ФЕНОМЕН ЈЕДНОЈАЈЧАНИХ БЛИЗАНАЦА: И кад одрастају одвојено, гени их чврсто спајају

НЕМА те особе која неће приметити ако поред ње прођу близанци или близнакиње. Ова „чуда природе“ интригирају нас одувек, а веома мало се зна о психологији и заједничким карактеристикама близанаца.

Фото Shutterstock

С научне стране зна се довољно. Једнојајчани близанци настају оплодњом једне јајне ћелије једним сперматозоидом, а непосредно после тога долази до поделе оплођеног јајета на два једнака дела. Зато су они увек истог пола. Двојајчани близанци се развијају из две јајне ћелије, од којих је свака оплођена различитим сперматозоидом. Могу да буду истог или различитих полова, а по генетском саставу различити су исто колико и браћа/сестре који нису близанци.

Америчка психолошкиња и бихејвиорална генетичарка Ненси Сигал, од почетка каријере бави се проучавањем шта једнојајчане близанце чини јединственима и шта нас овакви „парови” могу научити о улози гена и окружења у нашем обликовању. Као дете, др Ненси Сигал знала је да је близнакиња, али се није увек осећала тако. Она и њена сестра, двојајчане близнакиње, нимало нису личиле и имале су мало заједничких интересовања. С друге стране, неколицина идентичних (једнојајчаних) близанаца са којима је ишла у школу изгледала је невероватно слично и међусобно усклађено. Докторка Сигал била је фасцинирана контрастом.

"Помислила бих: моја сестра и ја имамо исте родитеље, идемо у исту школу, дружимо се са неколико заједничких пријатеља - зашто смо толико различите?" - открива Сигалова.

Много година касније, када је била на постдипломским студијама, др Сигал је скренула пажњу јавности на проучавање теме која ју је фасцинирала од детињства. Током 1980-их и 90-их, радила је на значајној студији о раздвојеним близанцима у Минесоти. У том истраживању проучавала је једнојајчане, идентичне близанце који су одгајани одвојено и срели су се тек као одрасли.

Фото: Пиксабеј

Поменута студија открила је невероватне сличности између тих “виртуелних странаца”, што сугерише да гени снажно утичу на аспекте наше личности, интелигенцију и друге особине за које се дуго сматрало да су углавном обликоване друштвеном средином. И данас др Ненси Сигал наставља да проучава раздвојене близанце, као и парове људи који су налик близанцима, као што су слични, али родбински неповезани „двојници“, односно особе које невероватно личе једна на другу, да би видела како гени и окружење утичу на близанце, али и на све остале.

Током година, да ли су подаци добијени из вашег истраживања подржали ваше интуитивно мишљење из детињства о разликама између двојајчаних и једнојајчаних близанаца?

- Јесу, многе од ових студија о близанцима, посебно она из Минесоте о раздвојеним близанцима, показале су да гени утичу на готово сваку посматрану особину. И пошто двојајчани близанци у просеку деле само половину својих гена, логично је да могу бити веома, веома различити, као и што двоје “обичне” деце у породици може бити поприлично другачије. Готово свако проучавано понашање садржало је генетску компоненту која укључује и неке веома изненађујуће факторе, попут религиозности и друштвених ставова. Чак и у вези са њима, једнојајчани близанци који су одгајани одвојено били су сличнији од двојајчаних који су подизани заједно.

Приликом медијског извештавања о студији у Минесоти често је фокус стављан на неке крајње необичне случајности, као што су „близанци Џим“. Они су били идентични близанци раздвојени при рођењу који се нису срели до 39. године. Обојица су се звали Џим, прве жене су им имале име Линда, а друге Бети. Такође, обојица су пушили, возили шевролет, радили као шерифови заменици и одмарали на истој плажи на Флориди.

Ово су заиста фасцинантне случајности, али да ли су занимљиве и са научне стране? Где је линија између забавне анегдоте и научних података?

- На многе од ових сличности гледам као на науку, јер сматрам да нам помажу у формирању хипотезе коју можемо даље да проучавамо. Не одбацујем их само зато што су анегдоте. Много је већи број оваквих сличности код једнојајчаних него код двојајчаних близанаца, и, као што сам рекла, дозвољавају нам да формулишемо хипотезе којих се иначе не бисмо сетили. Тако смо, рецимо, проучавали идентичне близанце који су имали 32 године када су се упознали. Обојица су били ватрогасци добровољци и имали су сличне послове са пуним радним временом: један је инсталирао хемијске системе за гашење пожара, а други противпровалне аларме. Обојица су носили широке каишеве са великим копчама и кључевима закаченим за њих, и увек су носили нож.

Фото: Профимедиа

То звучи као много случајности. Али, можда је нешто у вези ових идентичних близанаца навело их да гравитирају сличним искуствима и типовима људи у свом окружењу. Зато сматрам да идентични близанци, чак и када су раздвојено одгајани, имају међусобно сличније окружење од других људи — зато што окружења делимично сами стварамо.

На пример, ко иде у гашење пожара? Можда особе које су стално на опрезу, са алтруистичким склоностима – оне које желе да помогну људима. Такође, те особе су склоне ризику, а пожари су опасни. А онда их то што су ватрогасци чини још опрезнијима, па желе да увек носе нож. Не кажем да је мој закључак исправан у потпуности, али прича нас је навела да размишљамо о идејама које нам иначе не би пале на памет.

Какав је значај оваквих истраживања за велику већину нас који немамо идентичног близанца?

- Студије близанаца имају два нивоа. Један је везан само за њих: сви јединствени аспекти близанаца, како је бити близанац или његов родитељ. Али истраживања близанаца такође имају толико тога да открију о генетским и еколошким аспектима понашања и болести. Тако да су ове студије занимљиве. На пример, погледајте идентичне парове близанаца од којих је један болестан, а други није. Обоје имају предиспозицију за то, али се само један бори са болешћу. Па шта ју је покренуло? Ако умете да идентификујете окидаче, онда их можете искористити да разумете подложност томе и у популацији која није “близаначка“.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације