ФЕЉТОН - ТИТО ЈЕ СТЕКАО МОЋНУ ЗАШТИТУ СТРАНИХ СИЛА: Са маршалом Титом Степинац се састаје два пута

У МОЈА велика узбуђења свакако спада и процес загребачком надбискупу др Алојзију Степинцу. Неупу­ћене је овај процес могао да зачуди, јер је још не тако дав­но, 10. маја 1946, загребачки надбискуп стајао на почасној трибини са совјетским гене­ралима и хрватском владом, приликом прослављања дана победе.

Суђење надбискупу Алојзију Степинцу, Фото Википедија

Могло би се закључи­ти да се тада још није ни знало какве је све грехе починио за време НДХ овај милитантни заступник божје воље на овој нашој убогој земљи. Разуме се, све је то био привид, јер су о надбискупу Степинцу већ постојала брижно прикупљена сведочанства о његовој сарад­њи са „ускрслом хрватском државом”. Иако он лично није био усташа, већ најпре при­сталица ХСС и њеног вође др Влатка Мачека, остаје чиње­ница да је он свој целокупни ауторитет највишег црквеног прелата у Хрватској спрем­но уградио у ту марионетску државу, нимало безазлену по својим законима и обелодање­ном политичком програму. И нови режим покушао је да по свом тако успешном рецепту придобије овог првосвештени­ка за сарадњу. Са маршалом Титом Степинац се састаје два пута, доказ више с колико је стрпљења нови режим желео да га претвори у сарадника. Све се то изјаловило и Сте­пинац је први одрекао послу­шност.

ЊЕГОВУ пастирску посла­ницу и бискупско писмо у ко­јем су се могле чути и такве опомене: „Не дајте дјецу ђа­влу”, режим је прихватио као праву објаву рата. Тек тада, извучени су из архиве докази о његовој сарадњи са усташама, злочин прекрштавања право­славних, послератно роварење против народне власти и он је суђен и осуђен. Била је то коб­на грешка, типична за режиме који се ослањају на насиље, па губе из вида да постоје орга­низације, католичка црква на пример, које своју моћ веко­вима граде на мученицима.

Управо они представљају нај­веће сведоке будуће победе, а њихова жртва - тако нас учи историја хришћанских цркава - никако се не може сматрати узалудном. Само неупућени су се могли чудити када је Света столица одбила Титову понуду да јој из затвора упути надби­скупа Степинца. Слободан у Ватикану, он за католичку цр­кву нема ни пола од оног знача­ја који је добио као утамничени мученик. Иза Степинчевих ре­чи изговорених на суду:

„Оста­јемо мирни” и „немамо си шта предбацити” стоје векови у којима су те исте мисли покре­тале горљиве заступнике своје вере, занесењаке који су мирио ишли у сусрет својој често неи­звесној судбини.

ЧУДНО је да систем који је и сам створио свој појам му­чеништва, неустрашивог др­жања пред класним неприја­тељем, када је напокон дошао на власт, заборавља на ту своју хероику, искључујући сваку могућност да се она појави и на другој страни. Ту другу страну и њено постојање си­стем једноставно не признаје, обневидео од своје сопствене моћи.

Усмерен искључиво на садашњост и на тренутак који се непосредно дешава, систем губи из вида будућност, он је неспособан да предвиђа, он не поштује ниједно туђе ис­куство, потцењује истрајност. Управо на таквим ставовима граде све религије своју слику света. Оне се са пажњом одно­се према својим сведоцима, оне их узносе и уписују злат­ним словима у своје поменике.

Дуго сам размишљао о оба процеса, о Дражи Михаило­вићу и Алојзију Степинцу. Осећао сам у оба случаја да је обрачун с противницима извршен за потребе тренутка, без обзира на будуће судове историје. Слутио сам да на тим суђењима није изговорена и нека коначна реч, да постоје многе недоречености које че­кају скривене у неким неви­дљивијим скривницама да их неко у будућности дозове на светлост дана. Постоје, дакле, процеси који никада и нису закључени, а све њихове пре­суде постају у једном тренутку ефемерне.

Пристижу нови љу­ди који неће прихватити наша сведочења, који ће, вођени неким новим схватањима, обеснажити сва наша недела која смо починили у уверењу да смо то учинили ради усре­ћивања човечанства. Већ сада слутим да нам неће бити опро­штено, као што историја није никада опростила и другим насилницима. Ако смо ова два процеса доживели само као епизоде једног револуционар­ног, кошмарног тренутка, већ сада ми је јасно да будућност која долази неће прихватити и коначно усвојити мотиве иза којих се скривало право, по­хлепно и властољубиво лице наше епохе.

ЧЕСТО се питам да ли ћемо још за нашег живота видети тај општи слом једне идеоло­гије која је, као толике друге у прошлости, обманула своје вернике. Спознавши обма­не, неминовно сам стављен пред велика искушења како да своја тако болна открића усагласим са свакодневним животом. Страховао сам да не погрешим и да ме не дотакне и унакази она машинерија ко­ју је систем већ створио како би се свакодневно умножавао број оних који неће имати ни снаге ни воље да избегну лука­ве замке одређеног тренутка. Тада сам себи ставио у зада­так да што пре пронађем не­ке друге, и свакако сигурније заклоне, да се вежем за про­верене истине које не може да обори и уништи стихија са­времености. У ствари, ја сам се заправо трудио да прона­ђем и неки свој лични облик унутрашње емиграције.

Био је то покушај да останем на бојишту, али да сачувам своју душу. Стекао сам увере­ње да је такав компромис са сопственом савешћу једано могуће решење. Сваки други начин неминовно би ме морао одвући у нежељене компроми­се и погодбе с крајње сумњи­вом моралном основом. Чи­њеница да су оваква решења била у нашем времену уопште могућна, говори у прилог ми­шљењу да за њихово постојање дугујемо разлазу Комунистич­ке партије Југославије са Мо­сквом 1948. године. Олакшање услед овог сукоба није се осе­тило одмах, непосредно после екскомуникације наших ко­муниста из до тада јединстве­не породице. Још неко време трајао је напор Тита и његових сарадника да убеде Москву да они нису јеретици... Тек када је напокон изгубљена свака на­да у помирење, а југословен­ска уверавања одбачена као безвредна, режим је био при­нуђен на извесна попуштања у унутрашњој политици.

НИЈЕ то било одступање од прокламоване правоверно­сти, пирамида власти остала је докраја нетакнута, јер је ис­ходишна тачка партијске мо­ћи и даље почивала на непри­косновеној вољи председника Тита. Штавише, звучи скоро парадоксално, али је несум­њиво тачно да је његов углед и његова моћ била у сталном успону. У отпору према Ста­љину, Тито је већ одавно сте­као моћну заштиту страних сила, у првом реду Америке. Без оклевања он се најсурови­је обрачунао са присталицама Информбироа, а њихово хап­шење протумачено је као са­свим природна превентивна мера, као нужно зло за спа­савање угрожене државе...

У оваквим драматичним трену­цима увек сам се дивио брзи­ни с којом се људи навикавају да привиде замене за истину. Сумње нема, већина је опре­дељена за покорно ношење јарма, уна пред помирена да у свом суморном животу вуче све те наметнуте терете.

НЕПОМИРЉИВИ СУПАРНИЦИ

ПРИМЕЊЕНЕ сурове за време Ин­формбироа методе лако су објашње­не као неизбежна предухитреност према онима који су то исто спремали својим противницима у случају да су се они дочепали власти. У таквој борби било је једино важно ко ће хитрије претећи и заскочити свога противника, свога крвног непомир­љивог супарника у деоби власти. Сваку победу те врсте накнадно прате и разрађена теоријска образложења. Однекуда, постаје важно да се овакви беспоштедни обрачуни замагле и не­каквим дубоко хуманим разлозима, јер сва је ова суровост била доследно у служби борбе за ослобођење експлоа­тације човека по човеку.

СУТРА: ЖАРИШТЕ ДУХОВНОГ ОТПОРА ВЛАДАЈУЋОЈ ИДЕОЛОГИЈИ

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ЧИЧА ДРАЖА У ВРТЛОГУ ОБАВЕШТАЈНИХ СЛУЖБИ: Опако врзино коло је беспоштедно затирало српски народ

01. 07. 2023. у 18:00

Фељтон

1 2

ФЕЉТОН - СУНОВРАТ ПОРАТНОГ ПРАВНОГ ПОРЕТКА: На затвор осуђен министар Велизар Јанковић због трке коју је организивао Владислав Рибникар

30. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

3 2

ФЕЉТОН - ВРЕМЕ ПАРТИЈСКОГ И ДРЖАВНОГ ТЕРОРА: Доласком нове власти наступила је фаза убиства правосуђа, много људи је похапшено и стрељано

29. 06. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације