ФЕЉТОН - СРПСКА ОПОЗИЦИЈА ТРАЖИ ФЕДЕРАЛНУ ЈУГОСЛАВИЈУ: Републиканци су боље од радикала схватали сложену националну структуру нове државе

ПОСЛЕДЊЕГ дана септембра 1917, објављен је интервју који је дописник „Питсбург диспеча“ направио са краљем Петром. У настојању да у часу када САД нису објавиле рат Аустроугарској придобије тамошње јавно мнење, стари монарх је објашњавао околности Сарајевског атентата и доказивао неумешаност Србије.

Љубомир Стојановић је при крају Великог рата постао републиканац, Фото "Википедија"

Упоредио је овај атентат са убиством америчког председника Мекинлија које је извршио један аустроугарски држављанин. Описујући губитке и жртве српског народа, изјавио је да је „његово срце сломљено“. О себи је говорио као о вечитом изгнанику који се као млад борио на страни Француске Републике за демократију каква постоји у слободним државама.

У светском рату између „слободних“ и „неслободних“ себе је видео као „крунисаног председника републике“, тврдећи да му је та чињеница била милија од саме круне, зато што је био краљ једног слободног народа, једини кога је народ изабрао. 

Ако је Јаша Продановић одраније био републиканац, па је као такав деловао у Српској радикалној странци и током прве деценије 20. века, Љубомир Стојановић је, према сопственим речима, републиканац постао управо током последњих година Првог светског рата.  Посебно је на њега утицао ратни исход. Тада су престале да постоје велике монархије и царевине. Успостављање другог облика владавине у великој већини новостворених европских држава навело га је на помисао да је наступила једна сасвим нова епоха – „ера република”. Зато се Стојановић и изјаснио како би нова југословенска држава требало да буде уређена као федерација. Савезну државу чиниле би републике пошто се, како је тврдио „...само у републици може развити права демократија”. У овој промени не само да није видео претњу дотадашњим државним и демократским достигнућима већ је био уверен да би Срби тако „не само учврстили... државну заједницу с Хрватима и Словенцима, него је евентуално и проширили”.

НЕСУМЉИВО да овај предводник самосталца није постао републиканац одједном и на пречац. Део разлога изнео је у једној расправи са Веселином Вукићевићем. Поред искустава светског рата и међународних околности, и на Стојановића је утицало све самовласније држање регента Александра Карађорђевића. И у његовом случају једна од прекретница био је исход Солунског процеса.

Стојановић и његови истомишљеници су, несумњиво боље и прецизније од радикалских политичара, примећивали сложену националну структуру нове државе. Срби, Хрвати и Словенци од доласка у „ове крајеве не само да никад нису били сви у једној држави, него ни сами Срби нису никад сви били уједињени у једну државу”.  Током векова одвојеног живота, лишени држава и самосталног развоја, успоставили су „под утицајем разних вера и разних култура различан народни менталитет”. Та чињеница, као ни постојеће традиције и аспирације нису смеле бити игнорисане приликом државног уједињења, а посебно постојећа „свест о његовој индивидуалности, посебној култури, књижевности“.  Уочавао је и значај утицаја различитих вероисповести у новој југословенској држави, који је у то време често доживљаван као недовољно важан.  Коначно, Држава Словенаца, Хрвата и Срба, која је основана на крају рата – потрајавши од 29. октобра до 1. децембра 1918. године, упркос симпатијама, непризната од стране Антанте – била је по облику владе република.   Стојановић је, међутим, гајио доктринарски оптимизам. Требало је само „смислити државно уређење... у којем ваља озбиљно водити рачуна о осећајима” југословенских народа, а „практично” треба избећи све што је могло бити спорно. Тако би било могуће „постићи да у њему буду потпуно задовољни... и Срби и Хрвати и Словенци”. У новоствореној савезној држави са Србијом они би требало да „осете да су заиста своји господари, а не да су једну управу заменили другом.” 

ПОЈЕДИНИ аутори налазили су да је утицај хрватских политичара на српску опозицију у време југословенског уједињења имао посебан значај при формирању републиканске идеологије и касније странке. Извесно је да крај рата Србија дочекала вишеструко политички подељена. Огрномне жртве имале су изванредан утицај, а ратно јединство изузетну политичку цену. Зато није нимало чудно што је један од првака послератне Југословенске републиканске странке био управо Војислав Вељковић, либерал који је за време окупације остао у Београду и чак био на челу градског одбора који је формално помагао Аустријанцима, мада је остао лишен значајније власти.  Републикански погледи били су блиски самосталским и социјалдемократским политичарима. Ипак, извесно јединство дела српских и хрватских политичара из времена преговора на Женевској конференцију (од 6. до 9. новембра 1918) нестало је, како је приметио Александар Лукић, у првим послератним годинама.  Будући да је целокупно „хрватско државно право“, како је било виђено и дефинисано током 19. века, почивало на споразумима са хабсбуршким монарсима, није чудно што национална еманципација овог народа током 19. века није инсистирала на промени облика владавине. Стјепан Радић је, све до кризе аустроугарске државе и рата, заступао концепт њеног претварања у парламентарну монархију.  Поједини аутори ће, тек у наше време, покушати да утемеље републиканизам Хрватске пучке сељачке странке на широј идеолошкој основи од отпора стварању унитарне југословенске монархије.  Слично је било и са дубоко антисрпским припадницима Хрватске странке права и посебно са подржаваоцима Чисте странке права – франковцима.  Снажна социјална црта сваког масовног политичког покрета након Првог светског рата, те разлике између до тада обесправљених сељачких мноштава и политичке елите, учинили су да хрватски национални покрет, у време проглашења и формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, нема довољну политичку профилисаност да би на самом почетку деловања у новим условима имао већег успеха.  Хрватско друштво требало је тек да се интегрише и то ће се догодити у повољним околностима између 1919. и 1939. године.

УВОЂЕЊЕ  републике, ни у то немирно време, није било једноставан процес, посебно у случају наслеђа и проблема какве су имале балканске монархије. Након пробоја Солунског фронта и брзог продора савезничких снага на север, побунила се бугарска војска у области града Радомира на истоку ове државе.  Устаници су добили подршку утицајног Бугарског народног земљорадничког савеза и његовог харизматичног вође Александра Стамболијског.

Проглашена је република која ће остати упамћена као Радомирска. Ипак, колико год поражена била бугарска војска и подељено тамошње друштво, нити су земљорадници могли да успоставе заједнички фронт са врло радикалним социјалдемократама, нити су странке ратне коалиције у Бугарској биле толико слабе и непопуларне да би се лако одрекле власти. Монархистичке трупе на челу са генералом Протогеровим поразиле су устанике након што су ови успели да продру у престоницу Софију. Убијено је око 2.000, а заробљено 3.000 војника. Стамболијски је опет морао да побегне, да би у сасвим измењеним околностима победио на изборима следеће 1919. године, а 1920. успео да преузме пуну власт. Закратко, будући да је јуна 1923. свргнут и брутално убијен. Република више није проглашавана.

АМЕРИКА КАО УЗОР

ДВЕ државе које су 1918. ступиле на светску политичку позорницу – реч је о Сједињеним Америчким Државама и Совјетском Савезу – биле су републике. Љубомир Стојановић узор за настајућу југословенску федеративну републику видео је у државном уређењу Сједињних Држава. Те ставове излагао је како у својој политичкој делатости и списима које је објавио тих година, тако и у преписци. Његово мишљење делили су поједини опозиционари и интелектуалци.

СУТРА: ОСНИВАЊЕ ПРВЕ СРПСКЕ РЕПУБЛИКАНСКЕ СТРАНКЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - НА КРФУ СЕ КРУНИО УГЛЕД ДИНАСТИЈЕ КАРАЂОРЂЕВИЋ: Током три године дугог прогонства српска држава је пролазила кроз разне кризе

25. 10. 2023. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СОЦИЈАЛДЕМОКРАТЕ ТРАЖЕ УСПОСТАВЉАЊЕ РЕПУБЛИКЕ: Димитрије Туцовић се залагао за балканску федерацију демократских народних република

24. 10. 2023. у 18:00

Друштво

0 3

ФЕЉТОН - ВРЕЂАЊЕ И ИСМЕВАЊЕ ПОРЕКЛА ВОЂА РАДИКАЛА: Црква је одговарала републиканцима: "Опрости им, Боже, не знају шта раде"

23. 10. 2023. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ПРЕТЊЕ КРАЉУ ПЕТРУ ДА ЋЕ ОСТАТИ БЕЗ КРУНЕ: Током прве године излажења забрањено је чак осам бројева "Републике"

22. 10. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације