ФЕЉТОН - СОВЈЕТСКА ИМПЕРИЈА СЕ ПРИБЛИЖАВА КРАЈУ: У јесен 1989. године постало је јасно - Уједињење Немачке закуцало је на врата

У ЈЕСЕН 1989, кратко пре пада Берлинског зида, заједно са делегацијом покрајинског парламента из Мајнца отпутовао сам за Москву...

Фото: Из књиге "Досије Москва"

Наши најважнији саговорници били су маршал Сергеј Ф. Ахромејев, саветник совјетског генералног секретара Горбачова за политику безбедности, као и ранији руски амбасадор у Бону и садашњи руководилац међународног одељења Централног комитета КП СССР, Валентин М. Фалин. Сви смо још увек били одушевљени резултатом разговора и нисмо били у стању да проценимо димензије онога што смо чули. Све је указивало на то да је у току одлучујућа промена политичког курса и да у догледно време можемо рачунати са потпуном променом позиције Немачке.

И Валентин Фалин и маршал Ахромејев отворено су говорили о могућности да се ускоро успостави поновно јединство наше земље. И док су немачке дипломате из амбасаде поводом овога биле уздржане, можда из страха да прејако не интерпретирају оно што је речено, совјетски саговорници су задржали трезвеност када су нам описивали објективни положај у коме се совјетска империја нашла због исцрпљујућег рата у Авганистану. Урезала ми се у сећање једна реченица Валентина Фалина којом је покушао да опише ситуацију: Готово је са Совјетским Савезом - рекао је Фалин. На наша плећа ће се свалити огромно сиромаштво, али ако ви изађете на крај са Немачком Демократском Републиком (НДР), онда ћемо и ми успети да опоравимо запуштену привредну ситуацију Совјетског Савеза.

ПО ПОВРАТКУ 2. октобра 1989. веома лако смо се сложили: уједињење Немачке само што није закуцало на врата. Савезни канцелар је већ знао за то - поновно уједињење Немачке било је тема његових разговора у јуну са генералним секретаром Михаилом Горбачовим. Међутим, по обичају, ни политички Бон нити немачка јавност нису ништа слутили, у најмању руку чинило им се да је све напросто још увек „тако далеко“. Тако су размишљали многи људи, чак и када су без даха пратили догађаје на телевизијским екранима.

Током наших заједничких разматрања за време повратног лета договорили смо се да информације које смо добили у Москви објављујемо веома дозирано. И новинари, Алфред Кренц и Габијел Декл, желели су да о државном уједињењу Немачке убудуће говоре само као о могућности - зато што би све друго могло да се у оно време оцени као провокација - да се не би реметио ток догађања у НДР који се одвијао у Лајпцигу и другим градовима у виду демонстрација понедељком. У авиону смо закључили да би свака спекулација могла да пред самим циљем угрози националне интересе. Иако степен сензационализма тада није могао бити већи, и Кранц и Декл су ипак за себе задржали неке ствари које су сазнали у Москви. Лист „Neue-Grevenbroicher Zeitung“  био је свакако посебан случај. Припадао је алијанси у којој су била и очигледно најтиражније дневне новине „Rheinische Post“ које су излазиле у Дизелдорфу. Иако су се и оне бавиле углавном локалним вестима, ипак су предњачиле у спољнополитичким темама, пре свега оним из безбедносно-политичког домена.

ДВЕ године раније, 1987, када сам боравио у Москви и Лењинграду као тадашњи портпарол фракције ЦДУ/ЦСУ,  а у Бундестагу за питања одбране, била је то уопште прва посета једног западног политичара из ресора безбедности руским метрополама, закључно сам се сусрео са штампом из Бона. Разговори са представницима совјетске владе, Генералштаба и Централног комитета оставили су на мене снажан утисак, да је Совјетски Савез евентуално био вољан да односе са Боном постави на принципијелно нове основе. Међутим, тако сам рекао, без могућности да нам се НДР одмах уступи.

И касније сам се исувише добро сећао невероватног питања бонског дописника совјетског листа „Известија“: Како треба разумети повезивање речи одмах са НДР и да ли доиста рачунам са тиме да ће Совјетски Савез одустати од свог најоданијег савезника у Централној Европи. И западнонемачки представници штампе реаговали су на моје излагање са подједнаком скепсом која се осећала у питању совјетског колеге. Очигледно су игнорисали моју процену која је почивала на резултатима разговора са највишим совјетским саговорницима, али су упркос томе довели у сумњу и моју веродостојност.

У ТО ВРЕМЕ још увек нисам заузимао положај у Савезној влади. Још од 1985. био сам председник Радне групе за одбрану ЦДУ/ЦСУ фракције у Бундестагу у чији састав су улазили посланици који су, из различитих разлога, били заинтересовани за политику безбедности, међу њима чак и некадашњи припадници Бундесвера, војна лица из редовног или резервног састава, као и некадашњи посланици који су били повезани са значајним војним капацитетима у свом изборном кругу, примерице са неком компанијом за производњу оружја.

У то време тесно сам сарађивао са председником фракције Алфредом Дрегером који је, као бивши официр Вермахта у Другом светском рату, био до детаља упућен у начине војних размишљања. Њему је било по себи разумљиво да млађе колеге из парламента, попут Јиргена Тодехефера и мене, води са собом у посете Вашингтону или Паризу на сусрете са Роналдом Реганом или француским министром спољних послова Роланом Димом или Жан-Бернаром Ражмоном у Кеј-д-Орсеју. Дрегер је имао добар осећај како да, упркос подели наше земље, брани националне интересе Немачке чак и у међународном оквиру. Такође је сазнања колега који су радили на широком пољу спољне политике уносио у своја размишљања. Био је отворен за сваку аргументацију, допуштао је да она делује на њега и био је суверен у ситуацији када је требало да се стане иза другачијих ставова. Током моје 33 године непрекидног рада у фракцији овакво његово држање представљало је скоро изузетак.

ЗБОГ експлозивности политике безбедности и одбране тих година штампа је тражила да јој будем саговорник. Нежељене реакције на моје изјаве могле би се убројати у константне ризике једног портпарола безбедносне политике, у најбољем случају би довеле до дискусије у Радној групи за безбедност. Прво путовање у Совјетски Савез било је примљено крајње критички. Повод таквој реакцији било је то што је на путу могло да ме прати само неколико колега и то је за последицу имало извесну завист других. И поред све антипатије према Совјетима, а пре свега према Црвеној армији, сваки од новинара радо би се придружио посети. Наравно, иако би многи пре одбили разговоре са Совјетима, у чему их је иначе подржао НАТО, где се подгрејавала атмосфера против овог путовања. Све то баш и није било весело, али овим путовањем се у мојој визији нудила огромна шанса за будућност.

И доиста, посета се показала као прва, али временом не и једина, блистава могућност да будемо сведоци почетка преокрета у случају једне велесиле. Било ми је разумљиво што сам у Совјетском Савезу неочекивано сретао људе који су на питање о коме се радило гледали из другог угла: и они су имали породице и децу и били су, као и сви други, забринути за будућност. Осим тога смо у Москви и Лењинграду схватили шта је значила окошталост једне државе. Па ипак, људи су се, заједно са државним функционерима, трудили да између нас дође до дијалога на политичком и интелектуалном нивоу. Они нам нису ништа лажно приказивали, могли смо сами да изградимо свој суд, да се уживимо у руске саговорнике, разумемо њихово размишљање.

СУТРА: СОВЈЕТИ ОДАЈУ ПОЧАСТ НЕМАЧКИМ ВОЈНИЦИМА

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ДОГОВОР БУША И ГОРБАЧОВА О УЈЕДИЊЕЊУ ДВЕ НЕМАЧКЕ: Вашингтон тежио да стекне превласт НАТО ширењем до руске границе

04. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - АМЕРИКА СТАВЉА ШАПУ НА СВЕТСКУ ПОЛИТИКУ: Када би у Америци прихватили социјално-тржишну привреду, врло брзо би банкротирали

29. 03. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ЏОРЏ БУШ НАЈАВЉУЈЕ НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК: Сједињене Државе пренебрегле све правне норме о забрани промене граница силом

05. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - НЕЗАВИСНО КОСОВО КАО МУСЛИМАНСКА ДРЖАВА: Борци УЧК имали у јеврејским представницима из Израела најбоље партнере

31. 03. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације