ФЕЉТОН: САСЛУШАЊА СВЕМОЋНИХ ГОСПОДАРА ЖИВОТА И СМРТИ - Пепео све изједначи; неједнаки се рађамо, jеднаки умиремо

НА суђењу немачким ратним злочинцима у Београду потом је саслушан др Фукс шеф IV одсека Гестапоа надлежан за Јевреје у Србији.

Суђење немачким генералима у Београду, Фото Музеј Југославије

Док га суд није прозвао, он се дубоко увукао у свој шињел и дремао, као да је тим гестом хтео да покаже да га суђење не занима.

Оријенталиста по струци, др Фукс је знао и српски језик, а окривљен је за непосредно уништење београдских Јевреја. Изнето је у оптужници да је терао Јевреје да трче до бесвести око своје синагоге, која је касније порушена. Стајао је на улазу са бичем у руци и сваки пут кад би жртва дотрчала, ударао би је из све снаге. На то тврђење, др Фукс је викнуо:

„То је лаж, обична лаж!”

Уведен је ради суочавања и сведок Албахари, мали растом, који је и у овој потпуно измењеној прилици дрхтао као прут. Поновио је речи оптужнице. Одједном, др Фукс је готово заурлао:

„Ја могу да разумем мржњу Јевреја, али овај Јеврејин лаже.”

Изговорио је то са таквим бесом у гласу да смо сви занемели, а тек после неколико секунди у сали су се проломили узвици протеста: „Крвниче, хуљо, ниткове”, после чега је Гоце Гучетић упозорио присутне на ред у сали.

ОБАВЕШТАЈАЦ  др Ханс Хелм био је страховито збуњен. Непрестано је алудирао на неке своје исказе које је лојално дао у претходној истрази, а тицали су се организације обавештајне мреже у Југославији уочи рата, о својим задацима те врсте, али је одлучно побијао да је имао било какве везе са насталим егзекуцијама.

Командант С/С дивизије „Принц Еуген”, генерал Шмитхубер, одбијао је да је његова дивизија на путу од Баната до Сарајева починила било каква зверства над цивилним становништвом. Тада је суд затражио од њега да тачно наведе кретање своје дивизије на овом простору. Најпре је замолио географску карту, а када је није добио, испоставило се да зна свако село кроз које је пролазила његова злогласна дивизија. После те изјаве уведени су босански сељаци који су, том некада свемоћном господару живота и смрти, у лице говорили своје оптужбе. Посебно су жене подизале температуру у сали изношењем својих патњи, тако да је председник суда у више махова опомињао присутне на тишину.

Шмитхубер је на све оптужбе само одмахивао главом и стално понављао:

„То ми није познато. Немогуће, тако нешто, не, не, то ми није познато.”

ПОСЕБНО сам упамтио др Валтера Упенкамфа, шефа IV одељења Управног штаба за Србију. Био је он пре доласка у Србију виши касациони судија, а по свему судећи врстан правник. Непрестано је у свом говору цитирао старе грчке мудраце, посебно Платона и Аристотела. Суду се увек обраћао са „славни” или „високи суде”, а на сваку тачку оптужнице износио је неколико протудоказа, тражећи да му високи суд одговори да ли је усвојен његов доказ бр. 1, у вези са тачком оптужнице бр. 3, или, ако то за високи суд није довољно, он би прешао на доказ бр. 2, ad тачка 3. Било ми је јасно да ће се овом човеку тешко наћи нека објективна кривица. Свој говор завршио је цитирајући Аристотела: „Човек је господар природе само дотле док се придржава божанских закона, ако од њих отпадне, он постаје њен роб. Ако високи суд при оцењивању моје кривице буде на уму имао ову мисао великог грчког мудраца, ја са пуним поверењем стављам свој живот у руке правде.”

На ове речи оптуженог у сали је престао сваки жагор. Очигледно, присутна публика је и сама осетила да се овог тренутка дешава нешто необично.

ПАЖЊУ заслужује и фелдвебл Хан, стражар у концентрационом логору у Бергену. Оптужен је да је ударцем ноге у амбис фјорда стровалио двадесет осам логораша. На ту оптужбу изјавио је да број није тачан.

„Колико их је било по вашем тврђењу?”, упитао га је председник суда капетан Вуко Гоце Гучетић, Дубровчанин из чувене властеоске породице.

„Es waren nicht achtundzwanzig, es waren bloss sieben.” (Није их било двадесет осам, било их је само седам.)

Потресла ме је та реч bloss (само).

Запрепашћен је био и Гоце Гучетић.

„Добро, оптужени Хан”, рече Гоце Гучетић, „узмимо да их је било само седам. Признајете, дакле, да сте лично убили седам логораша. Па какав сте ви то човек и реците суду зашто сте то учинили?”

„Ich bin ein guter Mensch, und die konnten nicht mehr arbeiten“ (Ја сам добар човек, а они нису могли више да раде.), гласио је одговор.

„КАЖЕТЕ  да сте добар човек”, наставља Гоце Гучетић, „а сад, пошто тврдите да сте добар човек, чујте шта је о вама рекао ваш командант на свом саслушању као француски ратни злочинац: ’У логору Берген у којем сам био командант владала је строгост и дисциплина. Ја сам се свим силама трудио да спречим сваку суровост према интернирцима. Углавном то ми је и успевало. Међутим, нисам могао да увек спречим појаве бестијалности код нижег особља. Посебно се својим суровостима истицао фелдвебл Хан, који је био прави сотона у људској кожи’.”

„Шта кажете сада, оптужени Хан?”, упита га Гоце Гучетић.

Хан заћута. Очигледно, био је пренеражен изјавом свога команданта. После краћег размишљања, фелдвебл Хан слеже резигнирано раменима и кратко одговори:
 „Wenn der Herr General sagt, dann ist es wahr.” (Када господин генерал каже, онда је истина.)

Пресуде су изречене после неколико дана.

Пре њиховог изрицања оптужени су добили право на завршну реч. Већина је понављала оно што су претходно већ рекли и доказивала своју невиност. Само је др Фукс био кратак. Он је рекао:

„Es war mir eine Ehre für Deutschland zu kämpfen, ebenso ist es mir eine Ehre für Deutschland zu sterben.” (Била ми је част да се борим за Немачку, исто тако част ми је да за Немачку умрем.)

У САЛИ  је недостајао фелдвебл Хан. После свог саслушања, приликом спровођења из сале, отргао се од чувара и скочио на главу са другог спрата. Остао је на месту мртав.
Сви оптужени осуђени су на смрт стрељањем, једино је др Фуксу изречена казна вешањем. У целој овој групи само је др Валтер Упенкамф извукао живу главу. Његова пресуда на двадесет година тешке робије имала је необично образложење. Оно је гласило: „Иако суд није могао да утврди ниједну објективну кривицу оптуженог Валтера Упенкамфа, ипак, он се осуђује на двадесет година тешке тамнице, с обзиром на високу функцију коју је вршио у окупацијском апарату.”

И то је био крај.

Остала су само да лебде нека питања: Ко ће сутра седети у трибуналу и кројити правду, а ко седети на оптуженичкој клупи? И зар није био у праву онај др Валтер Упенкамф када се сетио да у једном тренутку судиште опомене на Аристотела? Сетих се и Сенекине мисли:

Aequat omnes cinis; impares nascimus, pares morimus (Пепео све изједначи; неједнаки се рађамо, једнаки умиремо).

Нова питања

ИЗАШАО сам из суднице постављајући себи непрестано све нова и нова питања. Хоће ли икада престати у свету овакви и слични процеси? Хоће ли се икада зауставити зло? Био сам свестан да је овај процес само мала епизода на том дугом и потпуно неизвесном путу.

СУТРА: ВЕШТИНА СКРИВАЊА ИСТИНСКИХ МИСЛИ

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - РИТУАЛНО ОТКРИВАЊЕ ВЕЛИКИХ ВОЈНИХ ТАЈНИ: За привредну пљачку Србије био задужен Франц Нојхаузен

24. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СУЂЕЊЕ НЕМАЧКИМ РАТНИМ ЗЛОЧИНЦИМА: У њиховим се рукама налазила судбина милиона људи, нису се кајали

23. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

1 2

ФЕЉТОН - НОВО ДОБА НИЈЕ ЗНАЛО ЗА ПРИВАТНЕ БОЛОВЕ: Oкупатори били спремни да сатру Србију и предају је на немилост освети крвожедних суседа

22. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ВРЕМЕ ВЕЛИКОГ, МУЧНОГ И БОЛНОГ ПРИЛАГОЂАВАЊА: Један део грађанских политичара прихватио је сарадњу са комунистима

21. 06. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације