ФЕЉТОН - НЕГОВАЊЕ ПОСЛУШНОСТИ НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ: Предратни професори сачували континуитет историје

У СЕПТЕМБРУ 1947. коначно је отворен Београдски универзитет.

Фото: Стеван Крагујевић

 Одједном, заједно се нашло више генерација, будући да факултети за време рата нису радили. Уписао сам историју уметности, а наш семинар припадао је одељењу за историју, чији је шеф био професор Васа Чубриловић. Некадашњи учесник сарајевског атентата на надвојводу Франца Фердинанда, Чубриловић је ушао и у владу маршала Тита и постао министар пољопривреде. Највероватније, припао му је овај ресор јер је био предратни истакнути члан Земљорадничке партије, грађанске странке чији су поједини дисиденти ушли у састав Народног фронта.

Био је професор Чубриловић свестан своје улоге, али је свој нови положај видео не као привремени политички маневар Комунистичке партије у односу на иностранство, већ као озбиљну жељу владајуће странке да у земљи окупи све њене напредне снаге. Ми смо у Симиној 9 а у Чубриловићу видели типичног дисидента, свесног и добровољног сапутника револуције. Знали смо да је пре рата постао и секретар Српског културног клуба, а ова организација, заједно с њеним оснивачем и председником Слободаном Јовановићем, већ је увелико била жигосана као великосрпска и екстремно националистичка.

У ТОМ историјском одељењу затекли смо још и предратне наставнике: Михаила Динића, Виктора Новака, Јорја Тадића, Георгија Острогорског, а као асистенте: Ивана Божића, Момчила Жеравчића и Жику Сечанског. Наш професор постао је доцент Светозар Радојчић, некадашњи наставник на Филозофском факултету у Скопљу и логораш, као и Динић, у немачком заробљеништву. Били су то одлични наставници, а за нас је била права срећа што смо управо код њих започели наше студије. Иако се на Филозофском факултету, па и на целом Универзитету, осећао дух Душана Недељковића, првог проректора и професора филозофије, иако је овај непрекидно исповедао своје правоверно марксистичко опредељење, ипак, ми смо брзо схватили да је историјска наука осигурала свој неокрњени континуитет.

Марксистичко учење у историји још није ухватило маха, а само понеки вербални уступак подсећао нас је да су и ови предратни, сјајни професори, пристали да шкртом руком приложе партији понеки обол, тек толико да их дежурни шпијуни оставе на миру. Постојале су и друге личности које су на Универзитету осигуравале континуитет тзв. грађанске науке са захтевима садашњице. На првом месту били су то Александар Белић, Радивој Кашанин, Пера Јовановић, Воја Радовановић, Петар Колендић и Драгољуб Павловић.

У очувању праве науке нарочито велику улогу одиграо је Александар Белић, који је истовремено био и председник Српске академије наука. Био је прави мајстор у избегавању разних политичких замки, човек великог ауторитета, један од оних који је савршено знао да се новим властима прикаже као права неопходност, као личност без које се не може, чија лојална сарадња је непроцењива.

НОВИ  режим је то схватио, а та је околност ублажила страховладу Душана Недељковића, коме је, као носиоцу првоборачке значке, допала и дужност председника Државне комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и његових сарадника. Била је то дужност која је Недељковићу давала неку додатну, ско- ро мистичну снагу, било је очигледно да му је годила улога некаквог јавног тужиоца револуције. Искрсавао је у ходницима Капетан-Мишиног здања, увек мрк, суморан, неомиљен код колега и студената. Уколико је код саговорника наслутио страх или неку несигурност, било је очито да му такве жртве причињавају посебно задовољство. Заиста, Недељковић није крио да му је жеља да коначно рашчисти са свим остацима буржоаске прошлости, са свим фалсификаторима науке, са отвореним и притајеним непријатељима победничке револуције, чији тријумфи су и део његових личних заслуга.

Ретко сам када у животу срео човека који је у тој мери био испуњен својим значењем, који је у себи видео легитимитет бранитеља марксистичке науке коју разни непријатељски елементи подривају са свих страна. Своје доста бројне ђаке притискивао је својим неприкосновеним ауторитетом, стварајући од њих покорне клирике своје војујуће цркве. Тражио је апсолутну послушност, свакодневно доказивање и потврђивање оданости својој партији, јединој организацији која не може да погреши. При томе, изводио је те своје дуге беседе са несумњивим глумачким жаром. Говорио је полагано, назално, наглашавајући сваку реч као да из њега говори дух свети, као да беседи пророк који је дошао да овоземаљским грешницима протумачи велике истине Маркс-Енгелс-Лењин-Стаљиновог учења. Моје највеће откриће било је када сам коначно схватио да је Душан Недељковић човек, можда једини на свету, који је успео да савршено обмане самога себе. Било је то опсенарство достојно дивљења.

НАСУПРОТ Душану Недељковићу, ми смо од првог дана заволели наше професоре историје. Тихи, скоро ћутљиви Михаило Динић од прве нас је привукао својом надмоћном логиком и фином комбинаториком. Георгије Острогорски пленио је својим огромним знањем и неким миром иза којег се назирао светски ауторитет. Јорјо Тадић је био предавач од класе. Увек преплануо, подсећао ме на неког капетана дуге пловидбе, а његово далматинско порекло избијало је видљиво када је сликовито и доживљено предавао о историји медитеранских држава, када је говорио о њиховој поморској трговини и разним биткама. Његова посебна љубав била је усмерена на историју Дубровачке републике. До ситница, Јорјо Тадић је знао родословље сваке властеоске породице, њихове поседе, изглед њихових кућа, правне обичаје, дипломатске вештине, био је он управо предодређен да напише политичку и културну историју ове мале републике, једине која је надживела слом свих јужнословенских држава на Балкану.

Најзад, Светозар Радојчић. Од првога часа заволели смо га и постали његови верни следбеници. Вративши се из немачког заробљеништва после више од четири године проведених у жици, био је жељан да предаје, да окупља ђаке, да их води, да им буде пријатељ. Предавао је целокупну историју уметности, и општу и националну. Без техничких справа, стрпљиво нам је показивао репродукције у књигама које је доносио од своје куће. По цео дан смо проводили у том Радојчићевом семинару, употребљавајући некакве расходоване хоклице. Посебно смо ценили Радојчићеве часове када нам је предавао националну историју уметности, јер је тада говорио о тематици коју је управо обрађивао у својим научним студијама. Тако нас је, попут неког ренесансног мајстора, непосредно уводио у своју радионицу, откривајући нам до детаља и методику свога рада.

СУТРА: ОДБРАНА ИСТОРИЈЕ ПРЕД НАЛЕТИМА ДОГМАТИЧАРА

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СУЂЕЊЕ НЕМАЧКИМ РАТНИМ ЗЛОЧИНЦИМА: У њиховим се рукама налазила судбина милиона људи, нису се кајали

23. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - РИТУАЛНО ОТКРИВАЊЕ ВЕЛИКИХ ВОЈНИХ ТАЈНИ: За привредну пљачку Србије био задужен Франц Нојхаузен

24. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

1 1

ФЕЉТОН - ТИТО ЈЕ СТЕКАО МОЋНУ ЗАШТИТУ СТРАНИХ СИЛА: Са маршалом Титом Степинац се састаје два пута

02. 07. 2023. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ЧИЧА ДРАЖА У ВРТЛОГУ ОБАВЕШТАЈНИХ СЛУЖБИ: Опако врзино коло је беспоштедно затирало српски народ

01. 07. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације