ФЕЉТОН - КЊАЖЕВ УДАР НА ПИПЕР ОПОМЕНА : Данило је од пр­вог да­на своје вла­да­ви­не на оку по­себ­но др­жао Бје­ло­па­вли­ће и Куче

ПОВЈЕШАНИМ си­но­ви­ма Стевана Ђикнина ни­ко се за пет­на­ест да­на ни­је смио при­ма­ћи сем њи­хо­ве оја­ђе­не мај­ке ко­ја је сва­ко­га да­на до­ла­зи­ла из се­ла Ла­ћа, уда­ље­ног око сат и по хо­да, да бра­ни мр­тве си­но­ве од му­ва, а би­ло је, ка­жу право љет­ње вријеме. До­шла би, причало се касније, по­кло­ни­ла им се и сва­ки пут по­но­ви­ла: „Го­шо, Ти­о­до­ре, ока­ме­ни­те се…!“

Књаз Данило по преузимању власти, Фото Из књиге "Кадићи од Бована до наших дана"

Го­шо и Тио­дор се, на­рав­но, ни­је­су ока­ме­ни­ли, али се ока­ме­ни­ла њи­хо­ва несрећна мај­ка којој за све ври­је­ме ни­ко ни­је ви­дио су­зе ни чуо гла­са већ је сво­ју му­ку и тра­ге­ди­ју, по­пут мај­ке Ју­го­ви­ћа, под­но­си­ла сто­јич­ки и ју­нач­ки и ни­је до­пу­сти­ла да јој се ду­шма­ни на­сла­де, описује овај дођај у свом роману "Зеко Мали“ Будо Симоновић.

С овим у вези треба рећи да су се  Бје­ло­па­вли­ћи ка­сни­је ипак оку­пи­ли на Прен­ти­ној гла­ви­ци и ри­је­ши­ли да иду код кња­за и ка­жу му да је на прав­ди бож­јој та­ко крв­нич­ки ка­знио Стевана Ђик­ни­на, по­био му си­но­ве и узео ка­пе­тан­ски чин, ње­му, ју­на­ку из пје­сме. Ни­је било лако иза­ћи пред Зе­ка ма­ни­тог и ка­за­ти му да је по­гри­је­шио, али дру­ге ни­је би­ло, неправ­да се мо­ра­ла не­ка­ко по­пра­ви­ти. За чу­до, Да­ни­ло им је по­вје­ро­вао и обе­ћао да ће капе­тан­ски чин да­ти Сте­ва­но­вом нај­мла­ђем си­ну Мар­ку. На­жа­лост, Мар­ко је вр­ло млад умро од ко­ле­ре — и он и отац му, не­срећ­ни Сте­ван...

ОСТАЈЕ ве­ли­ко пи­та­ње да ли је Да­ни­ло по­сту­пио та­ко за­то што се истин­ски по­ка­јао за гријех ко­ји је по­чи­нио или је и то био је­дан од ње­го­вих вје­штих по­ку­ша­ја да Бје­ло­па­вли­ће нека­ко при­до­би­је и окре­не за со­бом, јер је он, упр­кос сво­јој охо­ло­сти и са­мо­у­вје­ре­но­сти, сигур­но био свје­стан сна­ге овог пле­ме­на и ње­го­вог ути­ца­ја-да онај ко при­до­би­је Бјелопавлиће, у до­бр­ој мје­ри рје­ша­ва пи­та­ње је­дин­ства и сло­ге и го­то­во свих оста­лих црногор­ских племена.

Већ у пр­вој го­ди­ни вла­да­ви­не, тач­ни­је 7. но­вем­бра 1852. го­ди­не, књаз Да­ни­ло пред­у­зи­ма сво­ју пр­ву „ка­зне­ну екс­пе­ди­ци­ју” про­ти­ву не­по­слу­шних и не­по­кор­них бр­ђан­ских пле­ме­на, а све у же­љи да сломи њихов отпор, да их покори и при­по­ји Цр­ној Го­ри. На уда­ру су се пр­ви на­шли Пи­пе­ри:

„…на­шао сам за до­бро у овај час кре­ну­ти у Пи­пе­ре су не­ко­ли­ко вој­ске — пи­ше књаз Да­ни­ло ру­ском кон­зу­лу у Ду­бров­ни­ку, Га­ги­ћу, об­ја­шња­ва­ју­ћи раз­ло­ге и циљ по­хо­да на Пи­пе­ре - и сва је при­ли­ка да ће Ска­дар­ски па­ша поду­жом ру­ком и сво­јом си­лом про­ти­ву ме­не уда­ри­ти…”

КЊАЗ Да­ни­ло све прав­да стра­хом од Ту­ра­ка, ко­ји су, уисти­ну, не­пре­ста­но на­сто­ја­ли да потко­па­ју је­дин­ство и сло­гу цр­но­гор­ских пле­ме­на, да их по­му­те и за­ва­де, кад ми­том и обећа­њи­ма, кад уцје­на­ма сва­ко­ја­ким и при­јет­њама.

Че­тр­на­ест да­на касније, књаз Да­ни­ло по­но­во пи­ше Га­ги­ћу и из­вје­шта­ва га о ре­зул­та­ти­ма похода на Пипере, али Га­гић очи­глед­но ни­је био за­до­во­љан тим из­вје­шта­јем па тра­жи подроб­ни­ји и де­таљ­ни­ји. По кња­же­вом одо­бре­њу и за­по­ви­је­сти, из­вје­штај са­да пи­ше ње­гов ађу­тант Бје­ла­ди­но­вић (ову пре­пи­ску је, ина­че, про­на­шао и об­ја­вио Ду­шан Вук­сан у „Записима” из 1931. го­ди­не):

„Од­мах ка­ко је Ње­го­ва Свје­тлост при­спио с вој­ском у Пи­пе­ре за по­ко­ри­ти оне од­мет­ни­ке — пи­ше Бје­ла­ди­но­вић — је­дан се је дио од њих по­ко­рио и па­нуо под но­га­ма Ње­го­ве Свјетлости, ко­ји­ма је ми­ло­сти­во опро­стио, а ве­ћи дио глав­ни­је од­мет­ни­ка, од­бје­гли су Осман-па­ши. До­мо­ви ових од­мет­ни­ка по пра­вед­ној же­љи ору­жа­ног на­ро­да, од­ма су би­ли обо­ре­ни и раз­ру­ше­ни, а њи­хо­ве фа­ми­ли­је не­вре­ди­мо про­тје­ра­не из Цр­не Го­ре…”

СИГУРНО је, на­рав­но, да ни у јед­ном од тих пи­са­ма ни­је ка­за­на цје­ло­ви­та исти­на о то­ме шта се ствар­но тог но­вем­бар­ског да­на зби­ло у овом по­но­сном цр­но­гор­ском пле­ме­ну. Књаз Данило је до­шао у Пи­пе­ре са око хи­ља­ду вој­ни­ка. Не­по­сре­дан по­вод је, на­вод­но, би­ло одби­ја­ње Пи­пе­ра да пла­ћа­ју по­ре­зе и на­ме­те ко­је је за­вео књаз Да­ни­ло. Уви­ђа­ју­ћи бесмисле­ност отпо­ра пред то­ли­ком си­лом, Пи­пе­ри су се у нај­ве­ћем бро­ју по­кло­ни­ли пред кња­зом, сви сем не­ко­ли­ко кључ­них ко­ло­во­ђа по­бу­не на че­лу са Ра­до­ва­ном Мр­ча­ри­цом, ко­ји је пре­ко Спу­жа и Ска­дра уте­као у Ца­ри­град.

Да је Мр­ча­ри­ца био у пра­ву , ње­гов страх оправ­дан, нај­бо­ље по­ка­зу­је чи­ње­ни­ца да је четрна­ест ви­ђе­них љу­ди овог пле­ме­на ко­ји су том при­ли­ком до­па­ли у ру­ке кња­зу Да­ни­лу, по­губље­но као бун­тов­ни­ци и не­по­кор­ни­ци.

СЕМ Пипера, књаз Да­ни­ло је од пр­вог да­на своје  вла­да­ви­не на оку по­себ­но др­жао још и Бје­ло­па­вли­ће и Ку­че, мо­трио на сва­ки њи­хов ко­рак, увје­рен да су му то нај­не­си­гур­ни­је грани­це у но­во­ство­ре­ној кња­же­ви­ни. По­ха­ром Пи­пе­ра он је не­дво­сми­сле­но ста­вио до зна­ња да не­ће има­ти ми­ло­си­ти ни пре­ма оста­ли­ма, да ће сва­ку не­по­кор­ност и не­ло­јал­ност стро­го ка­зни­ти. То ипак ни­је уга­си­ло жар не­за­до­вољ­ства ко­је је при­та­је­но ти­њао у овим племенима и до­вољ­на је би­ла са­мо вар­ни­ца да га рас­плам­са и пре­тво­ри у по­жар по­бу­не.

Књаз Да­ни­ло је то осје­ћао, а не­сум­њи­во, имао је и сво­је љу­де, до­у­шни­ке и шпи­ју­не, ко­ји су му до­ја­вљи­ва­ли о сва­ком тај­ном збо­ру и до­го­во­ру пле­мен­ских пр­ва­ка. У ру­ке су му, изгледа, до­спје­ла и не­ка њи­хо­ва пи­сма, па је то, по свој при­ли­ци, био и не­по­сре­дан по­вод за јед­но пи­смо ко­је је он упу­тио Бје­ло­па­вли­ћи­ма 18. ју­на 1854. го­ди­не (по ста­ром календару), пет­на­ест да­на на­кон бо­рав­ка на тро­ји­чин­дан­ском са­бо­ру у Остро­гу, за ко­је Душан Вук­сан каже да ни­гдје у кња­же­вом ар­хи­ву ни­је на­шао „та­ко те­шке ри­је­чи”:

„Од Нас Да­ни­ла Пе­тро­ви­ћа, Кња­за Цр­но­гор­ско­га и Брд­ско­га, сер­да­ру Ра­му и сви­је­ма капета­ни­ма бје­ло­па­влић­ки­је­ма по­здрав.

— Чуо сам не­ка­кве збо­ро­ве, што се збо­ри та­мо у вас, од ка­ко сам ја у Острог био, али опет раз­ми­шља­вам, да ни­је ни­шта исти­на од то­га, што сам чуо, јер­бо кад би све то исти­на би­ла од вас што сам чуо, за­и­ста не­ка бу­де увје­ре­но ма­ло и ве­ли­ко да би за вас го­ри био, не­го ли што је био Омер па­ша про­шле го­ди­не. Но ја на­ре­ђу­јем ва­ма, го­спо­ди ка­пе­та­ни­ма, да ви први умук­не­те и да др­жи­те ваш је­зик за зу­бе, ина­че би­сте се мо­гли бр­зо ка­ја­ти; и не узбуњуј­те мо­ју пра­ву ра­ју.

— И ова мо­ја за­по­ви­јед да бу­де про­гла­ше­на на Прен­ти­ној гла­ви­ци.

— А чуо сам да и Пи­пе­ри не­што бле­је, и с ва­ма се дру­же, Бран­ко­ви­ћи и ли­жи­са­ха­ни. А ме­не ни­је ста­ло ни за вас, ни за Тур­ке; и не­мој­те ми­сли­ти да ја не знам из чи­је су гла­ве ове ријечи про­и­за­шле, јер­бо ва­ма је до­бро по­зна­то, да ни­ти сам ја, ни ста­ри вла­да­те­љи, ко­ји су били цр­но­гор­ски, ни­кад ни­ко­ме зу­лу­ма учи­ни­ли ни­је­су, но су се ва­зда му­чи­ли за об­др­жа­ти вас и оста­ле Цр­но­гор­це, ко­је ви до­стој­ни ни­је­сте би­ли њих има­ти за Го­спо­да­ре. А по да­нас чи­ни­те ка­ко хо­ће­те, ако ви ба­ста. И та­ко зна­ди­те!”

По­што су јед­ном већ осје­ти­ли не­ми­ло­срд­ност кња­же­ву и схва­ти­ли да са њим не­ма ша­ле, да он не при­је­ти на пра­зно већ гла­ве ски­да и за мно­го ма­ње, Пи­пе­ри су, чим су чу­ли за „посла­ни­цу” Бје­ло­па­вли­ћи­ма у ко­јој и њих не­би­ра­ним ри­је­чи­ма опо­ми­ње, по­жу­ри­ли да одго­во­ре кња­зу и из­ра­зе му ло­јал­ност, коју потписују пиперски прваци и јунаци Вуле Николин и Јоле Пилетић.

СМОТРА ЛЕПОТЕ

ЗАНИМЉИВ је  податак,  да су по налогу књаза Николе 1907,  на смотру младости и љепоте у Лондону, послати Милена Делибашић са  вршњакињом Петрушом Ушћумлић из Никшића .Са њима су отпутовали и двојица бираних  црногорских младића – Машан Ћупић из Никшића и Косто Милић из Љешкопоља.Неки истраживачи наводе  да је Милена била у сродству са Кадићима, што није немогуће, и  ако је у то вријеме још увијек важила  сентенција владајуће куће Петровића о изгону Кадића из Црне Горе „док је свијета и вијека“.

СУТРА:СРАМОТНО КОЛО ИСПРЕД ДОЊЕГ МАНАСТИРА У ОСТРОГУ

Препоручујемо

Фељтон

0 8

ФЕЉТОН - ЊЕГОШ ПОСВЕЋУЈЕ ПЕСМУ ХРАБРИМ БЈЕЛОПАВЛИЋАМА: По многим историсјим изворима израз Бован је"служио код старих Срба за ознаку идола

31. 10. 2023. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - АНАТЕМА ЦРНОГОРСКОГ СЕНАТА НА СВЕ КАДИЋЕ: Књаз Никола, Данилов наследник, свог претходника поредио је са Карађорђем

30. 10. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације