ФЕЉТОН - ПОВРАТАК У ОКРИЉЕ МАЈКЕ ЦРКВЕ: Причало се да је Тесла завештао своју тајну Дионисију

ЈЕДНА од најзначајнијих подршки Дионисију у сукобу са Синодом Српске православне цркве стигла је од краља Петра II Карађорђевића (1923-1970).

Митрополит Дионисије, Фото "Википедија"

То није била подршка само појединца већ и институције. Иако је био саветован да се не уплиће у чисто црквена питања, краљ је то учинио. Већ у јуну 1963. он је пружио пуну подршку Дионисију и у званичној поруци сву кривицу за раскол бацио је на "Српску патријаршију и руководство Српске цркве у земљи". Овим обраћањем Петар је само додатно "завадио јавност" и отворио "национално питање". Стигле су краљу, са више страна, отворене критике. Упозораван је да је својим поступком изазвао "велику жалост и негодовање према монархији искрено оданих Срба". Екскраљ се правдао да он "нема право" да буде неутралан и посматрач са стране. Ипак, после четири године он је био приморан да призна грешку. Увиђајући да је погрешио, али и да има довољно храбрости да "своју грешку призна" и да се "искрено покаје".

Оправдање за свој погрешан потез, Петар је свалио на блиског саветника који је успео да баци "угарак у редове српске". Име тог саветника није званично објављено, али је из краљевског окружења колала прича да се он вратио у земљу и да Београдом шета "заједно са комунистима".

ЗА СРПСКИ црквени раскол и заваде интересовање су показали и амерички политичари.

Одмах после Другог светског рата, Дионисије се обратио и америчком председнику Труману (1884-1972) са молбом да дигне свој глас против "комунистичког терора" који се врши над Српском православном црквом у Југославији. Труман се није по том питању јавно оглашавао, али јесте касније сенатор Голдвотер. Учествујући на једном од промотивних скупова у Чикагу, у председничкој трци са Линдоном Џонсоном је изјавио: "Комунистичка Југославија испросила је 2,3 милијарде долара од Америке, почев од 1948." Упитао се: "Шта смо тиме постигли?" Тврдио је да је тиме само ојачана "диктатура" и да Београд никад није био ближи Москви него тада. Сенатор је чак оптужио Тита да жели да преузме контролу над српском црквеном имовином у Америци.

Једно од питања које је остало без одговора било је и оно: зашто Дионисије никад није дошао у Београд, у Патријаршију, на седнице Синода, иако је редовно позиван и на присуство био обавезан? Он се правдао да страхује од одмазде комуниста, да би сигурно био ухапшен. Одбијао је да дође и поред гаранција које му је Патријаршија пружала, да га нико неће ни пипнути. Кружила је прича да је Дионисије са разлогом страховао од хапшења, не због своје антикомунистичке уверености и активности, већ због једне тајне коју је могао носити. А која је то тајна могла да буде?

ШАПУТАЛО се да је Дионисије био у контактима са нашим научником Николом Теслом и да га је обилазио у последњим данима живота. Да ли му се Тесла исповедио и своју "највећу тајну" завештао? Тајна се могла односити на Николино "тајно оружје". Да ли је он тајанствене формуле и скице уступио, дао на чување, Дионисију?

Кад је у Београду подигнута велика научна база "Винча", кад је из Москве на њено чело доведен Павле Савић, кад је у источној Србији отворен рудник уранијума, кад је Југославија намеравала да изгради и атомску бомбу, Дионисије и његова "тајна" били су драгоцен објекат за највишу проверу. То је био разлог Дионисијевом страху, па и онда када му је патријарх Герман предочио гаранцију државе да може "несметано" долазити и боравити у Југославији.

Лички Срби који су се враћали из Америке, међу којима је био и отац Титове супруге Јованке Будисављевић, причали су на сеоским прелима да им је Тесла обећао да ће на планини Велебит поставити сијалицу која ће и дању и ноћу обасјавати целу Лику. Да ли се Тесла само шалио са земљацима или је заиста сконтао неко научно решење, остала је тајна. А што се тиче Дионисија и Тесле, он је био под присмотром обавештајних служби, али је време показало да није остварио блискост са знаменитим научником.

О ДИОНИСИЈЕВОЈ цркви, митрополији у САД и Канади, ту готово и нема тајни. Он је водио и уздизао америчко-канадску епархију, односно митрополију. Заслужан је био за прихватање, окупљање и помагање избеглих Срба на овај континент. Изградио је на десетине нових цркава, два манастира, формирао црквено-школске општине... А оне су биле више од богомоља. Његовом заслугом формирана су добротворна друштва, као и нове епархије у Аустралији и Европи.

Дионисије је починио тежак расколнички грех, јединствен у прошлости Српске православне цркве. Шта му је Црква још приписала у грех, казнила га драконски, као ниједног епископа у прошлости?

НИЈЕ ОН осуђен као велики антикомуниста, како се често правдао, већ због канонских преступа и моралне кривице. Видели смо његове преступе, самовољне пустоловине, а не и "моралну кривицу". Шта је ту садржано?

"Морални грехови" Дионисијеви су били јавна тајна. Једна комисија их је прикупљала и проверавала. Утврђени грехови никад нису пуштени у јавност; нису били доступни ни историчару Спасовићу који је раскол, од зачетка до помирења, обрадио по правилима струке, на основу поверљивих докумената. Шта све садржи "Досије Дионисије", остаје, до даљег, скривено. Међу "јавним тајнама" су и приче о Дионисијевој наклоњености према женама. Остала је и прича о једној од његових штићеница, која се у спортском аутомобилу возила улицама Чикага. Да, али она је завршила студије, оставила је и трага у Србији у коју се вратила.

БЛАГОВРЕМЕНО је Дионисије обезбедио и свог наследника. Био је то Иринеј, световно Миладин Ковачевић (1914-1998). Животни пут био му је турбулентан. Школовао се за учитеља и као официр доспео је 1941. у немачки логор. Није се вратио у земљу, отишао је у САД, где је завршио богословију и у црквеној подели стао је на Дионисијеву страну, кога је и наследио 1979. Испунио је и завет свог заштитника, митрополију је вратио у окриље мајке цркве.

Омиљени патријарх Павле, чим је био устоличен, као свој најважнији циљ поставио је: помирење завађене духовне браће. Иако је то била обострана жеља, она се интензивирала тек после Титове смрти. А након великог митинга на Косову Пољу, у поводу 600-годишњице Косовске битке, на коме су се окупиле стотине хиљада људи и на коме је говорио Слободан Милошевић, дани раскола су били избројани. Милошевић је био атеиста, али су га Црква и верници прихватили као родољуба. У Милошевићево време више је саграђено православних храмова него у време владавине краља Милутина.

И духовно помирење приписано је у политичку заслугу Милошевића.

БЕЗ ПОБЕДНИКА И ПОБЕЂЕНИХ

НА СРЕТЕЊЕ Господње 1992. у Саборној цркви у Београду, "деца Светог Саве", поново, као некада Стефан и Вукан, нашли су се под заједничким омофором, траком, његовим "никад раздвојеним", одржана је света литургија помирења коју је предводио патријарх Павле и после тог чина изјавио: "Овде су се сусрела браћа, која су то била и остала, не победник и побеђени. Један је побеђен - демон раздора, неслоге и немира... Никад и нико од нас на пут Каинов да не ступи и њим ни по коју цену да не иде." Има црквених историчара који оцењују да ово и није био класични црквени раскол, да се радило о идеолошком неспоразуму на коме су се Срби само међусобно поделили и тешко завадили.

СУТРА: ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ВЕЛИКО ЗЛО

Препоручујемо

Фељтон

1 4

ФЕЉТОН - ТРАГИЧНА ПОДЕЛА У СРПСКОЈ ЦРКВИ: Одлука о расколу важила само док су комунисти на власти

23. 06. 2022. у 18:00

Фељтон

1 2

ФЕЉТОН - ОПОРИ МИРИС ТАМЈАНА ИЗ АМЕРИКЕ: СПЦ нашим људима у САД и Канади обезбеђивала духовни мир и чувала идентитет

21. 06. 2022. у 18:00

Фељтон

14 17

ФЕЉТОН - ХРВАТИ НА СИЛУ ОТЕЛИ ВУКОВАР: Хрвати су тражила Барању, север Бачке и Срем, до ушћа Саве

20. 06. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН – СРПСКИ РАЗДОРИ И ЗБЕГОВИ КРОЗ ВЕКОВЕ: Прва масовна унијаћења Срба

07. 06. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације