ФЕЉТОН - ЉУБОМОРНИ КЊАЗ СЕКАО ГЛАВЕ ЗБОГ СВОЈЕ НЕВЕСТЕ: Искомплексиран и не­у­глед­ни књаз убијао је за сваку ружну реч изговорену ње­го

ПОРЕД немилосрдног и крвавог обрачуна са политичким противницима и црногорским брђанима ни тај ра­до­сни чин ње­го­ве же­нид­бе и крат­ко­трај­ни брак са Да­рин­ком Кве­кић, ни­је изгледа могао проћи без по­тре­са и тра­гич­них по­сље­ди­ца.

Даринка Петровић, ћерка тршћанског трговца Марка Квекића, Фото "Википедија"

Љу­бо­мо­ром и ком­плек­си­ма раз­ди­ра­ни не­у­глед­ни књаз, ски­дао је гла­ве они­ма ко­ји би ружну ри­јеч ре­кли за ње­го­ву невје­сту, а Ту­ка Мак­си­мо­ви­ћа из Никшићке жупе, најљепшег међу  три хиљаде његових сватова,  жи­во­та је ко­шта­ло то што је мла­да, европ­ски вас­пи­та­на кње­ги­ња, по­хва­ли­ла њего­ву ље­по­ту.

Не зна се да ли је цр­но­гор­ског кња­за ље­по­том оп­чи­ни­ла мла­да, тек пет­на­е­сто­го­ди­шња Квеки­ће­ва ћер­ка Да­рин­ка (је­дан хро­ни­чар из тог вре­ме­на је за њу на­пи­сао да је би­ла “сред­њег ра­ста и сред­ње ље­по­те, али хи­трог по­гле­да“), или је и у овом слу­ча­ју око ба­цио на ми­раз тр­го­вач­ке кће­ри и мо­гу­ћу на­кло­ност и по­моћ Ср­ба из Тр­ста, тек Да­ни­ло је исто­га ча­са по­тра­жио у Тр­сту нај­ску­пљи пр­стен и за­ру­чио Да­рин­ку.

За­ни­мљи­ва је та­ко­ђе и Данилова од­лу­ка да вјен­ча­ње оба­ви епи­скоп за­дар­ски Кне­же­вић и да за ку­ма зо­ве на­мје­сни­ка дал­ма­тин­ског, аустриј­ског фелд­мар­ша­ла, ба­ро­на Ма­му­лу, што је све, на­рав­но, има­ло од­ре­ђе­ни по­ли­тич­ки ра­чун.

Вјен­ча­ње је оба­вље­но са­мо два са­та на­кон што су сва­то­ви при­спје­ли на Це­ти­ње, а ве­се­ље је по­том тра­ја­ло два да­на. За­пи­са­но је да је књаз Да­ни­ло сју­тра­дан по­сли­је вјен­ча­ња, заједно са ба­ро­ном Ма­му­лом, из­вр­шио смо­тру око три хи­ља­де сва­то­ва и свад­ба­ра об­у­че­них у све­ча­не цр­но­гор­ске но­шње.

ВЕЗАНО за чин же­нид­бе и вјен­ча­ња кња­за Да­ни­ла, ко­ји се тру­дио да све бу­де по европ­ским узу­си­ма (из­гле­да да је за тај чин до­био по­моћ од 11.000 це­ки­на из ру­ске цар­ске ка­се), остала је и јед­на за­ни­мљи­ва анег­до­та. На­и­ме, ми­мо оби­ча­ја, по­сли­је вјен­ча­ња се до­го­ди­ло нешто што је до та­да би­ло про­сто не­за­ми­сли­во у Цр­ној Го­ри: сва­то­ви и сви гла­ва­ри су прила­зи­ли ре­дом и љу­би­ли ру­ку мла­дој кње­ги­њи. Сви сем ста­рог се­на­то­ра и гла­си­тог јунака и паметара  Сте­ва­на Пер­ко­ва Ву­ко­ти­ћа. То, на­рав­но, ни­је про­ма­кло кња­зу Да­ни­лу, а кад га је потом упи­тао за­што и он ни­је по­љу­био кње­ги­њи ру­ку, Сте­ван му од­го­во­рио:

- Ду­ше ми, го­спо­да­ру, за­клео сам се да жен­ску и тур­ску ру­ку ни­кад не­ћу по­љу­би­ти…

ОВА ПРИЧА се у предањима везује и за неке друге гласовите јунаке. Поред осталих и за знаменитог голијског сердара Дуку Канкараша. Епски пјесник Божо Ђурановић је о томе испјевао осмерачку „причу“. И он истиче како је књаз покушао да дисциплинује Црногорце и научи их европским манирима, али наглашава коликом се срамотом сматрало ако би човјек пољубио жену у руку :

"Женску руку пољубити | Срамота је било тада Макар била и царица Из бијелог Петрограда..."

Ђурановић потом описује како се с том муком суочио и Дука Канкараш, приклијештен између личног поноса и части и зловоље црногорског господара гласно одговорио:

"Богу сам се зарекао, На крст часни и свијећу: Никад женску, нити турску, Пољубити руку нећу!"

А на питање господара, ако би морао, коју би руку прије пољубио, женску или турску,  гласити јунак одговара:

„Ја ниједну, господару! Но погинут воли прије, Јер за људе и јунаке, Смрт, при томе, златна ли је!“

Књаз Данило се ,  како даље  наводи Божо Ђурановић ,наводно и на молбу саме књегиње Даринке, смиловао и опростио горштачком витезу и чак му, „због мушкости и смјелости“  на прси „припучио“ „орден с ликом руског цара.“

МЕЂУТИМ, поред овога, било је и мноштво интрига које су се препричавале по Цетињу, али и дру­гих оп­ту­жби про­ти­ву кња­за Да­ни­ла па чак и да је уби­јао љу­де и за нај­ма­њу ри­јеч у вези с кње­ги­њом Да­рин­ком. Та­кве оп­ту­жбе је из­но­сио и Ђор­ђи­је Пе­тро­вић по­што је напустио Цр­ну Го­ру. „Он уби­ја љу­де и без ика­квог су­да као што је ура­дио и 1855. ка­да је са књегињом ишао у Острог. Два Бр­ђа­ни­на го­во­ра­ху о кње­ги­њи и је­дан је ре­као: 'О кад би само јед­ном мо­гао да је по­љу­бим’, то­га Бр­ђа­ни­на Да­ни­ло је од­мах убио...

Вој­во­да Симо  По­по­вић наводи  у сво­јим ’Ме­мо­а­ри­ма’ да је књаз Да­ни­ло на­ре­дио да се на Ри­је­ци Цр­но­је­ви­ћа стри­је­ља­ју три Цр­но­гор­ца, под из­го­во­ром да су би­ли у за­вје­ри про­ти­ву ње­га, а у ства­ри, што су се не­ста­шно из­ја­шња­ва­ли о кње­ги­њи. Ду­ка Лон­дро­вић у свом фељто­ну о Но­ви­ци Це­ро­ви­ћу наводи да се Ту­ко Мак­си­мо­вић стри­је­ља са­мо за­то што се љепо­том ви­ше од свих сва­то­ва до­пао кње­ги­њи Да­рн­ки, а то  потврђује и Ани­ца Ша­у­лић у сво­јој књи­зи о Но­ви­ци Це­ро­ви­ћу:

„Ту­ко је био ван­ред­не ле­по­те. Ве­сео због по­ча­сти ко­ја му је ука­за­на по­зи­вом на кња­же­ву свад­бу, Ту­ко је обу­као нај­бо­га­ти­је оде­ло, ста­вио то­ке и оруж­је око­ва­но у ср­ми и зла­ту.

Тако је Ту­ко при­ву­као па­жњу свих го­сти­ју, па и кње­ги­ње, и она му се осмех­ну­ла.

У Ту­ко­вом се­лу Ли­ве­ро­ви­ћи­ма жи­вео је жуп­ски кнез и он по­за­ви­де Ту­ку на по­ча­сти. Био је жуп­ски кнез у при­ја­тељ­ству са Ту­ко­вом стри­ном, крч­ма­ри­цом Ан­дром и затражи од ње да му некако из­ма­ми­ ка­кву ру­жну ри­јеч о кња­зу или о кња­ги­њи..."

ВРАТИО се Ту­ко из сва­то­ва и сја­хао пра­во пред крч­мом сво­је стри­не. Ча­сти Ту­ко стри­ну и она ње­га. Кад, ча­сте­ћи се ло­зо­ва­чом, за­ђо­ше у раз­го­вор, упи­та Ан­дра:

„Ка­ко ти, Ту­ко, би у сва­то­ви­ма?“

„Ли­је­по ми би и пре­ли­је­по, у здра­вље го­спо­да­ре­во“.

„Ви­ђе ли кња­ги­њу?“

„Глах је ка­ко те­бе са­да“.

„Би­ја­ше ли, Ту­ко, ка­ка кња­ги­ња?“

„Би­ја­ше ли­је­па ка би­је­ла ви­ла, оста­де ми на ср­цу“.

Та­ко је ре­као, али је за­хва­љу­ју­ћи ње­го­вој стри­ни и жуп­ском кне­зу иза­шло да је ре­као „во­ли­ји би њу но ци­је­лу Жу­пу”.

Кнез до­ста­ви ово на Це­ти­ње и од кња­за до­ђе за­по­вест, ако је Ту­ко та­ко ре­као, да се сме­ста му­шке­та. Ту­ко се бра­нио да ни­је, али се ње­го­ва стри­на са сво­јим си­ном за­кле да је­сте.

Ража­ли се Но­ви­ци ка­да чу да ће стре­ља­ти оног ле­пог и ве­се­лог мла­ди­ћа те оде кња­зу:

„Го­спо­да­ру, за­што сте осу­ди­ли на му­шкет Ту­ка Шће­па­но­ва?“

„Уври­је­дио је кње­ги­њу“.

„Је ли то исти­на, го­спо­да­ру? Има љу­ди ила­ва (зла) ср­ца“.

„Иста ње­го­ва стри­на за­кле­ла се у Жуп­ском ма­на­сти­ру“.

НА НЕСРЕЋУ, књаз ни­је рас­пи­ти­вао ка­ква је Ан­дра, а ни Но­ви­ца ни­је знао. За­то он са­мо ре­че: 

„Мо­же­те ли му опро­стит, го­спо­да­ру? Да је и ре­као зло, у пи­ћу се мно­го ре­че, ни­је зло чи­нио. Те­шко се по­ди­же жи­вот, а ка­жу да је Ту­ко је­ди­нак“.

Књаз је ћу­тао, блед, док су му очи се­ва­ле гне­вом. Ни­је га ла­ко би­ло по­ко­ле­ба­ти у од­лу­ци ко­ју је већ био до­нео. А та се од­лу­ка учвр­сти­ла пу­ком слу­чај­но­шћу. За ве­че­ром, ка­да се у ве­зи са ди­ја­мант­ском грив­ном ко­ју је кне­ги­ња то­га да­на до­би­ла од сво­га ку­ма на­ме­сни­ка Дал­ма­ци­је, ге­не­ра­ла Ма­му­ле, по­ве­ла реч о свад­би и о лич­но­сти­ма ко­је су на њој за­па­же­не, кње­ги­ња ре­че:

„Да­не, до­ла­зе нам то­ли­ки љу­ди, ка­ко ни­кад не до­ђе онај мла­дић што га зва­ху Ту­ко?“

Но­ви­ца, те ве­че­ри кња­жев гост, обо­ри гла­ву, знао је да је Ту­ку ти­ме пот­пи­са­на пре­су­да.

Књаз по­гле­да мр­ко сво­ју мла­ду же­ну, а ова, на­ви­кла на дру­ге дру­штве­не од­но­се, гле­да­ше га отво­ре­но. Та­да књаз јет­ко ре­че:„Тај ви­ше не­ће до­ћи. Ми смо га му­шке­та­ли.“

НЕЋЕ СРПСКУ ПРИНЦЕЗУ

ДАНИЛОВА одлука да се ожени ћерком тршћанског трговца није на­и­шла на оду­ше­вље­ње у Цр­ној Го­ри, а то отприлике ни­је би­ло по во­љи ни ве­ли­ким си­ла­ма - Ру­си­ји, Аустри­ји, Францу­ској и Тур­ској - ко­је су буд­но пра­ти­ле шта се зби­ва на Це­ти­њу. Сво­је­гла­ви књаз Дани­ло ни­је мно­го за­ре­зи­вао за примједбе да се могао оженити са српског двора (принцеза Клеопатра Карађорђевић) већ је вјен­ча­ње и свад­бу за­ка­зао за ја­ну­ар 1855. го­ди­не и од­мах на­кон зва­нич­не вје­рид­бе, оба­вље­не ок­то­бра 1854, по­чео при­пре­ме за ве­се­ље.

СУТРА: ПОЧЕЦИ ОСВЕТЕ ТОДОРА КАДИЋА

Препоручујемо

Фељтон

0 6

ФЕЉТОН - НАРОД ДОБРОТВОРЕ И ЗЛОТВОРЕ НЕ ЗАБОРАВЉА: У Похари Куча 1856. године Ђуро Кусовац показао је бездушност према слабима

10. 11. 2023. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - КУЧИ ПЛАЋАЈУ КРВАВИ ДАНАК КЊАЗУ ДАНИЛУ: Данило је хтео да од Куча створи тврду крајину и поуздану брану према Турцима

09. 11. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације