucijeʼ, obeležavajući ih na takav način da budu percipirani kao ‘srpske ustaše’, što je i uvredljivo i neprihvatljivo“. Saopštenje je potpisao i mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije – to je onaj koji je, pred izborni Sveti Arhijerejski Sabor, sa sobom u Beograd poveo i grupu svojih poklonika iz Crne Gore, koji su, sa raširenim transparentima, zahtevali da Joanikije bude novi srpski patrijarh; to je i onaj zbog čijeg su ustoličenja na Cetinju, protiv kojeg su bili i on sâm i njegov sabrat Grigorije, patrijarh srpski Porfirije i mitropolit kruševački David stavili glave u torbu, rizikujući da ih pogodi neki od cetinjskih snajperista. Saopštenje je potpisao i mitropolit žički Justin – onaj koji je pred petooktobarski puč u portama crkava tada poverene mu Eparhije timočke okupljao ondašnje srpske opozicionare, dobro plaćene da izvedu ono što su, uz pomoć stranog novca i veleizdajnikâ iz državnog aparata, izveli; onaj koji je onemogućio izvršenje sinodske odluke da ugledni, blaženopočivši arhimandrit Jovan Radosavljević izvrši izbor jednog od tri saborski izabrana kandidata za srpskog patrijarha, insinuirajući da će blaženopočivši starac od skoro devedeset leta pribeći manipulativnim metodama; naposletku, to je onaj koji ovih meseci i dana pokušava da uništi manastir Studenicu kao manastir. Među potpisnicima je i mitropolit zahumsko-hercegovački Dimitrije, za kojeg se s pravom može reći da je, od izbora za episkopa, koji ga je zatekao pri plemenitoj misiji bavljenja stočarstvom u jednom od hercegovačkih manastira, više puta javno pokazao i dokazao nemoć da upravlja poverenom mu Eparhijom. U društvu potpisnikâ su i dvojica episkopâ iz SAD – arhiepiskop zapadnoamerički Maksim i episkop istočnoamerički Irinej. O njima ne treba trošiti reči. To su ona dvojica poznatih crkvenih pučista koji su sve bili uredili tako da svoje eparhije izdvoje iz jurisdikcije Srpske Pravoslavne Crkve. Umesto da budu kanonski sankcionisani i po kratkom postupku lišeni upravljanja svojim eparhijama, naše crkvene vlasti su godinama, i decenijama, većinu od spomenutih arhijereja, koji su falsifikovanjem reči mitropolita Davida ciljali na patrijarha Porfirija, tolerisale, i čak nagrađivale, čime su naneti, i još uvek se nanose, teški udarci našoj pomesnoj Crkvi. Jer, ne radi se tu o ličnim slabostima i o primeni spasonosne crkvene ikonomije s tim u vezi već se radi o svesnom, namernom, planskom i sistematskom radu na razgrađivanju Srpske Pravoslavne Crkve.

Vratimo se pokušaju falsifikovanja porukâ literarno veoma složenog teksta mitropolita kruševačkog Davida koji nosi naslov „Zduhači, manitoši i ljudi od veresije“. Potpisnici svojevrsnog apela, koji preko kruševačkog mitropolita, kako rekosmo, ciljaju na Patrijarha, ustvrdili su da autor spomenutog teksta tobože neprimereno piše o pobunjenim studentima, nazivajući ih, navodno, srpskim ustašama. Premda obrazovanost potpisnicima svojevrsnog apela nije jača strana, premda nijedan od njih ni o teologiji ni o literaturi niti o bilo kojoj teorijskoj i kulturnoj disciplini – sit venia verbo – ne zna ništa, nisu toliko intelektualno ograničeni, pa da ne razaberu da inkriminisani odeljak iz teksta mitropolita kruševačkog ne može biti doveden u vezu sa studentima-pobunjenicima. Upućujući na neke crkvene ličnosti, mitropolit David veli:

 „Uhvaćeni činom, oni oplakuju svoje kopije zato što nijedna nije original; i poznato je da one nikada neće dostići originalnost. Zato su tu ogledalca…, ne za duše nego za bakaruše. Oni drežde po ulicama, sabiraju konsenzuse, čak imaju svoje ajvanli-paše koji ih obučavaju kako da postanu ‘srpske ustaše’ i novi zlodusi Lubjanke“.

Svakom dobronamernom čitaocu je jasno da u ovom slučaju izostaje klasičan iskazni (afirmativni) stav, rečeno jezikom logike, i da stav da su „studenti srpske ustaše“ predstavlja zlonamernu parafrazu tekstualnog odeljka mitropolita Davida. U Mitropolitovom iskazu razlikujemo one „koji drežde po ulicama“, – a na ulicama je u okviru ovih protesta bilo, nažalost, i članova crkvene jerarhije, – i one koji tu grupu ljudi obučavaju da postanu „srpske ustaše“. Dakle, po mitropolitu Davidu, još uvek ne postoje srpske ustaše već postoje obuke s tim u vezi, ali u ovom odeljku, kao i u neposredno mu prethodećim, ne radi se o studentima u pobuni, premda ja ne bih video ništa sporno u tome da je mitropolit David naveo da se i srpski studenti-pučisti obučavaju da postanu srpske ustaše. Ipak, kruševački vladika to nije rekao. Da sam ja na mestu mitropolita Grigorija, zapitao bih se nije li, možda, iskaz mitropolita Davida u vezi sa njegovim pretnjama klanjem u Žiči, zbog kojih kanonski dosad nije odgovarao. Da  sam na mestu drugih potpisnika, ne bih olako stavljao potpis na apel, budući da je nastao iz pera Grigorijevih saradnika, već bih čuvao svoj dignitet. Nije dovoljno to što se jedan od potpisnikâ, mitropolit žički Justin, jada nekim crkvenim ličnostima kako nije znao šta potpisuje, – uostalom, na sličan način se pravdao i zbog uskraćivanja arhimandritu Jovanu Radosavljeviću da postupi po blagoslovu Sinoda, – morao bi to i javno da kaže, pa da povuče svoj potpis, ali i pored toga da podnese sankcije za takav čin. Jer, jednom episkopu nisu dopuštene takve greške. Nasuprot tome, on po svoj prilici blagosilja jednu neuravnoteženu veroučiteljicu da javno istupa u korist onih koji ruše sve principe pravde i demokratije i koji se zalažu za isti ovaj poredak koji tobože kritikuju, samo u još kriminogenijoj varijanti.

U srpskoj javnosti, pa i u crkvenoj, prethodnih meseci se uobličio svojevrstan idolopoklonički odnos prema pobunjenim – ili podbunjenim – studentima, a sa druge strane se uočava svojevrsno uzdržavanje od bilo koje kritike spomenutog dela studenata. Zato će pisac ovih redaka, u kratkim crtama, predočiti izvesne činjenice i pokušati da odredi karakter pobune o kojoj je reč, osvrćući se i na pokušaje usmeravanja pučističkog resantimana u pravcu najodgovornijih članova naše crkvene jerarhije.

Da odmah budem precizan! U Srbiji ne postoji nikakav studentski pokret. Analogija sa onim iz 1968. godine je nedopustiva i na to je u javnosti, detaljnim analizama i znalački, ukazivao poznati pozorišni reditelj svetskog renomea, Ljubiša Ristić. Da bi postojao studentski pokret, potrebno je zadovoljiti nekoliko uslova. Prvi i najvažniji tiče se autohtonosti toga pokreta, kao i postojanja ideološkog i političkog programa, što je više moguće konzistentnog, koji bi težio univerzalističkim načelima. Takav studentski pokret – a pojava studenata-blokadera to nije – ne bi mogao predstavljati subjekt bilo kakve revolucije niti bi bilo moguće da njegovi predstavnici postanu ozbiljniji politički upravljači. Ma koliko se zanosio idejama stvarnog studentskog pokreta iz ’68. godine i vlastitim idejama, formulisanim ranih šezdesetih godina dvadesetoga veka, Herbert Markuze je, ipak, bio sklon da u svojim esejima takvom studentskom pokretu, koji je preduzimao radikalnu kritiku američkog intervencionizma na prostoru Indokine, u Vijetnamu, s jedne strane, i Brežnjevljevog insistiranja na doktrini ograničenog suvereniteta, sa druge strane, dodeli ulogu svojevrsnog društvenog katalizatora, a ne samostalnog subjekta društvenih promena. Premda je Markuze u svom eseju pod nazivom „Represivna tolerancija“, objavljenom 1965. godine u zborniku „Kritika čiste tolerancije“, udario osnove buduće šezdesetosmaške kritike pervertovanja liberalno-demokratske prakse tolerancije u represivnu oštricu prema mnogim opoziciono orijentisanim duhovima, ovaj nemački sociolog je u tom studentskom pokretu video samo energetski impetus za socijalno-političke – a možda i revolucionarne – promene u zapadnim društvima. Markuzeovim rečnikom kazano, energetski potencijal te, kako je on naziva, katalizator-grupe, nemački sociolog video je u sintezi čulnosti i estetike, hedonizma i erotike, u toj nagonsko-energetskoj dimenziji političkog oslobađanja.

Imajući ovo u vidu, kako oceniti današnji studentsko-pučistički front? Pored nagonsko-energetske dimenzije, rečeno Markuzeovim rečima, potreban je i autohtoni politički program, koji bi pored lokalnog političkog programa u sebe morao da uključi i određeni stepen konzistentnih pogleda na međunarodnu situaciju. U naših studenata-
-blokadera verovatno ne izostaje nagonsko energetsko jezgro, ali izostaje bilo kakav politički program, osim pozivanja na apstraktna načela pravde i slobode, dok svojom delatnošću gaze ta ista načela. Poređenja radi, oni, instruisani od svojih upravljača iz profesorskih redova, odbijaju svaku vrstu dijaloga, a deklarativno se zalažu za jačanje institucijâ, za pravdu i slobodu! Jednako tako, ne samo da ta grupa nema svoj politički program već i odsustvom jedinstvene liste svojih zahteva unapred onemogućuje njihovo ispunjavanje. Kao i njihovi politički upravljači i njihovi „duhovni“ uzori iz redova naše Crkve – tu pre svega mislim na Grigorija Durića, ali, zbog neefikasnosti eklisijalnog filtera, i na Nenada Ilića, još uvek sveštenika – za izvor svoje političke akcije imaju društvene tragedije. Bez društvenih tragedija njihovo energetsko jezgro nema materijal za punjenje i zato oni kao da neprestano prizivaju novo prolivanje krvi, kako bi dodatno radikalizovali svoju akciju. Još uvek mitropolit diseldorfski i nemački, na žalost i na nesreću Srpske Pravoslavne Crkve, Grigorije Durić ima svoj cilj: pučističkim rušenjem državnog poretka stanje anarhističke represije proširiti i na Crkvu i zbaciti sa svetosavskog trona srpskog patrijarha, da bi taj isti tron preuzeo on sa svojom pučističkom kamarilom.

Kada je reč o međunarodnim temama, predstavnici antiustavnih plenuma nikada nisu izneli svoj stav o ratnim dejstvima na Bliskom Istoku; nikada nisu izneli svoj oficijelni stav o borbi za očuvanje Kosova i Metohije unutar srpske države. To što se na protestima pojavi pokoja ikona ili zavijori poneka srpska zastava ni u kom slučaju ne predstavlja političku dominantu studenata-blokadera. Uostalom, takva vašarska politička dekoracija suprotnost je svakoj vrsti ozbiljnog političkog programa i više govori u prilog političke dezorijentisanosti. Na oficijelan način, studente-pučiste zdušno je podržao Sulejman Ugljanin, koji se i danas, kao i u vreme DOS-a, zalaže za prisajedinjenje takozvanog Sandžaka lažnoj državi Kosovo. Blokaderi, dakle, svojim političkim akcijama i apstraktnim, besadržajnim pozivanjem na principe pravde i odsustva korupcije, sopstveni politički utopizam svesno stavljaju u funkciju razgradnje suverenosti i teritorijalnog integriteta Srbije, stvarajući pledoaje za daleko veće razmere korupcije. Politički utopizam nikad nije vrednosno neutralan. On nije plod vere u principe, deklarativno promovisane, već je plod pragmatičnog proračuna da u jednom ograničenom periodu može poslužiti kao pogodno sredstvo za pučističku represiju. O utopističkim principima se, naime, ne može voditi racionalna debata. Oni ne trpe kritiku budući da nisu plod racionalnog političkog promišljanja. Pre koju deceniju je jedan nemački sledbenik Frensisa Fukujame, Nils Petersen, pisao o demokratiji kao o teleološkom principu. Pritom je, u formi metafizičkih pojmova, kojima inače u politici nema mesta, opravdavao unilateralne vojne intervencije NATO-alijanse, preduzete bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kao što je to bilo u slučaju bombardovanja Srbije 1999. godine. Blokaderi i njihovi nalogodavci, samo u znatno primitivnijem ključu, u metafizičkim pojmovima krijumčare ideju o neophodnosti takozvane banana-države kao idealnog političkog uređenja Srbije. O čemu je, zapravo, reč?

Grupa studenata-blokadera zaputila se kombijima u Strazbur, bez ikakvog pravnog osnova. Bicikli su bili samo maska kako bi se pojačao utisak performansa. Pisac ovih redova je video snimke nastale ispred hrama u Minhenu i spomenute kombije, baš onda kada je Grigorije Durić oslovljavao studente-blokadere metafizičkim epitetima ogledalâ, produhovljenih lica, junakâ i tako redom, krijumčareći iza ovih metafizičkih nalepnica nameru da se on domogne vlasti u Crkvi. Jedan od penzionisanih profesora Filološkog fakulteta u Beogradu, Vladeta Janković, poznat po svojoj nestručnosti, po kojoj su ga starije kolege sa katedre za opštu književnost pamtile (autoru ovoga teksta dobro je poznato mišljenje pokojnog Nikole Miloševića o Vladeti Jankoviću), pisac knjižice „Mitovi i legende“ i bivši ambasador u Vatikanu bez ikakve diplomatske spreme, titoistički kadrovik u mladosti, a liberalna perjanica u godinama posle uvođenja višestranačja, optužio je u jednom televizijskom gostovanju srpskog patrijarha i mitropolita bačkog Irineja za potkazivanje srpskih studenata kod predsednika Putina, kako se izrazio. Premda je patrijarh Porfirije sasvim tačno odredio prirodu političke prakse blokaderâ, upotrebljavajući već odomaćenu sintagmu obojena revolucija, Vladeta Janković je sve vreme hvalio studente koji su išli u Strazbur u nameri da se kod nekih trećerazrednih evroposlanika žale zbog stanja institucijâ u Srbiji, zastupajući tim činom opravdanost mešanja stranih činilaca u pravosudni sistem naše zemlje i tako prihvatajući ono što je srpska vlada odlučno odbacila 1914. godine, a to je bila deseta tačka ultimatuma „carsko-kraljevske“ vlade Austrougarske vladi Srbije. Za Vladetu Jankovića je, dakle, potkazivanje onda kada srpski patrijarh i mitropolit bački precizno odrede šta se u Srbiji u poslednjim mesecima zbiva, a nije potkazivanje zahtev za narušavanje suvereniteta Srbije, zbog kojeg su studenti-blokaderi organizovano utovarili svoje bicikle u kombije i bili ugošćeni u crkvenoj opštini u Minhenu, čime su episkop Grigorije i upravni odbor minhenske parohije prekršili Statut te crkvene opštine, koji jasno isključuje korišćenje crkvenih prostorija za promociju bilo koje političke opcije. Iz redova uprave te crkvene opštine dolaze i glasovi da je tom prilikom i za tu rabotu potrošeno oko trideset hiljada evra. Nadležne sinodske službe bi to, svakako, morale da ispitaju. Baš u toj crkvenoj opštini mitropolit Grigorije, „borac za pravdu“ kome se katkad slučajno otme „prejaka reč“, pa preti klanjem i ubistvom, trebalo je da odgovori na pitanje kako je moguće da starešina crkve u Minhenu bude u isto vreme i predsednik crkvene opštine i predsedavajući skupštine crkvene opštine u Minhenu. To što je za to izdejstvovao odluku Svetog Arhijerejskog Sabora, koja je u neskladu sa nemačkim zakonodavstvom jer ono jasno propisuje upravljačku strukturu udruženjâ građanâ, kako su naše parohije u Nemačkoj registrovane, to je tek stvar za ozbiljnu odgovornost dotičnoga, koji je Sveti Arhijerejski Sabor godinama obmanjivao da će se izboriti da naše parohije zasluže status korporacije javnog prava. Taj status su izdejstvovali i Jehovini svedoci u Nemačkoj, ali nije naša Eparhija diseldorfska i nemačka i neće nikada dok je na njenom čelu mitropolit Grigorije. Ovaj episkop Srpske Pravoslavne Crkve javno hvali studente-blokadere koji su u Strazbur pohitali po pravdu, moleći neke evroposlanike sa prostora bivše Jugoslavije, kojima je Srbija vazda bila na srcu i u duši, da se postaraju da Srbiji svane tako što će, specijalno za nju i na evropski način, biti modifikovana stara Trumanova doktrina o pravu intervenisanja SAD u evropske konflikte, najčešće izazvane spoljnim političkim faktorima. Da njihova nevolja bude veća, aktuelni američki predsednik, Donald Tramp, nije poklonik Trumanove već Monroove doktrine, doktrine neintervenisanja SAD u evropske konflikte, sažete u krilatici „Amerika Amerikancima!“ Stoga studenti i nisu zatražili pomoć od Vašingtona nego od Strazbura, i to, avaj, na nelegalan i nelegitiman način i, razume se, bez ikakvog realnog učinka. Vratimo se izrazu banana-država, za koju se de facto zalažu studenti-pučisti i njihov samopostavljeni „duhovni pokrovitelj“, mitropolit Grigorije. Malo je znano da taj izraz upućuje na period prve polovine dvadesetog veka u Hondurasu, Dominikanskoj Republici i Gvatemali, u kojima je, zapravo, sva vlast bila koncentrisana u američkoj kompaniji United Fruit, koja je kontrolisala uzgajanje i prodaju bananâ. Predsednici Hondurasa, Tibursio Karijas Andino i Huan Manuel Galvez, bili su, u isto vreme, i radnici spomenute američke kompanije, čime su od Hondurasa načinili banana-republiku, sasvim u vlasti United Fruit-a. Srpski blokaderi, kao i njihova politička prethodnica zvana „Otpor“, finansirana kako bi učestvovala u rušenju Miloševićevog režima i institucijâ naše tadašnje države, Savezne Republike Jugoslavije, u funkciji su društvenih katalizatora koji nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa spominjanom Markuzeovom koncepcijom. Oni su ideološki provodnici programa za stvaranje banana-države, potencijalno teroristički usmereni, i isključivo su naznačeni za jednokratnu upotrebu u procesu hondurizacije Srbije. Nehomogena grupa bez političkog programa, uz to sa svojevrsnim nagonskim energetskim jezgrom, ne može trajati na duge staze. Svojevrstan orgazmički karakter pučističkih performansa ima svoj vrhunac, ali i brzo energetsko pražnjenje.   

Za pisca ovih redova, dakle, studentski pučistički odredi imaju svoj analogon u našoj novijoj istoriji. Bio je to, kako je već naglašeno, studentski pokret „Otpor“, nastao neposredno pred organizovanje petooktobarskog puča. Početkom 2000. godine metafizički predstavljan kao pokret koji će doneti spasenje Srbima posle NATO-bombi, bio je finansiran od strane istih tih agresora. U svojim redovima je – budući znatno ozbiljniji i organizovaniji od svoje današnje replike – okupljao antisrpske perjanice stambolićevaca iz nevladinih organizacija, ali i predstavnike patriotske inteligencije. Čitaoci će se setiti da se u tadašnji „Otpor“ bio učlanio i Dobrica Ćosić, veliki pisac i nacionalni teoretičar, ali i čovek bez ikakve praktične političke spreme. U godinama potom žalio je Ćosić zbog toga, ali će on, u svesti pisca ovih redova, koji visoko vrednuje njegovo književno stvaralaštvo, ostati upamćen kao čovek izuzetno razvijenih socijalnih i izuzetno nerazvijenih političkih sposobnosti. Jedno ne ide nužno sa drugim.

Budući da se između uloge „Otpora“ i današnjeg, manje ideološki artikulisanog, studentskog pučističkog fronta, iza kojega stoje profesori i rektor Univerziteta u Beogradu, Vladan Đokić, može povući jasna paralela po principu analogije, neophodno je čitaocima predočiti podatke o finansiranju i obukama tadašnjih studenata, okupljenih u toj organizaciji, od strane vladâ zapadnih država i zapadnih obaveštajnih službi. Podaci na koje će pisac ovih redova ukazati nisu plod nikakvih teorija zavere niti su to tajni podaci, pohranjeni u nekom sefu. Sve podatke s tim u vezi objavio je poznati britanski novinar, Tim Maršal, u svojoj knjizi „Igra senki (petooktobarska smena vlasti u Srbiji)“, i sâm dugo godinâ angažovan na obaveštajnim zadacima na prostorima bivše Jugoslavije, pa i u Srbiji. Zgodno je to: kako ne bi došlo do toga da neki politički pokret u budućnosti bude lažno predstavljan i kako se ne bi otrgao iz političkih stega svojih finansijera, zapadne službe uobičavaju da podatke o finansiranju i formiranju opozicionih struktura, posle izvesnog broja godinâ, obelodane. Tako je učinio i Tim Maršal, a tako će učiniti i neki novi Tim Maršal, u godinama koje slede, ako pučistički front obavi svoju misiju.

Potanko opisujući rđavo stanje razjedinjenih srpskih političkih lidera i njihovih partija devedesetih godina prošloga veka, koje podseća na stanje današnje srpske opozicije, Tim Maršal ukazuje na činjenicu da je to bio razlog zbog kojeg je Međunarodni republikanski institut (IRI), američka organizacija koju finansira i vlada SAD, uspostavio veze sa predstavnicima „Otpora“. „Otpor je bio najzanimljivija od svih opozicionih grupa“, piše Maršal na stranicama svoje knjige. „Pokazali su da imaju dobar instinkt, dovitljivost i entuzijazam, koji su mnogim opozicionim strankama nedostajali. (...) Simbol pokreta je bila pesnica na crnoj pozadini. Njegovi lideri su organizovali političke rok-koncerte: duh tih koncerata odisao je strašću i besom, koji su bili tako karakteristični za početnu fazu britanskog pank-roka“.

Kada čitamo ove redove Tima Maršala, jasne su nam analogije sa težištem na performansu, udruženom sa strašću i sa besom, uz opojne droge, prisutnom i kod današnjih studenata-blokadera u Srbiji. Politički slogan: „Gotov je!“, koji je, po Maršalu, „delovao strahovitom snagom“, analogan je današnjem sloganu: „Pumpaj!“ I u jednom i u drugom sloganu jasno se može iščitati libidonozni, kratkoročni i manje ili više efektivni učinak ovih studentsko-profesorskih grupacija, koje počivaju na suspenziji razuma i na kratkoročnom, ali često efektivnom dejstvu pučističkih usklika. U svoje vreme su, baš kao i danas, članovi organizacije „Otpor“ nazivani našom decom, čestitom omladinom koja se pobunila protiv Miloševićevog totalitarizma i za svoje redove pridobila i neke studente teologije, intelektualce leve i desne političke orijentacije, kao i pobornike političkog centra. U stvarnosti, sastancima „Otpora“ u Budimpešti i u Crnoj Gori predsedavao je američki vojni ataše u penziji, pukovnik Robert Helvi, a „članovi Otpora su se uvek vraćali s novim praktičnim znanjem, opremom i torbama punim parâ“, beleži Tim Maršal. U tom periodu odštampano je, ne o trošku čestitih srpskih studenata i njihovih roditelja, kako se tada govorilo, nego o trošku njihovih zapadnih finansijera, tri miliona nalepnicâ i posterâ. I sada dolazimo do ključnog momenta, koji potvrđuje tezu Ljubiše Ristića, da se politički prevrati, uistinu, odvijaju uz stranu pomoć i da to predstavlja samo nužan, ali ne i dovoljan uslov za uspešno sprovođenje puča. Neophodni su, po Timu Maršalu i Ljubiši Ristiću, kolaboracionisti iz redova naše vlade, naših institucija, naše Crkve. Tako, beleži Tim Maršal, srpska „vojna obaveštajna služba znala je gde se nalazi štamparija (koja je štampala nalepnice i postere, prim. MD), ali nije obavestila druge službe“. A sada dolaze najuzbudljiviji redovi Tima Maršala vezani za našu čestitu otporašku studentariju s početka 2000. godine, koju su zdušno hvalili i Sonja Liht, i Dobrica Ćosić, i episkop Atanasije Jevtić. Tim Maršal veli: „Otpor je imao neku vrstu vojnog krila, ljude koji su imali pristup oružju i umeli da se bore. Bilo ih je samo desetak, ali su oni, uz pomoć svojih veza, mogli uspostaviti saradnju s vojskom. (...) Otpor nije bio samo gomila studenata, oni su bili organizovani“. Iz ovih redova sasvim je jasno da je studentska organizacija „Otpor“ bila obučavana i za terorističke akcije. Kada je poznati kritičar kapitalizma i sporta, bivši košarkaš, filosof i pravnik, Ljubodrag Duci Simonović, dvehiljaditih godina u medijima otporaše, sasvim tačno, nazivao mafijaškim bandama, nailazio je na zgražavanje tobožnjih demokrata iz redova DOS-a, a dobijao je i stalne pretnje. Skoro identičnim rečima kao nekad otporaše, Duci Simonović s pravom naziva i današnje studente-pučiste.

U svojoj knjizi Tim Maršal je u pravom svetlu prikazao i aktivnosti Soroševog Fonda za otvoreno društvo, na čijem čelu se tih godina nalazila Sonja Liht, koja i dan-danas obavlja istu misiju kao i negda. Priprema za petooktobarski puč iliti obojenu revoluciju odvijala se u skladu sa uputstvima Čarlsa Kroforda, Britanca koji je devedesetih godina radio na rušenju Srbije, a 2001. godine, u vreme vladavine DOS-a, za tu plemenitu misiju od svoje države bio nagrađen imenovanjem za britanskog ambasadora u Beogradu. To Krofordovo uputstvo glasilo je ovako: „Navalite na protivnika, a kad napravi grešku, šutnite loptu u mrežu ili, u ovom slučaju, pomozite srpskom narodu da pogodi mrežu“. Razume se, mreža koja je trebalo da bude pogođena udarcem srpske noge u loptu bila je dobit za ovakve plemenite pojedince poput Kroforda i za njegovu državu, a predstavljala je poraz za srpski narod. Sonja Liht je u to vreme bila neka vrsta oficira za vezu između ljudi poput Kroforda i srpskog naroda. Njen zadatak je bio, po Timu Maršalu, unošenje opreme za elektronske medije. Fond za otvoreno društvo nalazio je ljude za svoje pučističke poslove čak i u zoološkom vrtu u Subotici. Jedan od saradnikâ Sonje Liht otvarao je zoološki vrt, kako bi u njega, odmah po prelasku mađarske granice, ušao kamion sa stranom elektronskom opremom i kako policija ne bi otkrila o čemu se radi i presekla taj kriminalni lanac. I onda, kao i danas, da bi doprinela kreiranju sopstvene reputacije, Sonja Liht se lažno predstavljala kao znamenita šezdesetosmašica. Nje iz tog perioda, jedva se sećao pokojni Vladimir Mijanović zvani Vlada Revolucija, jedan od studentskih predvodnika iz 1968. godine, a istovetno kao i Mijanović o Sonji Liht govori i Ljubiša Ristić, takođe jedan od predvodnika studentskih demonstracija iz 1968. godine.

Što se tiče NUNS-a, koji je i danas, kao i u vreme Miloševića, ostao na istom zadatku, značajno je navesti nekoliko opaski Tima Maršala. Osnivanje ove novinarske organizacije 1994. godine, navodi Maršal, pomogla su udruženja iz Zapadne Evrope. Novac za NUNS je iz Budimpešte u torbama donosio bivši kamerman Radio-televizije Beograd, a često je u torbi, nastavlja britanski obaveštajac i novinar, bilo i po deset hiljada funti, namenjenih NUNS-u. Maršal potanko predočava i pristizanje najmanje dvadeset satelitskih telefona u Srbiju. Oni su stizali i u diplomatskim pošiljkama ambasadi jedne skandinavske zemlje. Srpsko vojno rukovodstvo je znalo da se jedan od takvih satelitskih telefona nalazio u posedu jednog srpskog jeromonaha.

Oni koji danas govore o spontanom okupljanju naše dece, kao i o nezavisnim i slobodoljubivim medijima, pripovedaju lažne mitove, namenjene da budu udica, na koju bi opet trebalo da se upeca srpski narod.  I danas su kod nas, čak i u našoj Crkvi, vidljivi oficiri za vezu, dobro plaćeni primerci političkih varijacija Sonje Liht, a ima i onih u službi provodnikâ planova nalogodavaca i oficirâ za vezu koji o svom trošku i bez mnogo pameti odrađuju posao, misleći da Bogu službu čine. Oni su nalik onom čoveku iz subotičkog zoološkog vrta koji je sakrivao kamione nelegalno uvezene opreme za izvođenje petooktobarskog puča. Jedino što danas nedostaje onima koji bi da realizuju politički prevrat u Srbiji jeste – lider. Maršal u svojoj knjizi potanko opisuje kako je Nacionalni demokratski institut iz SAD ovlastio Daga Skouna iz jedne američke kompanije za ispitivanje javnog mnjenja da u Budimpešti našim tadašnjim opozicionarima predoči da moraju kandidovati Vojislava Koštunicu kao protivkandidata Slobodanu Miloševiću. Maršal precizno navodi šta je srpskoj opoziciji kazao Skoun, nekoliko nedelja pre nego što će im saopštiti ime Vojislava Koštunice kao idealnog kandidata za predsedničke izbore 2000. godine. „On ili ona mora biti nacionalista, imati čvrstu prošlost; to mora biti neko ko nikada nije imao veze sa režimom ili sa parama iz inostranstva i ne sme biti ukaljan sitnim gloženjima između glavnih opozicionih lidera“. Koštunica je, po Skounu, bio taj idealni kandidat. Doduše, danas je mit o tobože poštenom Koštunici koji jedini nije uzimao novac iz inostranstva razbijen, budući da je Kosta Čavoški u svojim memoarima objavio podatak da je i Koštunica primao novac iz inostranstva. Bilo kako bilo, u javnosti je uživao glas poštenog čoveka i Srbi su se upecali na tu udicu, a jedan od prvih poteza Koštunice kao predsednika bila je abolicija ne malog broja kosovsko-
-metohijskih Arbanasa, pravosnažno osuđenih za terorizam, između ostalih Aljbina Kurtija i Flore Brovine. I posle iskustva petooktobarskog puča, kada kritičari današnjih pučističkih akcija s pravom ukazuju na opasnost da se ljudi poput Dinka Gruhonjića domognu vlasti, pojedini intelektualci drže da to nije moguće, budući da podrška Gruhonjiću, po njima, predstavlja statističku grešku. Zar su dotični intelektualci zaboravili da je i Građanski savez Srbije Gorana Svilanovića predstavljao statističku grešku u ondašnjem DOS-u, a da su posle petooktobarskog puča članovi te kombi-stranke preuzeli najodgovornije funkcije u državnoj upravi, kao što su ministarstvo spoljnih poslova i ministarstvo prosvete? Zar je otišao u zaborav državni udar Zorana Đinđića koji je, protivno svim pravnim i demokratskim normama, oduzeo mandate poslanicima Demokratske stranke Srbije, stranke zahvaljujući kojoj su se DOS i tobožnji demokratski premijer Đinđić domogli vlasti?    

Razume se, i u „Otporu“ i među današnjim blokaderima veliki je broj onih koji iskreno i naivno učestvuju u političkom performansu, protiv i svojih ličnih interesa. Ima takvih i među vernicima, pa i među studentima teologije. Nevolja je u tome što ih, baš kao i u slučaju „Otpora“, oni koji podešavaju studente-katalizatore za svoje ciljeve, nazivaju decom, a studentima-pučistima to, začudo, ne smeta. Studenti nisu niti mogu biti deca. Snose odgovornost zbog naivnosti, a naročito zbog svesnog učešća u veleizdaji. Kako bi pokušao da svede na apsurd činjenicu da je posredi takozvana obojena revolucija (pisac ovih redova smatra ovaj perifrastični izraz nepreciznim i uvek govori o puču, a ne o revoluciji, budući da se revolucijom menja celokupni politički i društveni poredak, a pučem se nasilno svrgava samo režim, prim. MD), jedan teološki poslenik je ukazao na nekog mladića, vidno rasejanog, koji je pešačio iz Čačka u Kraljevo sa velikim drvenim krstom u ruci. Prizor, u najmanju ruku bizaran, trebalo je da opovrgne tezu o prevratu ili obojenoj revoluciji. Međutim, taj mladić sa krstom u ruci upravo potvrđuje, a ne opovrgava tezu o kojoj je reč. Da bi prevrat uspeo, neophodno je prisustvo onih ljudi koje će pisac ovih redova nazvati Bageristom Džoom u novom ruhu. Da se podsetimo: Ljubisav Đokić, poznatiji kao Bagerista Džo, bio je simbol petooktobarskog puča, poznat po tome što je, vidno teškog materijalnog stanja, bagerom jurišao na zgradu Radio-televizije Srbije. Kada je ustoličio političku garnituru za koju je bio spreman i život da položi jurišajući bagerom na policijske kordone, ne samo da nije bolje živeo nego je izgubio i radno mesto koje je do tada imao. Razočaran, pod stare dane odlazi kao gastarbajter u Nemačku. Smrt ga je zatekla, pre nekoliko godina, u Srbiji. Taj mladić sa krstom je Bagerista Džo današnjeg pučističkog performansa. Ono što je za Džoa bio bager, za dotičnog je krst. Nažalost, sve je to daleko od bilo kakve duhovnosti i deluje veoma bizarno. Razume se, pisac ovih redova uzdržaće se od insinuacija u vezi sa duševnim zdravljem takvih ličnosti.

Vratimo se, opet, Timu Maršalu i njegovoj knjizi! Ovaj britanski novinar i obaveštajac navodi da su Amerika i njeni sateliti za finansiranje opozicije u Srbiji pred petooktobarski puč potrošili više od šezdeset miliona dolara. Bagerista Džo onoga vremena i mladić sa krstom našega vremena ništa od velikog novca nisu videli. Oni predstavljaju samo materijal za izvođenje pučističkih radova. Razlika u poređenju sa minulim vremenom je u tome što danas nije zastupljeno masovno učešće državnih civilnih i vojnih službi u puču, što je onemogućilo prevrat 15. marta ove godine i sve se završilo na tome da predsednik države nije svrgnut niti srpski patrijarh zbačen sa trona Svetoga Save; jedino su studenti izgubili akademsku godinu, a Srbiji su, svesno i planski, naneseni ozbiljni ekonomski udari. Naravno, veliku odgovornost zbog toga snosi rektor Đokić, koji bi u svakoj pravno uređenoj državi odavno bio iza rešetaka. Vladan Đokić nikada nije našao za shodno, kao ni njegovi studenti-pučisti, da se pobuni protiv korupcije na Univerzitetu u Beogradu. Nije ga bilo na ulicama kada su dosovci izdavali srpske nacionalne interese niti kada su predavali tribunalu u Hagu članove srpskog političkog i vojnog rukovodstva iz devedesetih godina.

U pogledu crkvenih i teoloških poslenika koji su se istakli u pučističkim performansima ima onih koji se, svesno i namerno, zalažu za banana-državu i za hondurizaciju Crkve, a ima i onih koji predstavljaju crkvenu varijantu Bageriste Džoa, a odlikuje ih potpuno izostajanje dara i znanja neohodnih za političko prosuđivanje. I jedni i drugi se – jedni iz lukrativnih, a drugi iz emotivno-romantičarskih poriva – pozivaju na pokojnog vladiku Atanasija Jevtića i na neke njegove političke istupe. Prvi znaju, a drugi, nažalost, ne znaju da je „političko“ prosuđivanje pokojnog Atanasija Jevtića bilo na nivou – još jedared sit venia verbo – jednog običnog srpskog vola, da se poslužim izrazom Radoja Domanovića. Ovim ne vređam pokojnog Vladiku, koji, dakako, ima velike zasluge u crkvenim i teološkim stvarima, – doduše ne baš onolike kolike mu njegovi nekritički poklonici pripisuju, – ali je jasno kao dan svakome ko čuje bilo koju od ostrašćenih pseudopolitičkih izjava episkopa Atanasija Jevtića da on o politici nije znao ništa. Kada je beslovesna studentska gomila, slična navijačkim hordama, marta 1991. godine ispred Terazijske česme izviždala patrijarha Pavla, vladika Atanasije je to podržao i na jednom javnom predavanju strastveno uzviknuo: „I ja biʼ zviždʼo!“ Među onima kojima su bili među pobunjenim studentima, koji su zviždali patrijarhu Pavlu, nalazili su se i neki od današnjih arhijereja, koje je vladika Atanasije sa ulice odveo na monašenje. I ne mari: nije Atanasije zbog toga manje zaslužan za srpsku teologiju. Nevolja je u tome što se, iz lukrativnih ili romantičarskih pobuda, politički diletantizam koji odlikuje totalna suspenzija razuma proglašava hvale vrednim političkim stavom. Pisac ovih redova je nedavno slušao od jednog teologa, koji se pojavljuje na srpskim ulicama i egzaltirano uzvikuje: „Pumpaj!“, da on lično ništa ne zna o politici, niti se u nju razume, ali da ne može da odoli atmosferi. Tako nekako je, uz poneku psovku, dotični objasnio svoj pučistički aktivizam piscu ovih redova. Međutim, u postupku tribalizacije teologije, u udaranju metafizičke podloge za pučističke delatnosti, uzeli su učešća i neki akademski teolozi. Pisac ovih redova smatra da je takozvana akademska teologija neophodna i da naučno istraživanje izvorâ predstavlja nužnu, ali ne i dovoljnu, komponentu teološkog prosuđivanja. Međutim, jednim delom srpska teologija ne pati od suficita već od deficita akademskih znanja, i to baš kod onih koji se naučnošću diče, često je, sasvim palanački, doživljavajući kao idola, kumira, lažno božanstvo. Da se o ozbiljnom deficitu naučnosti radi, pisac ovih redova pokazaće na primeru pozivanja na stihove iz starozavetne Knjige Isusa Navina (INav 1, 6; 1, 9), kao i na stih iz Knjige Ponovljenih zakona (Pnz 31, 6) od strane nekih biblistâ. Na ove stihove se, pogrešno, u više navrata pozivao i mitropolit Grigorije Durić, ali za njega nije čudno što o tome ne zna ništa. Nedopustivo je da neki biblisti koji se bave Starim Zavetom, u nastojanju da podupru tezu o nekakvoj ekskluzivnoj slobodi buntovnikâ i blokaderâ, citiraju spomenute stihove ovako: „Budi slobodan i hrabar!...“ (INav 1, 6; 1, 9); ili: „Budite slobodni i hrabri!...“ (Pnz 31, 6). Srpski biblisti-starozavetnici, nažalost, osim protojereja Dragana Milina, jevrejski jezik uopšte ne poznaju, te prihvataju pogrešan prevod Đure Daničića, premda je i iz konteksta navedenih biblijskih mesta jasno da prevod nije valjan. Imperativ „budi slobodan“ ne postoji u navedenim odeljcima. Da to jednom za svagda ovde rešimo kako se ne bi ponavljala diletantska pozivanja na starozavetne stihove! Prevod prvog oblika u prevodu Dragana Milina je ispravan, premda i njegov prevod, u celosti, pati od velikih nedostataka. Kada je reč o ovim biblijskim navodima, radi se o najjednostavnijim gramatičkim formama, koje bi i početnik u izučavanju gramatike jevrejskog jezika morao da ume da odredi. Da ne bude zabune: pisac ovih redova bavio se i bavi se, na Univerzitetu u Tibingenu, veoma ozbiljno klasičnim jevrejskim jezikom, položivši Hebraicum sa jednom od najviših ocena u klasi i dobivši posebnu pismenu karakteristiku od jednog od najboljih poznavalaca jevrejskog jezika u svetu. Ovo ne navodim radi hvalisanja već da ukažem na relevantnost svoje primedbe. Naime, u Knjizi Isusa Navina masoretski tekst glasi ovako: חֲזַק וֶאֱמָץ (INav 1, 6; 1, 9). U Knjizi Ponovljenih zakona navedeni stih glasi: חִזְקוּ וְאִמְצוּ (Pnz 31, 6). I u jednom i u drugom slučaju radi se o oblicima takozvanog a-imperativa, upotrebljenima u osnovnom korenu (qal). Gramatički koren חזק u qal-u ima stativno značenje „biti/postati jak, čvrst“, a ni u kom slučaju „biti slobodan“, kako pogrešno prevodi Daničić, a navode naši starozavetnici, iz neznanja i zbog toga što im se pogrešan prevod dopada kako bi biblijski utemeljili anarhističku ideju slobode. U slučaju Knjige Isusa Navina radi se imperativu jednine muškoga roda u qal-u, a u slučaju Knjige Ponovljenih zakona o imperativu množine muškoga roda u qal-u. „Budi čvrst/jak“, to jest „Budite čvrsti/jaki“, bio bi valjan prevod. Te reči su isključivo upotrebljene u obraćanju muškarcima, a ne ženama, i imaju konkretno, a ne apstraktno-univerzalno važenje. Imperativi u jevrejskom jeziku, dakle, razlikuju muški i ženski rod. Drugi gramatički koren glasi אמץ i on u qal-u ima sledeće značenje stativnog glagola: biti snažan/hrabar. Kao i u prvom slučaju, i ovde je, u Knjizi Isusa Navina, reč o imperativima jednine muškoga roda u qal-u, upotrebljenima u takozvanoj pauzalnoj formi, koju na primeru INav 1, 6 karakterišu duženje kratkog vokala patach u dug vokal qamäִs i prisustvo akcenta atnach ispod labijalnog suglasnika mem (umesto uobičajene forme אֱמַץ stoji אֱמָ֑ץ in pausa, prim. MD), a u slučaju INav 1, 9 pored duženja kratkog vokala prisutan je akcenat zaqef katon umesto akcenta atnach (אֱמָ֔ץ in pausa, prim. MD). U Devteronomionu se i u slučaju gramatičkog korena אמץ radi o imperativu množine muškoga roda u qal-u. Zajedno uzevši, pisac Knjige Isusa Navina poručuje: „Budi čvrst/jak i snažan/hrabar!“ (Inav 1, 6; 1, 9), a pisac Knjige Ponovljenih zakona (Pnz 31, 6) veli isto to, samo u množini: „Budite čvrsti/jaki i snažni/hrabri!“ Glagol, dakle, nema nikakve veze sa značenjem „biti slobodan“! Treba dodati da su i grčka Septuaginta i latinska Vulgata, na ovim primerima, značenjski gotovo identične sa masoretskim tekstom.

Slično ovome, a u nastojanju da obezvredi praksu poslušanja/zapovesti u Crkvi, bivši profesor patrologije na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, Vladan Perišić, u jednom svom tekstu tvrdio je da deset Božjih zapovesti u 20. poglavlju Knjige Izlaska nisu formulisane u formi zapovesti. Tačno je, naime, da se u formulisanju Božjih – ali i ljudskih – zapovesti u Starom Zavetu retko koristi imperativ, pa to ni u Dekalogu nije slučaj. Perišić, međutim, ne zna da je u pitanju posebna forma iskazivanja Božjih zapovesti, koja se, takođe, prevodi izrazito naglašenim imperativima. U formulisanju Božjih zapovesti u Dekalogu radi se o takozvanom prohibitivu, to jest o izrazito naglašenoj zapovesti, u formi negacije, za koju se koristi jevrejska rečca negacije לאׄ i 2. lice muškog roda jednine takozvanog imperfekta ili, preciznije kazano, forme preformativne konjugacije. „Ne kradi!“ ili, tačnije, „ni u kom slučaju ne ukradi!“ (Izl 20, 15), a ne: „Ti nećeš ukrasti“, kako insinuira Vladan Perišić. Rđava namera, udružena sa neznanjem, u ova dva ilustrativna slučaja precizno opisuje lukrativnu tendenciju ka zasnivanju svojevrsne pučističke teologije, koja nikakvih dodirnih tačaka nema sa naučno utemeljenim uvidima, a u krajnjoj instanci predstavlja pokušaj hondurizacije teologije, koja neće više služiti Crkvi već nekoj necrkvenoj ili anticrkvenoj varijanti United Fruit-a, nalik modelu po kojem su u ono, sada već davno vreme, Hondurasom upravljali Tibursio Karijas Andino i Huan Manuel Galvez.

Ukažimo, ovde, na još nešto što nije zanemarljivo u opštoj slici pučističkog performansa. Radi se o intervjuu mitropolita Grigorija Durića za BBC, iz kojeg izdvajam dve stvari. Najpre, veoma diskretno, ali i jasno, Durić upućuje kritiku na račun Milorada Dodika, i to u trenutku kada je ugrožen opstanak Republike Srpske i kada se eklatantno krši Dejtonski sporazum. U jednom ranijem intervjuu, takođe diskretnom ili, bolje rečeno, podmuklom strelicom, uperenom u politički vrh Republike Srpske, Grigorije Durić izjavljuje da je on oduvek bio za unitarnu Bosnu i Hercegovinu. Sve to može biti lični politički stav, ali Durić nosi funkciju senatora Republike Srpske, na koju ga je imenovao Milorad Dodik, zadužen da štiti interese tog dejtonskog entiteta. Skoro dve decenije finansijski podržavan od strane Dodika, i to velikim sumama novca, ovaj senator Republike Srpske je svojim izjavama išao više u prilog veoma intenzivnim pokušajima ukidanja Republike Srpske. U istom intervjuu, Grigorije Durić izražava svoje neslaganje sa reakcijama naše Crkve u vezi sa grubim džender-nasiljem nad gramatikom i pravopisom srpskoga jezika. S tim u vezi, on javnosti saopštava, i to najpre preko BBC-a, da i studentski protesti, pored džender-ideologije, doprinose obogaćivanju našega jezika. Mitropolit Grigorije veli: „Jezik, čini mi se, u stopu prati i najtačnije registruje društvene promene, a to najbolje vidimo na primeru novih reči ili novih značenja već postojećih reči koje su iznedrili studentski protesti“. Studentski protesti, drugim rečima, za ovog pisca i pripovedača predstavljaju i neku vrstu supralingvističke instance, koja čak ima moć da postojećim rečima srpskoga jezika ukida značenja i da im dodeljuje nova. Koje su to nove reči, na to nam ovaj episkop ne daje odgovor. Potom sledi još jedna opaska Grigorija Durića u kojoj se očituje, pored neodoljive želje da oponira stavu Srpske Pravoslavne Crkve, veliko neznanje ovog poklonika pučističkog fronta u Srbiji. „Ponekad je potrebno vreme da se jezičke promene prihvate, ali mislim da same promene nije moguće zaustaviti – i u Crkvi imamo reči kao što su monahinja, igumanija, popadija i ne vidim da njihovo postojanje bilo koga ugrožava“, reči su Grigorija Durića, izrečene u intervjuu za BBC 18. aprila ove godine. Grigorije Durić, kao i mnogi iz redova ,,teologâ“ koji su pokušali da oponiraju stavu Srpske Pravoslavne Crkve, uopšte ne prave elementarnu razliku između gramatičkog i prirodnog roda, insinuirajući da je naša Crkva, tobože, neprijateljski nastrojena protiv imenica ženskoga roda. Evo o čemu je reč. Imenice vladika, deda, tata... spadaju u imenice gramatičkog ženskog roda premda upućuju na prirodni muški rod. Gramatički rod često ne korespondira sa prirodnim rodom i to je karakteristika mnogih svetskih jezika. Mitropolit bački Irinej je, veoma znalački, u svom autorskom tekstu za „Večernje novosti“ od 13. juna 2021. godine, ukazao i na jezički sistem mađarskog jezika, zapisavši sledeće: „Dužan sam čitaocima da ovde otvorim misaonu zagradu i objasnim šta hoću da kažem kada spominjem i diskriminaciju čitavog jednog etnosa u našoj otadžbini. Tu, naime, mislim na naše sugrađane mađarske narodnosti. U njihovoj gramatici i govornoj praksi ne postoji pojam muškog, ženskog i srednjeg gramatičkog roda. Sledstveno, Mađari, ma koliko bili lojalni građani Srbije, moraju da krše famozni zakon i svi, svaki dan, mogu da budu krivično gonjeni kao prestupnici zakona. Oni, prosto-naprosto, ne mogu da uz imenice lovac, sudija, sociolog i druge na -log naprave i ‘rodno korektne’ imenice lovkinja, sutkinja ili sudijka, sociološkinja i druge ‘-ološkinje’, nedavno izmišljene“.

 Naši neuki, lažni kritičari, a ustvari poklonici svake pomodne ideološke varnice koja u ovom svetu sevne, ne znaju da je stav Srpske Pravoslavne Crkve zasnovan na stavu svih relevantnih lingvističkih institucija, ne samo u našoj zemlji. Mitropolita Grigorija Durića treba obavestiti da su i u državi u kojoj je episkop mnogobrojni lingvisti vodili borbu protiv ovog ideološkog nasilja, koje je nastojalo, doduše selektivno, da potre razliku između gramatičkog i prirodnog roda, prisutnu i u nemačkom jeziku. Spomenimo samo da je, 2018. godine, Gizela Cifonun, ekspert za nemačku gramatiku sa Instituta za nemački jezik u Manhajmu, u mnogobrojnim javnim reagovanjima ukazivala na nasilje nelingvističke džender-instance nad nemačkim jezikom, ukazujući na to da je spomenuti ideološki inženjering doveo do ukidanja imenicâ gramatičkog muškog roda. Nažalost, ideološko nasilje je prevladalo i pogazilo svaku naučnu argumentaciju. Lingvistički ekspert, Ursula Bredel, takođe je u javnosti žustro polemisala, ističući da „svođenje gramatičkog muškog roda na prirodni rod ne odgovara sistematici nemačkog jezika“. Debatu lingvističke struke sa džender-inženjeringom nad jezikom u Nemačkoj autor ovog teksta prati od 2014. godine. Da ove opaske ne bi ostale samo u apstraktnoj ravni, predočimo nemačkom vladici i njegovim saradnicima jedan očit primer, koji je izmakao iz vida svima onima koji se u Nemačkoj bore protiv imenicâ muškog roda, a ovaj primer nisu navodili ni njihovi kritičari-lingvisti.

Naime, kada je reč o ženskoj genitalnoj anatomiji, važno mesto zauzima klitoris. Ova grčka reč, dospela i u latinski, a preko njega u gotovo sve svetske jezike, ima, u retkim jezicima, i svoj autohtoni jezički analogon. Nemački jezik spada u te retke jezike, a nemačka reč za klitoris glasi der Kitzler. Ni manje ni više, radi se o reči gramatičkog muškog roda. Pošto je ovo izmaklo iz vida raznim borkinjama koje formiraju i normiraju nemački jezik, moja malenkost predlaže našim srpskim borcima za svetu stvar istrebljivanja gramatičkog genus masculinum-a iz nemačkog jezika da pod hitno predlože novu reč ženskog gramatičkog roda koja će dostojno prevesti reč klitoris na nemački jezik. Međutim, dok  je u nemačkom jeziku reč die Klitoris gramatičkog ženskog roda, a njen nemački sinonim der Kitzler muškog roda, u srpskom jeziku je imenica klitoris gramatičkog muškog roda. Ako spominjani srpski džender-aktivisti na polju lingvistike ne uspeju da izmisle femininu varijantu reči Kitzler, neka se bace na posao da za imenicu klitoris naprave novu reč u srpskom jeziku, ali ženskog gramatičkog roda!

Ako to ne ide, onda bi vladika Grigorije mogao da pređe sa reči na dela. Zašto bi on bio vladika i bio označen imenicom gramatičkog ženskog roda? Neka pokuša da nađe nekolicinu između svoje sabraće – ne mora ih, zajedno sa njim, biti šestorica na broju – i neka predlože novu reč muškog gramatičkog roda, recimo vladik umesto vladika! Ako za to ne pronađe saveznike, – a pisac ovih redova se nada da će neki od američkih episkopa shvatiti značaj tog apela, te da će učiniti sve što do njih stoji, – onda neka istupi sâm, hrabro i bez straha!  

Ovde zastaje i onaj koji ove redove beleži i posle razmatranja tragičnih i grotesknih aspekata naše stvarnosti, postavlja pitanje: da li je srpski narod, živeći u sistemima odnegovane amnezije, zaboravio šta mu je doneo dosovski eksperiment? Da li je danas zreliji nego onda kada je, suspendujući razum, duvajući u pištaljke i udarajući u šerpe, na krilima „Otpora“ ustoličio Zorana Đinđića, Čedu Jovanovića, Vladana Batića, Milana St. Protića, Gorana Svilanovića, Gašu Kneževića, Dušana Mihajlovića, Miroljuba Labusa, Mlađana Dinkića, Zorana Živkovića, Žarka Koraća, Nenada Čanka, Vesnu Pešić, Kori Udovički, Natašu Mićić i ostalu živopisnu ekipu? Njihovi kadrovi u sudstvu i tužilaštvu Srbije i dan-danas vedre i oblače, a ne kadrovi Aleksandra Vučića; za to pak odgovornost snosi aktuelni srpski režim. Ostaje da vidimo, da vreme to pokaže. Svakako, zabrinjavajuće deluje set nedvosmisleno lažnih vesti, poput one da je predsedniku Srbije blokiran pristup Trampovom predsedničkom kompleksu na Floridi ili one o upotrebi zvučnog topa na demonstracijama polovinom marta ove godine. Lažne vesti su, inače, redovan deo pučističkih tendencija ili obojenih revolucija. Njima se zaglušuju glasovi kritički orijentisanih intelektualaca. Tu pre svega mislim na stanovišta Darka Tanaskovića, Slobodana Antonića, Vladana Petrova, Miše Đurkovića, Časlava Koprivice i Čedomira Antića, koja, ma koliko bila međusobno disonantna, na sličan način jasno ukazuju na pučistički karakter studentsko-profesorskih blokada. Njihovi glasovi se, međutim, ne čuju dovoljno dok se megafonski pojačavaju glasovi onih koji zastupaju dvostruke političke aršine. Spomenimo Rodoljuba Šabića, advokata i bivšeg državnog funkcionera, koji je nedavno pisao o „nelegalnoj okupaciji javne površine“ od strane onih studenata koji zahtevaju okončanje krivičnog dela blokade Univerziteta u Beogradu i koji su svoja okupljanja redovno prijavili. U isto vreme, Šabić ne vidi ništa sporno u neprijavljenim – dakle ilegalnim i potencijalno terorističkim – blokadama univerzitetâ, školâ i saobraćajnicâ u Srbiji.

Što se tiče spominjanog mitropolita Grigorija Durića i njegove družine poklonikâ pučističkih prevrata u državi Srbiji i u našoj Crkvi, krajnje je vreme, upravo zbog ugleda Srpske Pravoslavne Crkve, da nadležna crkvena tela o njihovim delatnostima donesu svoj sud. Stepen slobode koja stoji na raspolaganju spomenutima, dok oni u isti mah javno govore o odsustvu slobode u našoj Crkvi, nezabeležen je ako imamo u vidu i druge pomesne Pravoslavne Crkve, i druge konfesije,  i sekularne institucije. Ako to izostane, odgovornost za ,,šesti oktobar“ u našoj Crkvi, po zamisli onoga ko je u manastiru Žiči, usred Liturgije, arhijerejima pretio klanjem, ne bi snosili samo njegovi eventualni neposredni realizatori.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije