ФЕЉТОН - СРПСКЕ ДИНАСТИЈЕ НЕСТАЛЕ ЗБОГ ВЛАДАРСКИХ ГРЕХОВА: Црква је знала шта су моћ, власт и држава, три најбитније политичке категорије

ОНО што савремени оцењивачи просветитељства сматрају ретким, понудио је управо Рајић својим делом – колико само он пута позива читаоца да сам одреди своју контемплативну путању ка исправном суду о неком историјском догађају и, нарочито, о његовим последицама!

Митрополит Стратимировић се залагао за издавање Рајићеве “Историје“, Фото Литографија Јосифа Циглера из 1822.

Ако је истина, да је и мука, а не само добра намера, натерала Рајића на то, то га ипак не детронизује као рафинираног просветитеља у очима савремених истраживача који трагају управо за таквим примерима “неприсилног просветитељства”, које је обезбеђивало радост делимичног самооткрића услед већег и бољег  коришћења своје памети, уместо релативног задовољства слеђења туђе. У сваком случају, из “Историје” је видљиво да за Јована Рајића циљ просветитељства није могао бити пуко учење туђе мудрости.

Рајић није подлегао само народном предању или Мавру Орбину кад тврди на више места у свом делу да је због грехова очева пропала  како немањићка, тако и друге династије и царства, већ је у ту тезу чврсто узидао и елементе култа науке и образовања, који зацело могу вући корене и из “барокног енциклопедизма”, на чему инсистира Милорад Павић, али су неспорно и део владајућег система вредности у епохи просветитељства. Притом, треба ипак имати у виду и то, да кад Јован Рајић говори о науци, он њу види само као науку какву је он познаје и признаје, што пре свега значи као систем знања који тада нуде духовне академије ситуиране у манастирима. Ако то неке, пак, наводи на мисао о неполитичности такве науке, онда то најбоље пориче баш Рајићево и дело и знање. Црква је, уосталом и пре Рајића, и те како знала шта су моћ, власт и  држава, дакле управо три најбитније политичке категорије.

РАСПРАВЉАЈУЋИ много о владању и владарима, Рајић ипак није створио тип идеалног владара. Не изненађује да он, као толико науци посвећен просветитељ, налази разлоге за неспособност владања код цара Уроша управо у немању довољног знања, делом ипак схваћеног и као плод животног искуства, а не само   класичног образовања. Отуда Рајићева критика налази узроке дефицитарности царевог знања и у његовом “мягком  воспитанию”  као јединца. Типично просветитељски став Рајић испољава и у оптужбама на рачун Урошевих родитеља због њихове одговорности за његово недовољно образовање за владање. Јер, у добу кад је требао да се посвети свом државничком образовању, родитељи га прерано, баш у “време к наукам прикладное” , из политичких разлога оженише.

На Урошевом примеру он исказује и свој теоријски приступ установи врховне политичке одлуке. Принцип политичког одлучивања је заснован, по њему, на  изналажењу веће друштвене користи од могуће штете, а евентуалну  кривицу за политичку одлуку сноси само онај који је доноси (укључив и његово потомство), без обзира на друштвено-политичке околности у којима је доноси. Јован Рајић највише ту искаче из свог етичког система.

Залажући се за, од Уроша неизабрану, а по царство најкориснију, мада не и најморалнију владарску одлуку, он то своје становиште настоји  и прикрити, а не само поткрепити моралном осудом Уроша који не хтеде земљу непокорних разделити оданим властелинима.

Правдавајући разлог за свој став Рајић наводи сиромаштво оданих, мада је јасно да се уствари ради о залагању за класично политичко награђивање послушних и кажњавање непослушних, а не за праведнију и тиме и моралнију  расподелу поседа.

БУДУЋИ да је у питању важан васпитни пример, било је ипак за очекивати од историчара-теолога да уђе са више куражи и у оцене о моралу оних који прво родољубиво хтедоше, па потом, кад не добише поседе нелојалних, не хтедоше очувати царство. У тим судовима Јован Рајић се, по нашем суду,  донекле поводи за Ђорђем Бранковићем који, такође, не улази у мотиве лојалности Урошевих велможа, а још мање у мотиве престанка њихове лојалности. Рајићев повратак пуној равни моралности политике је видљив тек код његове избалансиране осуде свих због политички мотивисаног убиства цара Уроша, урачунав и осуду саме жртве.

Цар Урош је крив зато што је власт схватио олако. Његова главна кривица је у томе што је нарушио оно сагласје, друштвену хармонију заједнице о којој говори Рајић у свом “Предисловију”, зато што, иако цар, није вршио, не само политичку, већ и своју друштвену дужност онако  како сваки члан друштва своју треба да врши. На више места у књизи Јован Рајић врло суптилно доказује да је за вршење врховне политичке власти неопходна висока свест о свом положају и количини своје моћи. Урошева благост није одавала такву самосвест и охрабривала је непокорне, јер, тако мек и благ, он не одаваше слику најсилнијег међу њима. Укратко, Рајић нам сугерише и правило исправног владања:  ако хоћеш да се други према теби понашају као према цару, мораш се прво ти понашати као цар...

РАЈИЋ тачно уочава у својој “Историји” да су се поједини српски владари духовно изузетно  уздизали и образовали, али и код таквих, као неопростиву, подвлачи  њихову грешку што ни у време кад су им државе биле најјаче нису подизали “пребивалишта за науке”, док су друге земље у исто време већ имале универзитете. Отуда је и деспот Стефан  за њега тек ратник, и, уопште, цела историја Срба је, по њему, понајвише исказала њихову вештину борбе, а не умеће употребе разума. Срби су по Рајићевом суду државу изгубили итекако и због немања науке као и због неразвијања сваке политичке, а нарочито дипломатске вештине...

Основу за одговор на питање -  има ли Рајићево бављење, тачније небављење историјом Босне политички смисао, било да је реч о Рајићевом истраживачком ауторском, било преводилачком раду, дао је  најпотпуније Сима Ћирковић . Рајић се, уосталом, није бавио много ни другим српским земљама, а не само Босном, као што се, на пример, није бавио ни Дубровником, иако није спорно да је он био славна и важна словенска република,  и, у то време не само код Словена, редак и за врсног истраживача попут Рајића зацело довољно изазован облик политичке заједнице...  

РАЈИЋ је уз то своје изворе очито сматрао оскудним да би из њих могао црпсти сазнања о култури, па и о војној и политичкој организацији Рашке коју је најбоље познавао, а камоли Босне и других српских држава. Уколико Рајићево занемаривање историје свих српских земаља  изузев Рашке није садржано тек у разлогу недостатка извора, него је и концепцијско-методолошка грешка, оно ипак ни по једној назнаци у делу није и политички гест аутора. То се пре свега односи на  избор држава и народа укључених у његову “Историју”,  што је Рајић оправдавао критеријумом сродности језика као доказом сродности народа који се “у  доб разуметися могут”.

Нема сумње  да је још у Рајићевој почетној намери писања историје свих Словена садржана и идеолошка клица славенофилства. Славенофилски политички став Рајићев је видљив из његовог инсистирања да је историја Срба повезана са историјом Руса и веома ослоњена на историјски развитак свих Словена узетих као једна целина...

ПАТРИОТИЗАМ И РОДОЉУБЉЕ

ТРОТОМНА "Историја" Јована Рајића је препуна излива патриотизма, што је логично ако се зна да ју је писао из родољубиво-просветитељских разлога. Али, и његов старешина, митрополит Стефан Стратимировић, живо се залагао за издавање “Историје”, чиме се српска црква у целини представила не само као родољубива, већ и толерантнија од низа европских цркава, рецимо од француске, које су се оштро супротстављале просветитељству. Разуме се да главни разлог за то лежи у различитим историјским потребама.

 СУТРА: АУСТРИЈСКА ПОЛИТИЧКА ЦЕНЗУРА СРПСКИХ КЊИГА 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ИСТОРИЈА ПОСМАТРАНА ИЗ УГЛА ПОЛИТИЧКИ ПОРАЖЕНОГ НАРОДА: Туђи писци, када су писали о Србима, чинили су то са клеветањем и презиром

23. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - НАРОД БЕЗ ПИСАНЕ ИСТОРИЈЕ НЕ МОЖЕ СТВАРАТИ ДРЖАВУ: Народ који не зна своју историју није политички равноправан активнам народ

22. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ОДБРАНА СРПСКЕ ВЕРЕ И НАРОДНОГ ИДЕНТИТЕТА: Беч је сматрао да Србима припада статус толерисане, а не и равноправне нације

21. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ГАВРИЛ ПИСАО НА НАРОДНОМ ЈЕЗИКУ СТО ГОДИНА ПРЕ ВУКА: Делом Гаврила Венцловића српско словенска књижевност се отела од средњег века

20. 08. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације