ФЕЉТОН - ЏОРЏ БУШ НАЈАВЉУЈЕ НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК: Сједињене Државе пренебрегле све правне норме о забрани промене граница силом
СЈЕДИЊЕНЕ Државе су имале другачију визију света, њима није ни било стало до мира и стабилности у овом великом региону. Од Бечког споразума о некоришћењу силе или претњи приликом преговора, као и о забрани промене граница силом у завршним актима из Хелсинкија 1975, па све до рата против Савезне Републике Југославије у марту 1999, чију је историју НАТО потпуно занемарио, пренебрегнуте су све правне норме чији је циљ била забрана вођења рата у Европи.
Ова делегитимација међународноправних закона била је потпуно у складу са намером председника САД, Џорџа Буша Старијег, да током Првог заливског рата у јесен 1990. најави успостављање „Новог светског поретка“. „Изузетна нација“, како су Сједињене Државе волеле да саме себе означавају, хтела је све да зна и да саботира сваки покушај успостављања владавине мира и благостања у Средоземљу, том за Европу веома важном мега-региону.
Бундесвер је преко НАТО био увезан у амерички концепт који је подразумевао и околност да немачка војска промени свој карактер: Да постане армија која води офанзивни, а не одбрамбени рат, без позивања на Устав Немачке и његову стриктну забрану сваког офанзивног рата на који се примењује кривично право, затим правне консеквенце, проистекле из Нирнбершких процеса, као и безусловно поштовање међународног права.
Било је потребно неко време да се ова суштинска промена прихвати, утолико пре што није било могуће да се широм читаве Европе уочи ни најмања назнака претњи војне природе због којих би НАТО био принуђен да крене у рат. Зато су чланице НАТО ипак радо прихватале учешће у интервенцијама по налогу Уједињених нација или због немира на Балкану. Све то је послужило остваривању намере да се људи у Немачкој принуде да пристану на један циљ, иако су они другачије гледали на улогу Бундесвера од оне коју је сам Бундесвер прихватио у рату против Југославије.
У ЈЕДНОМ пророчком говору на „Академији Бундесвера Хелмут Шмит“ у Хамбургу, председник ЦСУ Петер Гаувајлер разоткрио је 4. јуна 2014. безбедносно-политичку лаж века Немачке: НАТО и Савезна влада су непрестано указивали на то да је наша земља у складу са сопственим уставом у обавези да уступи одређене војне контингенте „Систему колективне безбедности“. „Систем колективне безбедности“ односио се на првобитни НАТО, према коме је Бундесвер, наводно, имао обавезу да га подржи. Међутим, тврди Гаувајлер, од Немачке се на почетку поновног наоружавања њене војске захтевало да донесе одлуку типа „или-или“: Или стварање сопствене војске, или приступање Немачке „Систему колективне безбедности“. Ни једног јединог тренутка није постојало размишљање да се формирају немачке борбене снаге и да се оне потом ставе на располагање другима. О „Систему колективне безбедности“ у стварности никада није ни било речи, НАТО је био и остао једино војни савез.
ПОСЛЕ 1992. године одређене снаге покушавале су све да се укине обавеза подвођења Бундесвера под норму немачког устава која га обавезује да очува искључиво одбрамбену функцију. Устав је био крајње изричит против таквих покушаја. Пре него што је Немачка 1955. постала члан Северног одбрамбеног савеза, њен Савезни парламент је, у складу са одредбама уставног права, морао да да своју сагласност на „међународни уговор“. То се и догодило, али искључиво под претпоставком да се ради о одбрамбеном савезу у оквирима прецизно одређених географских граница северно од Ракове обратнице. Без одговарајућег законодавног поступка више уопште није могуће да се НАТО сада претвори у офанзивни савез. Владе држава чланица свесне су да не би могле да траже ни од једног европског парламента да одобри међународно-правни уговор са овако одређеним циљем. Посланици би га поцепали у комадиће.
ЗАПАДНЕ владе које су поступале, заобилазећи своје парламенте, односно које ништа не чине да се успостави изворни карактер НАТО као одбрамбеног савеза, створиле су нерешив проблем: Војници, њиховим ангажовањем за борбе, морају да рачунају с тим да у крајњој консеквенцији ризикују своје животе. Они желе да знају да ће им њихов народ исказати поштовање и подршку, који су се показивали у случају примене принципа немачког „грађанина у униформи“ у форми резултата најсвеобухватнијег гласања у парламенту о њиховом ангажовању. Међутим, шта би војници требало да мисле о једној држави која више није способна да усагласи ни правне основе њиховог учешћа у рату са сопственим уставом и/или међународним правом?
РАТ ПРОТИВ ЈУГОСЛАВИЈЕ
ДА БИ омогућиле спровођење промене, да се НАТО претвори у офанзивни савез, САД су посегле за једним привидним средством - "стратешким концептом" који је у целини био унапред познат Вашингтону, још у пролеће 1999. пре обележавања педесетогодишњице постојања ове алијансе. У овом стратешком концепту се одустало од географског ограничења НАТО, али и од његовог карактера одбрамбеног савеза. У том тренутку НАТО се већ налазио у рату против Савезне Републике Југославије, иако није добио неопходни мандат Уједињених нација који, према међународном праву нужно претходи рату.
Свима мора бити јасно да ће и последњи знаци личног саучесништва у ратним дејствима нестати оног тренутка када дође до супстанцијалних измена такозваног Закона о саучесништву парламента, а тиме и до јавне дискусије о саучесништву немачког војног особља, зато што ће се сва моћ одлучивања наћи у рукама америчког Председника као врховног команданта НАТО. У том случају би свако, ко је војник или цивилни сарадник, могао да избегне гоњење од стране Кривичног суда за ратне злочине само у случају када би се водио рат за ратом, па чак и после извојеване победе - то је логика англосаксонског глобалног стратешког мишљења које је обликовало Савез.
Када смо Петер Гаувајлер, Парламентарна фракција „Левица“ и ја, уз помоћ професора права Дитриха Мурсвика и Нормана Пича, 2007. поднели Савезном уставном суду тужбу против планираног ангажовања немачких извиђачких авиона „торнадо“ у Авганистану, по доношењу пресуде били смо запрепашћени, до ког степена су даме и господа судије били спремни да у овом предмету покажу своју судијску савитљивост. При томе, много је људи у нашој земљи претпостављало да, после доживљеног презира у претходном столећу, никада више неће бити изложени још и овом. Наводно је промена карактера НАТО од одбрамбене у глобално офанзивну формацију могла да се правно образложи могућим проширењем или прецизирањем једног од циљева Уговора са њим.
Па ниједан дрвени адвокат никада не би прихватио овакву аргументацију. Али, оног трена када су судије Савезног уставног суда у својим пресудама формулисали да је ово питање егзистенцијално питање немачке политике, тога часа је поништен и осећај грађана за право.
ВРЕМЕНА су тражила да се коначно успоставе принципи државног права за целу Немачку, када су крајем осамдесетих година почеле да се мењају темељне ствари. То је практично значило да је оно, што се иначе сматрало немогућим, све више постајало само по себи разумљиво. У ту врсту спадали су и моја посета Црвеној армији у Москви, као и моји редовни разговори са припадником Сталног представништва Немачке Демократске Републике (НДР) у Бону, једним веома упућеним дипломатом из политичког одељења Представништва. Наше сусрете никада није обележавало оно што би могло да се искористи против друге стране, коју је представљао овај млади дипломата.
Временом је између нас јачало разумевање. Морали смо да прихватамо датости какве год да су биле. Наши сусрети били су нешто сасвим ново. Дипломата Источног Берлина долазио је сам на наше дискусије, није га пратио никакав „надзорник“. Ми сигурно не бисмо ни неговали даље контакте, да се он није придржавао општег кодекса који важи у случају професионалних разговора. Разговори у четири ока одједном су постали могући од тренутка када један другом нисмо оспоравали лична убеђења. У мом случају било је то инсистирање на заједничкој државности, а у његовом опстанак НДР.
СУТРА: СОВЈЕТСКА ИМПЕРИЈА СЕ ПРИБЛИЖАВА КРАЈУ
ВУЧИЋ УПУТИО НАЈХРАБРИЈЕ ПИТАЊЕ ЛИДЕРИМА 46 ЗЕМАЉА: Да ли вам је увек био важнији формални бирократски приступ или суштина?!
ПРЕДСЕДНИК Вучић у свом говору на самиту Европске политичке заједнице у Будимпешти поставио је храбро питање пред 46 европских лидера.
07. 11. 2024. у 16:03
НАЈЈАЧА СИЛА ЕВРОПЕ НА УДАРУ: Трамп већ запретио - "Платићете високу цену!"
ДОНАЛД Трамп изјавио је прошле недеље како ће Европска унија морати да плати "високу цену" јер није куповала довољно америчких извозних производа. Део европских економиста и банкара упозорава како би победа Доналда Трампа могла изазвати трговински рат који би затим "гурнуо економију еврозоне из спорог раста у потпуну рецесију".
06. 11. 2024. у 20:03 >> 20:04
НА ВЕНЧАЊУ САМ БИЛА НАЈТУЖНИЈА ЖЕНА: Ивана је открила невероватне тајне породице Трамп
У СВОЈОЈ књизи "Raising Trump", Ивана Трамп, прва супруга Доналда Трампа, поделила је фасцинантне приче о породици Трамп које ће вас засигурно изненадити – јер када Ивана одлучи да исприча све, она заиста исприча све.
07. 11. 2024. у 13:21
Коментари (0)