NEĆE MOĆI: Dve rečenice

PROŠLE nedelje izgovorene su dve rečenice koje jasnije od svih govora, tekstova, analiza pokazuju kakvo je stanje na našoj medijskoj i političkoj sceni.

Foto Z. Jovanović

Ponekad su dovoljne samo dve rečenice da sve postane jasno. Sve što čitamo, gledamo i slušamo, sve što nam se prodaje kao realnost, demokratija, borba za istinu, sloboda medija i građanska svest. U protekloj nedelji te dve rečenice su izgovorene, odnosno napisane bez velike drame i, naizgled, svesti o težini koju imaju.

Prva je u javnost isplivala sasvim slučajno, greškom. Izgovorila ju je novinarka luksemburške televizije N1 Danica Vučenić, koja je, ne znajući da je mikrofon uključen i da je već u programu, svom sagovorniku rekla: "Mi sada treba da glumimo kao da se nešto dešava."

Ta bi rečenica trebalo da uđe u buduće udžbenike novinarstva kao nešto što nikada ne sme ni da se pomisli, kamoli izgovori. Za razliku od svega dosad izrečenog na toj televiziji, sada zaista postoje svi osnovi sumnje u to da nije reč o glumi već o režiji. Postavlja se pitanje kada su novinari, urednici i programski direktori N1 (i sestrinske Nove, kao i svih drugih s njima povezanih medija, uključujući "Radar" i "Danas") bili glumci, a kada reditelji dešavanja. Da li kada su forsirali priču o zvučnom topu, ubijenom dečaku u Valjevu, upotrebi kontroverznog gasa CN, prebijanju studentkinje Poljoprivrednog fakulteta? Da li su izveštavali s protesta, ili ih organizovali i usmeravali? Mnogo je ovakvih, spornih primera. Previše da bi svi stali u tekst ovog formata. Suština je da su ovi novinari sa izveštavanja o događajima prešli na kreiranje vesti. Oni više ne izveštavaju o stvarnosti, oni je glume, ali i režiraju. Kada nema protesta - treba ga "odigrati". Kada nema drame - treba je inscenirati. Kada nema uzbuđenja - treba ga nacrtati. Kada policijski "hameri" ne gaze "građane" - to treba odglumiti, kao što je Vučenićeva i ranije uradila.

Vučenićeva nije napravila grešku - ona je otkrila metod. Rečenica koju je izgovorila nije lapsus nego definicija novinarske etike, profesionalnosti, nepristrasnosti koja krasi njenu medijsku kuću. U novinarstvu koje "glumi", važnija je scena nego sadržaj. Važniji je efekat nego istina. To je nova škola izveštavanja: kada nema vesti - odglumi vest. Kada nema događaja - insceniraj događaj. I tako u krug, sve dok jednog dana više niko ne bude znao šta je stvarno, a šta "samo malo za kameru".

Druga važna rečenica nije, za razliku od ove, lapsus lingve, jer nije izgovorena nego napisana. Nije ni lapsus kalami nego lapsus memorie, greška u mišljenju. Pripada bivšem predsedniku Demokratske stranke Zoranu Lutovcu: "Ne čini političare diktatorima represija, nego narod koji to dopušta, narod koji nije dostigao svest građanina." Prvi problem s ovom rečenicom je što, dok nam ona Vučenićkina otkriva kako se proizvodi "stvarnost", otkriva kako se samoopravdavaju sopstveni neuspeh i jalovost. Dok prva ukazuje na simulaciju događaja, druga ukazuje na simulaciju demokratije.

Gospodin Lutovac u ulozi političkog moraliste ne glumi - on objašnjava. I to onako s visine, kao nekadašnji profesor demokratije koji je prvo izgubio sve učenike, a potom i katedru, a za to, uveren je, nije kriv on nego "glupi" narod koji nije dostigao "svest" njegovu i njegovih istomišljenika. To je savršen način da opereš ruke od svega. Ako izgubiš izbore - narod nije "dostigao svest". Ako te niko ne sluša - narod nije "građanski prosvećen". Ako više niko ne veruje u tvoju politiku - narod je "populistički i retrogradan". U toj matrici, političar nikad nije pogrešio; on je uvek žrtva nedoraslog naroda.

Druga je stvar što se u ovoj rečenici nalazi i uzrok njegovog neuspeha, koji nije posledica pogrešnosti naroda nego njegovog otvorenog prezira prema onima koji bi trebalo da mu donesu uspeh. Birači ga zapravo nisu dostojni jer su "neprosvećeni", a nemoguće je da on nije dostojan naroda jer je nesposoban. Treća stvar, podjednako raširena među njegovim saborcima kao i ovaj prezir, jeste što se ovim pokazuje šta bi on želeo - da narod bude transformisan u građane, individue distancirane od svega onog narodnog i zagledane samo u sivilo bezličnog konzumerizma i individualizma dovedenog do nihilizma. Jer "sloboda ili ništa".

Četvrti problem je što je ova logika i stvar nadmenosti, i duboko antidemokratska. Demokratija podrazumeva da političar služi narodu, a ne da ga psihološki analizira i procenjuje stepen njegove "građanske svesti". Ali u ovoj "demokratiji" narod je pacijent, a oni su lekari. Narod treba da "sazri", da se "prosvetli", da evoluira u "građanina", da se "dekontaminira".

I tu se ove dve rečenice spajaju: medij koji glumi stvarnost i političar koji poricanje stvarnosti predstavlja kao uzvišeni moralni stav. Jedni režiraju i glume događaje, drugi bi da iz scenarija izbrišu sve što nije po njihovom ukusu, odnosno "građanski svesno". Istina je da se novinari igraju "dramatizacije", a političari "prosvećivanja". I da je jedino što se od naroda traži - da ne smeta. A sad je jasno i otkud glumci u prvim redovima ove "borbe protiv diktature". Oni su, makar, profesionalci.

BONUS VIDEO - ŠAMPIONI U FOKUSU: Anđela Vuković - Radoznalost je njena supermoć

Preporučujemo

Kolumne

0 2

KOMENTAR: Halid

17. 10. 2025. u 07:00

Kolumne

0 2

DRUGA STRANA: Uspesi šestog oktobra

11. 10. 2025. u 10:00

Kolumne

0 8

NEĆE MOĆI: Parada mišljenja

22. 09. 2025. u 18:38

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije