MARIONETSKI MODEL PO DIKTATU EU: Kako Dolovac i Nenadić sprovode Kovešin scenario u Srbiji

VRHOVNA javna tužiteljka, Zagorka Dolovac i specijalni tužilac za organizovani kriminal Mladen Nenadić predstavljaju ono što je Laura Koveši već bila u Rumuniji, mehanizam kroz koji se pravosudni sistem pretvara u instrument spoljne kontrole.

Foto: Ž.Knežević/ Ministarstvo pravde

Pod izgovorom reforme pravosuđa i borbe protiv korupcije u ime evropskih intergracija,  u Srbiji se polako uspostavlja isti model koji je Rumuniji oduzeo suverenitet, a njeno tužilaštvo i sudstvo pretvorio u servis Brisela. Dok Dolovac naizgled pasivnim ćutanjem cementira sistem bez odgovornosti, a Nenadić vodi selektivne i političke istrage po zahtevu, iza kulisa se kreira novi oblik evropskog nadzora - kopija onog istog „mehanizma saradnje i provere“ koji je uništio pravnu državu naših istočnih suseda. Ukoliko Srbija prihvati takav režim, pod bilo kojim imenom ili izgovorom, prestaće da bude država po meri sopstvenog naroda i postaće paravan u službi interesa Brisela, Londona ili Berlina.

Kako je Koveši uništila pravni sistem Rumunije

Bajka o evropskim integracijama, unutrašnjim reformama pravosuđa, kao i borba protiv korupcije, zvuči kao neupitan uslov za napredak. Iza te, naizgled dobronamerne ideje, krije se opasan mehanizam preko kog Evropska unija polako i neprimetno preuzima kontrolu nad ustavnim i pravosudnim institucijama, ne samo u zemljama koje su kandidati za članstvo, nego samim članice. Najkonkretnii primer tog procesa i najvažnija lekcija za Srbiju, jeste susedna Rumunija.

CVM, ili na srpskom „Mehanizam saradnje i provere“ jeste mehanizam konstruisan specijalno za Rumuniju i Bugarsku prilikom njihovog ulaska u EU. Ali ono što ga je činilo opasnim za ove zemlje jeste to da je ovaj sistem vršio faktičku koordinaciju rumunskim pravosuđem. Pod maskom reformi ali posebno borbe protiv korupcije, koja je bila najaktuelnija tema nekoliko meseci pre uvođenja ovog sistema i koja je putem propagandnih prozapadnih glasila napravila plodno tle, da i narod prihvati ideju da će Brisel preko CVM imati formalizovano dugoročno pravo na direktan nadzor nad institucijama njihove države.

Na ovaj način napravljen je presedan po kom jedna članica EU može zvanično biti priznata i kao ravnopravna i istovremeno tretirana kao objekat kontrole. Takav paradoks naravno nije bio moguć sa zemljama osnivačima, međutim Rumunija, Bugarska i zemlje zapadnog Balkana koje su uslovljene finansijskim fondovima, postaju poluprotektorati EU sa veoma ograničenim mogućnostima povodom donošenja samostalnih odluka, bilo de je reč o unutrašnjoj ili spoljnjoj politici, pravosuđu...

Najjasnije ogledalo ovog sistema bio je uspon i političko delovanje javne tužiteljke čuvene Laure Koveši. Koveši je žena koja je u periodu od 2013.-2018.- , kao glavna tužiteljka Nacionalne direkcije za borbu protiv korupcije stekla svetsku slavu u evropskim krugovima, ali u svojoj zemlju sahranila je i poslednji trag suvereniteta. U prozapadnim medijima Koveši je bila zvezda, ikona borbe protiv korupcije, heroina koja se suprostavila. Koveši je bukvalno ono što Brisel želi da vidi kao oblik „reformisanog pravosuđa“ u ljudskom obliku i baš tako su njenu sliku i gradili.

U stvarnosti njena karijera bila je obeležena masovnim selektivnim radom, instrumentalizovanim i fingiranim progonom političkih protivnika i onih koji nisu po volji zapada, Koveši je bila „Bog i batina“ kadrovskih rešenja, ali glavni akter u akciji oduzimanja rumunskog pravosuđa iz ruku rumunskog naroda i predaju istog briselskoj administraciji. 

Njena tužilačka strategija bazirala se na tri ključna principa.

Prvi je bio sistemsko procesuiranje političara koji nisu naklonjeni Evropskoj uniji, pri čemu je broj optužnica bio važniji od kvaliteta dokaza.

Drugi je bio direktna saradnja sa rumunskom obaveštajnom službom, što je dovelo do narušavanja podele vlasti i i potpuno urušavanje pravosudnih institucija iznutra.

Treći je bila podrška koju je dobijala iz Brisela, ona koja ju je štitila od bilo kakve unutrašnje odgovornosti.

Kada su pojedini rumunski zvaničnici, poraženi stanjem u kom se nalazi rumunsko pravosuđe,  pokušali da ograniče ili preispitaju ovlašćenja Laure Koveši, izbio je institucionalni skandal, koji je prešao i granice Rumunije.  Godine 2018. ministarstvo pravde pokrenulo je postupak za njenu smenu, pozivajući se na prekoračenje nadležnosti, svojevoljno tumačenje zakona, mešanje u nezavisnost drugih tužilaštava i sistemsku selektivnost. Ustavni sud Rumunije potvrdio je odluku o razrešenju, ali je ta odluka biva praktično suspendovana, i to  ne pravno, već politički. Naime, Evropska unija, kroz javne izjave svojih komesara, direktno je osporila legitimnost tog procesa, proglašavajući ga napadom na vladavinu prava i maltene državnim udarom.

Svi institucionalni mehanizmi, uključujući pre svega medije bliske zapadnim strukturama, mobilisani su da zaštite Koveši. Vrhovni savet tužilaca, koji je bio sazvan od kadrova koje je Koveši pozicionirala, kao deo svog etalona od poverenja, obio je da potpiše odluku, međutim kada je ustavni sud Rumunije naložio predsedniku da smenu formalno potpiše, Evropska unija je brzo promenila taktiku.

Umesto da dozvoli da ta smena bude predstavljena kao gubitak uticaja njihovog čoveka od poverenja, Brisel je ubrzano promovisao Koveši na funkciju prvog evropskog javnog tužioca. Ta pozicija je u to vreme tek bila u fazi uspostavljanja, neki navode i da je izmišljena upravo za Koveši. Tako je njena smena postala unapređenje, i poruka da je lojalnost briselskoj administraciji važnija od legitimiteta u sopstvenoj državi.

Najveća opasnost nije bila sama Koveši i činjenica da kada pokorene institucije se odvaže i pokušaju da povrate kontrole uticaja, EU pronađe adekvatne mehanizme da tu kontrolu neutrališe, nego i strah koji je zavladao rumunskim pravosuđem.

Sudije i tužioci, čak i oni koji nisu bili direktno povezani s njom, znali su da je svaka odluka koja ide protiv interesa prozapadne strukture rizična za njihove pozicije. Tako je stvoreno okruženje u kojem se presude više ne donose po zakonu, već po očekivanoj reakciji „evropskih partnera“.

Najjasniji primer toga bili su predsednički izori u Rumuniji 2024. godine, kada je pobedu odneo kandidat koji je od strane zapada označen kao proruski, ali ne jer je zaista proruski, nego jer nije dovoljno proevropski, izbori su bili poništeni zbog niza „nepravilnosti“. Nepravilnosti, bar ne onih koje je naveo Brisel nije moglo biti, budući da je kontrola izbora, biračkog spiska, biračkih mesta do te mere kontrolisana i podešena da samo čudom može pobediti kandidat koji se ne uklapa u njihove okvire. I potpuno neočekivano - čudo se desilo - narod je izabrao suverenitet i kandidata desnice Đorđa Simiona.

Ustavni sud je  na zahtev Brisela izbore poništio. U drugom krugu, kada je sve bilo spremno i čuda predupređena, „pobedio“ je kandidat Evropske unije Nikušor Dan, rezultatom oko 53,6% prema 46,4%. Isti Ustavni sud Rumunije, takođe po volji Brisela odbio je žalbu Simiona i pokazao kako izgleda legalizovati očiglednu neustavnu praksu, ali i kako izgleda država gde volja građana nema nikakvu težinu.

Rumunija je time i formalno potvrdila ono što se godinama znalo u tišini, pravosuđe je izgubljeno kao nacionalna institucija. Onaj ko kontroliše tužilaštva i sudove, kontroliše i izbore, medije, privredu. Evropa od Rumunije nije tražila tražila pravdu, niti je reformama planirala da načini pravnu državu, tražila je poslušnost. Isto tako Laura Koveši nije predstavljala pravo, već model,  kako stvoriti strukturu u kojoj Brisel ima mehanizme pritiska u svakom trenutku, a domaće institucije služe kao paravan.

Srbija na istom putu...

Srbija, kao kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, već godinama prati identičan obrazac koji je bio primenjen na Rumuniji – vladavina prava, reforme pravosuđa, nezavisnost pravosuđa, borba protiv korupcije, samostalnost tužilaštva.

Ali ono što javnost ne zna jeste da ti termini više nemaju svoje pravo značenje, već služe kao alati za spoljnju kontrolu kadrova i politike.  U tom procesu ključnu ulogu u Srbiji već dugo igra jedna žena - Zagorka Dolovac.

Na čelu vrhovnog tužilaštva već 1 6 godina, Dolovac je postala simbol kontinuiteta bez odgovornosti. Njeno delovanje nije obeleženo nikakvim vidljivim rezultatima, već ćutanjem i operativnim radom, odnosno izgradnjom mreže poverenja među tužiocima i sudijama koji će kad dođe vreme služiti Briselu. Isto kao Koveši, njen ključni kvalitet predstavlja pouzdanost.  

Unutar diplomatskih krugova i struktura Evropske unije, već neko vreme kruže informacije, koje su došle kao inicijative upravo iz kancelarije Zagorke Dolovac,  da se za Srbiju kreira specifičan mehanizam „evropskog nadzora nad pravosuđem“,  model koji bi imao sve funkcije nekadašnjeg mehanizma saradnje i provere koji je bio primenjen na Rumuniju.

Takav mehanizam bi formalno imao cilj da obezbedi „primenu preporuka Evropske komisije“, ali bi u suštini značio samo jedno,  pravosudni sistem Srbije više ne bi odgovarao srpskom društvu, već stranama koje definišu šta je prihvatljivo u Briselu, Berlinu i Parizu.

Jedan od njegovih najglasnijih zagovornika je Zagorka Dolovac, a u poslednje vreme i šef tužilaštva za organizovani kriminal, Mladen Nenadić. Jače uporište u Briselu Dolovac je potražila  nakon promene američke administracije i činjenice da je uticaj koji je dobijala od liberalnih krugova SAD otišao zajedno sa američkim ambasadorom Kristoferom Hilom. Ukoliko bi takav oblik nadzora bio uspostavljen, ona i njen krug ljudi dobili bi produženi i jači politički uticaj i maltene nesmenjive pozicije.

Ono što je interesantno jeste da je danas situacija u Srbiji vrlo slična onoj u Rumuniji, tema korupcije je broj jedan, toliko je aktuelna da su protesti zbog korupcije Srbiju doveli skoro do građanskog rata.

Istovremeno, po nalogu Dolovac, njen krug tužilaca kojima rukovodi Mladen Nenadić, pokreće niz političkih procesa sa namerom da što više kompromituju vladajući režim. Prozapadni mediji prate narativ tužilaštva i u javnosti kreiraju sliku koja je paralelna stvarnost. Stvarni krivci se izostavljaju, a svako pitanje upereno ka njima tretira se kao pritisak na tužilaštvo. Nevladin sektor i prozapadna opozicija dodatno "pumpaju" situaciju izmišljajući afere i od tužioca Nenadića - stvaraju zvezdu tužilačke scene koji "vodi nekoliko velikih slučajeva a sada se usudio da hapsi i ljude režima". Bez obzira što u realnosti ti "veliki slučajevi" već godinama nemaju epilog i što ova muška Koveši nije u stanju ni valjanu optužnicu da sastavi, a posebno nije važno to što su optuženi nevini, dok krivci nazdravljaju sa istim tim tužiocem.

Vrhunac svega jeste i činjenica da se istovremeno u Evropskoj uniji, na inicijativu prozapadnih političara pokrenuta istraga i o zloupotrebi fondova EU u slučaju Železnica Srbije, koju vodi baš Laura Koveši. 

Ovim je već Srbija duboko zašla u krug u kom evropski nadzor koji je navodno usmeren ka reformi, u realnosti postaje štit za politički motivisanu strukturu tužilaca i sudija koji će služiti interesima Evropske unije.  Umesto da se gradi nezavisno pravosuđe, gradi se vertikala moći u kojoj ne postoji odgovornost, već samo funkcija.

Ako se Srbija poklekne pod pritiscima koji su sve jači, i prihvati takav sistem, posledice će biti duboke i dugoročne. Pravosuđe više neće biti u funkciji zakona, već politike. Evropski partneri će odlučivati ne samo o tome ko vodi institucije, već i o tome šta sme biti predmet istrage, šta je društveno prihvatljivo, i ne samo to, odlučivaće i u ime građana ko će dobiti izbore.  

Na primeru Rumunije videli smo kako to izgleda, tužilaštva koja služe političkom obračunu, sudovi koji se boje presuđivanja protiv spoljnopodržanih aktera, izbori koji se poništavaju kada rezultat ne odgovara očekivanjima Brisela. Na kraju tog procesa nema demokratije i pravde, postoji samo formalni sistem u kome vlast postaje puka fasada.

Uloga Zagorke Dolovac nije neka pasivna funkcija, kako to izgleda u javnosti, ona doslovno služi kao garant da će se reforme voditi onako kako Brisel želi, ali ne i onako kako Srbiji treba. I upravo u tome leži suština, mehanizam kontrole nad pravosuđem, kada ga jednom uspostave spoljne sile, više nije moguće lako ukloniti. Čak iako formalno nismo članica Evropske unije i nema izgleda da ćemo to ikad postati.

Međutim, Srbija još uvek ima prostor da izbegne tu sudbinu. Jer ono što je u Rumuniji odnelo pravosuđe nije samo EU, već prećutna saglasnost društva koje je dozvolilo da mu domaći tužioci budu imenovani van zemlje. Srbija mora shvatiti da pravda nije evropska, niti balkanska, pravda je pravda - ili je ima, ili je nema.

(Vaseljenska)

Preporučujemo

Politika

0 17

"DA SI PUMPAO NE BI SE TO DOGODILO, BILO BI LEPO DA SE OVO I VUČIĆU DESI":Bolesne reakcije iz Hrvatske - seire nad Glišićevim stanjem (VIDEO)

06. 08. 2025. u 09:17

Politika

0 35

VUČIĆ POSETIO MINISTRA GLIŠIĆA I SAOPŠTIO DOBRE VESTI: Darko je bolje, hvala svima na brizi!

06. 08. 2025. u 01:19

Politika

0 23

POSETA U DUHU ISKRENOG PARTNERSTVA: Nakon otvorenih i prijateljskih razgovora, Vučić ispratio Đorđu Meloni

06. 08. 2025. u 01:18

Politika

0 44

VUČIĆ SA MELONI: Zahvalio sam premijerki na principijelnoj podršci Italije

05. 08. 2025. u 20:08

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije