ФЕЉТОН - ТИТО ОДБИЈА ДА СЕ СРТЕНЕ СА КРАЉЕМ: Српски политичари у Лондону су одбили да уђу у владу Иван Шубашића

КРАЉЕВ покушај да се врати у земљу био је за Британце драстичан пример да он неће беспоговорно следити њихову политику, зато га је хитно требало довести у Лондон.

Краљ Петар 1.јуна 1944. поставио Иван Шубашића за председника владе, Фото "Википедија"

Тако је из Лондона стигао неочекиван позив да се врати у Енглеску. У главни град Британије  је стигао 11. марта 1944. а после само девет дана обављено је и краљевско венчање. Kраљ Петар и принцеза Александра венчали су се 20. марта 1944. године.

Венчање је била скромна свечаност потпуно у складу са ратом који је беснео свуда око њих. Обављено је у хотелу „Клериџ“  који је у то време био дворска резиденција југословенског краља. Присутно је било двадесетак угледних гостију: краљ Ђорђе VI и краљица Елизабета, војвода и војвоткиња од Глостера, војвоткиња од Кента, краљ Хакон и престолонаследник Улаф, краљица Вилхелмина и њен зет принц Бернхарт, грчки краљ Ђорђе, краљевићи Томислав и Андреја... а међу званицама Србима нашао се и мајор Војислав Лукачевић као изасланик вође покрета отпора генерала Михаиловића.

Кум на венчању био је енглески краљ Ђорђе VI, a стари сват грчки краљ Ђорђе II.

Двадесет седмог марта примио је мајора Лукачевића, који је ускоро  требао да се врати у Југославију.  Послао је по њему лично писмо за генерала Михаиловића као и златну дугмад за манжетне, револвер и аутоматску пушку са краљевим амблемом. Пре него што је падобраном избачен у Југославију, Британци су му одузели поруку и поклоне за Михаиловића .

ПРЕДСЕДНИК владе Пурић послао је 27. марта депешу генералу Михаиловићу у којој је обавестио свог министра у земљи о дешавањима у Лондону: „На Краља лично се врше тешки и мучни притисци да приступи концесијама и преговарањима која би наш народ скренула са свог националног пута. Та пресија је незванична и такозвана пријатељска, а циљ јој је да уопште не дође до званичних преговора са владом. Јер предлози су тако монструозни да их не би могли ни смели формулисати званично и написмено....Краљ се држи тако да југословенска војска и цео народ могу бити на њега само поносни. Замолите Главара наше цркве да у целој земљи одрже молепствије за Његов живот и здравље. “

Притисци на краља да прихвати све што му је Черчил неметао добијали су све бруталније облике. На дан највећег православног празника Ускрса 16. априла 1944. англо-амерички авиони бомбардовали су Београд и до уласка Совјетских трупа бомбардовање се наставило још 14 пута. Током ових савезничких бомбардовања југословенске престонице било је  28000 погинулих цивила и само 128 немачких војника.  Током априла бомбардовани су и градови са већинским српским становништвом: Ниш, Крагујевац, Лесковац, Подгорица, Никшић, Книн....

Последње савезничко бомбардовање било је 6. Септембра 1944. на рођендан краља Петра II који је био од пре рата државни празник и који је масовно слављен у српском народу.

Изгледало је да се тиме желео извршити притисак на краља и на водеће српске политичаре у Лондону да би им се дало до знања да Тито постаје господар Југославије.  Циљеви који  су бомбардовани били су бирани основу дојаве југословенских комуниста, којима је главни  циљ био освајање Србије.

У МЕЂУВРЕМЕНУ краљ Петар је својим указом од 1. јуна 1944. уважио оставку Пурићеве владе и именовао хрватског бана Ивана Шубашића за председника нове владе. Ово постављење било је преседан у парламентарној пракси јер је цела влада била оличена  у једној особи која је заузимала положај председника и портфеље свих министарстава.

Ово је учињено по замисли британског премијера Черчила који је формирањем ове њему по вољи, провизорне владе желео да оствари своје циљеве, а то је хитно признање Тита и његове партизанске војске од стране краља и краљевске владе.

У свом говору поводом формирања нове владе, краљ Петар је  на радио Лондону позвао југословенски народ на јединство  у циљу ослобођења, што је спикер Би-Би-Сија изменио својим тумачењем да је краљ Петар у прокламацији позвао сав народ да се стави „под вођство оних који се боре против Немаца, а то су маршал Тито и Народно-ослободилачка војска.“

Користећи ситуацију да се Тито нашао на острву Вис које је било под контролом и заштитом британских снага, Черчил је дошао на идеју да организује састанак краља Петра и Шубашића са Титом и да се уједине све снаге у Југославији.Он је то на састанку одржаном 9.јуна и изложио краљу и Шубашићу који су идеју прихватили, Међутим од те идеје је током дискусије одустао и дошао до закључка да је боље да краљ и Шубашић крену заједно, али да краљ сачека на Малти и да по потреби дође на Вис.

ДЕСЕТОГ  јуна краљ и његов председник владе у пратњи амбасадора Стивенсона,  одлетели су Черчиловим авионом на Малту. Шубашић и Стивенсон су најпре отишли за Бари где су имали преговоре са Живком Топаловићем , а затим су прешли на острво Вис где су са Титом водили четвородневне преговоре.

Разматран је предлог Титовог Националног комитета према коме је за сарадњу потребно да Краљевска влада: једним прогласом позове народ да подржи партизане и Тита изричито призна  као врховног команданта свих оружаних снага Југославије, те да упуте апел свим оружаним снагама, посебно Краљевској ратној морнарици да се ставе под Титову команду; да се делатност владе ограничи на посредовање код савезника за добијање помоћи и заштиту државних интереса у иностранству с тим да у вођењу спољне политике она ради споразумно са Националним комитетом; да се при образовању нове владе у њу укључе и присталице партизана, чија ће имена предложити Национални комитет. Ове предлоге Шубашић је усвојио са неким малим исправкама.

ОНДА се кренуло са разговором о Черчиловом најважнијем захтеву да се Тито сретне са краљем. Међутим кад је већ планирано да после разговора Тито буде позван у Казерту да се види са краљем, он је то глатко одбио. Изговарао се да је то прурањено да он лично нема ништа против краља , али да  незна како би народ то схватио. Ако би се показало да краљ ради нешто конструктивно и да помаже народу онда би се можда та народна осећања према њему могла променити. За то ипак треба времена, правдао се.

Кад се вратио у Лондон, Шубашић је имао састанке са српским политичарима које није успео да  убеди да уђу у његову владу. Пошто су Срби одбили да уђу у Шубашићеву владу, Идн је  још једном упозорио Черчила на пропусте у преговорима са Титом.Његова највећа замерка била је та што није вођено рачуна о расположењу већина становништва Србије.

Идн је као аргумент изнео тврђења  бригадира Армстронга који се недавно вратио од Михаиловића  који енергично тврди да Михаиловића подупире велики број Срба и да је он за њих заиста нека врста народног јунака. Томе је разлог што је први повео талас устанка против Немаца и пошто га у каснијим фазама сматрају антикомунистичким јунаком, а Срби не воле комунисте... “

Положај Срба

БРИТАНСКИ државни секретар Ентони Идн у свом писму амбасадору Стивенсону, у лето 1944.године,  изразио је своје незадовољство што није уговорен састанак и што је Тито избегао састанак са Краљем и то на неодређено време. Посебно је био незадовољан што у разговору није било речи о положају Срба односно покрета отпора у ком се они највише боре .

СУТРА: СТАЉИН ТРАЖИ ДА ТИТО ВРАТИ КРАЉА НА ПРЕСТО

Препоручујемо

Фељтон

0 5

ФЕЉТОН - ЈУГОСЛОВЕНСКИ КРАЉ ПОСТАЈЕ СИМБОЛ ОТПОРА: У Лондону је одлучено да Петар студира међународно право и економију на колеџу Клер

10. 09. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације