ФЕЉТОН - ПАРТИЈА СЕ ПЛАШИ ИСТИНЕ О ПРОШЛОСТИ: Медији нису могли да сакрију показатеље економске кризе

У ГОДИНАМА дубоке политичке кризе, осамдесетих година прошлог века, у време ерозије самоуправног система, јачања социјалне несигурности и незадовољства, међунационалних трвења и учесталих примера злоупотреба у друштву, власт и јавна гласила су све више били у нескладу.

Момо Капор, припадник "изгладнелих индивидуалаца", Фото Архив "Новости"

Што је криза била дубља, писање штампе је било значајније а власт осетљивија, снага и важност медија нису били за потцењивање.

Штампа није била опозициони пункт према властима, али је свакодневно измицала контроли. Партијска књижица коју су у џепу имали уредници и новинари бројних листова није била гаранција апсолутне политичке послушности. Личне слободе које су новинари себи давали, жеља да буду привлачни на медијском тржишту макар и по цену сензационализма, пробуђено осећање припадности свом народу изложеном страдању на Косову и Метохији, увећавали су из дана у дан број текстова који су изазивали незадовољство у врху републичке власти. Политички врх Србије је био незадовољан извештавањем медија у бројним сферама живота. Инсистирање на страдању Срба у јужној покрајини прелазило је границе које је српска власт политички могла да поднесе у југословенској федерацији. Задирање у прошлост, оживљавање националних мотива, преиспитивање догађаја и личности из Другог светског рата, интервјуи с политички осуђеним интелектуалцима попут Антонија Исаковића, за власт су значили јачање српског национализма. Потенцирање у медијима деформација у друштву, пљачки друштвене имовине и злоупотреба функционера било је за власт сензационализам и објављивање непроверених информација у циљу подизања тиража.

МЕДИЈИ нису могли да од грађана сакрију бројне показатеље економске кризе, задужености земље, несташице намирница и слично, и често нису успевали да вести о њима обликују онако како су то политичари желели. Ако су гласила у Србији извештавала о негативним појавама у другим републикама или покрајинама, власт у Србији се налазила на додатној ветрометини, трпећи нападе политичких руководстава тих средина да је инструисала српске медије да уносе немир у друге средине.

Широко и детаљно писање у штампи о аферама и злоупотребама у друштву изазивало је много незадовољства у партијским редовима. Навођење имена осумњичених, преношење детаља суђења и истраге и давање тим темама простора на насловним страницама оцењивано је у ЦК СКС као давање поверења трачевима и њихово проглашавање за јавне чињенице.

"Политика експрес" је оптуживана да је истрајавала на исправности својих политичких ставова о стању на Косову, који су за власт били националистички. Критикована је због писања о ставовима Рада Кончара, за давање простора мишљенима сагласним са његовим. "Илустрована политика", с тиражом од 300.000 примерака, била је на удару пре свега због сензационализма. "ЗУМ репортер" је дошао на лош глас код републичких политичара због "учесталости политичких промашаја и одсутности било каквих социјалистичких критеријума у уређивачкој политици" и текстова на ивици шунда и неукуса.

ВЛАСТ је реаговала на појављивање интервјуа Моме Капора у "Младости", чије је делове пренео НИН. Капорове речи су биле оштра критика владајућих слојева друштва образованих у послератном духу. Говорио је о "типовима" из његове улице који су на почетку рата поздрављали у Сарајеву Немце кад су долазили, испраћали их плачући кад су одлазили, урезивали петокраке у своје тарабе очекујући ослободиоце, да би после месец дана постали "протагонисти новог живота". Изјавио је да су он и његова генерација постали "изгладнели индивидуалци" који су послератним "дрилом" по совјетском узору уобличавани у мале пионире са црвеним марамама. Томе су пружали отпор тако што су се окренули времену пре рата и стриповима о Флашу Гордону и имали своју "малу интелектуалну герилу, дечју, али веома ефикасну", док су морали да пишу писмене задатке о "Стаљиновом топлом погледу". Образујући се на Коларчевом универзитету, слушајући "Пасије по Матеју" у неким београдским кућама и кинотеци, пружали су отпор "ступидној бирократској продукцији". Својој генерацији је супротставио "полуписмену генерацију која је дошла из официрских школа и која је држала места режисера и уредника" и чији су припадници били "преваранти, убице и лажови" који су имали дипломатске магацине. Додао је да се о томе није смело говорити, јер ко би о томе говорио "тај ни до дана данашњег не би изашао из затвора".

НЕЗАДОВОЉСТВО републичког врха је било толико велико да је Тихомир Влашкалић ту тему отворио пре преласка на дневни ред на седници Председништва ЦК СКС, 15. марта 1982. Неуобичајено за праксу овог тела, мимо дневног реда је расправљано о појединачном случају опозиционог наступа и издато посебно саопштење. У њему су редакције ових листова оптужене за "организовано деловање с либералистичких и антисамоуправних позиција". Од комуниста је у ова два листа захтевано да утврде партијску одговорност "протагониста" овог случаја. Председништво је било оштро у квалификацији Капора. Његови ставови су осуђени као оспоравање тековина револуције и друштвено-политичког система, а изјаве поистовећене с говором "загрижених непријатеља социјалистичке Југославије" и означене за неприхватљива стајалишта из "малограђанског, антикомунистичког идејног хоризонта".

Критике су стигле и од ЦК СК БиХ и других друштвених и политичких организација у земљи.

Редакција и партијска организација листа су признале кривицу за објављивање интервјуа, али нису прихватиле осуду целе уређивачке концепције.

"Интервју", "Ауто свет" и "Радио и ТВ Ревија" су оптуживани да су "у раскораку са наменом" због које су покренути, јер су писали о ширим друштвеним темама (у "Ауто свету" је само петина садржаја била посвећена аутомобилској тематици). Незадовољство писањем "Дуге" било је вишегодишње. Посебно је нападана пракса листа да за спољне сараднике узима људе који су политички критиковани у својим срединама и користили лист као "полигон за беспринципијелну критику". Интервју са Антонијем Исаковићем у "Дуги" је оцењен у пролеће 1983. у врху власти као доказ да је лист дуго на "политичкој странпутици".

Новембра 1982. Председништво ЦК СКС је констатовало да "уређивачка политика не може да се стабилизује већ дуже време", а лист је и даље жигосан оптужбом за националистичке текстове.

МОМО КАПОР КАО ПЛЕЈБОЈ

ПРЕДСЕДНИШТВО СКС је, поводом интервјуа Моме Капора, упозорило да се "типични малограђански конформисти одједном буде као тобожњи слободни мислиоци" и у "кафанским интервјуима" поричу све што је у друштву прогресивно и ослободилачко.

Тихомир Влашкалић је интервју описао као "груб, драстично груб напад на нашу револуцију". Капорови ставови су названи "најцрњом реакцијом (...). То ни ЦИА не би могла овако кратко, фино да изложи како то треба у оваквој ситуацији деловати од малена, од пионира па до краја". Шпиро Галовић се надовезао речима да је Капор типичан представник малограђанског конформизма, "нека врста социјалистичког плејбоја".

СУТРА: НОВИНЕ СУ ПОСТАЛЕ ОСАМОСТАЉЕНА СИЛА

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - СОВЈЕТИ СЕ ПЛАШЕ СЛОБОДНИХ ЗИДАРА: Југословенска политичка полиција озбиљно се бавила масонима

27. 08. 2022. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - МАСОНИ ПРЕД СУДОМ НЕДИЋЕВИХ ВЛАСТИ: После окупације Немци су прво похапсили слободне зидаре

26. 08. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - РУСКЕ И АМЕРИЧКЕ СЛУЖБЕ ОБИГРАВАЈУ ОКО МАСОНА: Врхунски обавештајац завршио је у Петровој рупи на Голом отоку

25. 08. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - САРАДЊА КОМУНИСТА И СЛОБОДНИХ ЗИДАРА: Српска православна црква је била толерантна према масонима

24. 08. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације