ФЕЉТОН - СРПСКОМ НАРОДУ СЛОБОДУ НУСУ ДОНЕЛЕ ВЕЛИКЕ СИЛЕ: Филип Вишњић, "Српски Хомер", био је уједно и дух и језик српске револуције

КАРАЂОРЂЕ је сматрао да слободе никада није превише. Један разбарушени, народни концепт слободе који је репрезентовао Карађорђе не само својим политичким захтевима, већ и свим својим бићем и држањем био је супротан интересима свих великих и малих сила у српском окружењу.

ВОЖД Проглашење Карађорђа за вођу устанка у Орашцу, Фото Википедија

Народ Србије није устао вољом великих сила да се бори за слободу, а вољом великих сила је није ни добио. Наполеон, па и аустријски цар то нису ни крили, а руска дипломатија је, као и много пута пре и после тога играла своју игру са Србијом, "пределом са оне стране Дунава", реке коју је одредила као крајњу границу свог интересног простора, а да то понаданим Србима није рекла.

Зато није чудо што је и данас, два века касније, фасцинантно то да је један недовољно образовани народни трибун попут Карађорђа у сред узавреле буне дубоко појмио сву важност образовања свога народа. Не само да је од ученог Доситеја створио министра просвете већ је све учитеље и уопште образоване људе високо ценио што није баш карактеристика српских политичара. Исто је захтевао и од народа: "Слушајте ви ваше учитеље и поштујте их, ја њих не разликујем од мојих војвода; учитељ и војвода преда мном су равни". За време деветогодишњег трајања Првог српског устанка на слободном тлу Србије отворено је преко 40 основних школа и једна средња, отприлике онолико колико их је отворила једна напредна Мађарска за два века.

На тај начин Карађорђе се потврдио као просвећенији владар од многих који ће иза њега доћи, а Први српски устанак је претворио и у културно-просветни чин. При томе, као државотворац  није имао пред собом само интерес свеукупног српског народа него и свеукупне српске политике: "Видите, ми имамо довољно мишица за одбрану Србије, али немамо довољно вештих људи за управљање. Да ми знамо државу водити онако како знамо водити војску, другачије би сада стајали!".

Тежећи да још тада створи образоване политичке управљаче, Карађорђе је то оставио као трајни задатак свим будућим генерацијама управљача Србије: "Наставите наше срећно започето дело. У вама је сва надежда наша са те стране".           

НЕПРАВДУ коју чинимо ствараоцима усмене уметности тиме што њихова дела, попут српске епске поезије сврставамо у народне умотворине, опстаје и поред свих модернизација српског друштва. Као да је тек слово једини доказ нечијег ауторства и као да еманација духа није налазила хиљадама година своју потврду и без записа.

Филип Вишњић је свакако један од најзначајнијих не само уметника Првог српског устанка већ и творац усмене, у стих уклесане историје тих грандиозних збивања која су из корена мењала предуго тужну историју српског народа. Прецизност чињеница  које са фактографском тачношћу Филип Вишњић уграђује у своје гусларске песме чини да су те песме аутентични и важни документи епохе.

Славни гуслар Филип Вишњић рођен је (према подацима које је о себи дао Лукијану Мушицком) око 1767. године у босанском селу Трнови на размеђи равне Семберије и планине Мајевице. Пре него што је ослепео од великих богиња као дете нагледао се турског зулума  у родној кући угледне породице Вилића.  Када је турски бес затро кућу Вилића, Филип је са мајком Вишњом, младом удовицом , по којој ће узети презиме, прешао у нови дом и друго село. Запостављен од свих у својој новој породици, мали слепи дечак је рано дошао у додир са гуслама које ће променити његов горки живот. Као у бајци, када млади јунак проналази чаробни мач и даровити Филип је узевши у руке своје песничко оружје не само променио свој живот, већ и снажно утицао на животе и судбине многих других несрећних људи. За Србе није било песме без гусала. И то какве песме, пркосне и родољубиве која је већ својим тоном уз одсјај огњишта узбуркавала крв и свест српске раје. Није без прекора забележио турски хроничар тога доба да се "раја мање бунила ђе су гусле и пјесма Каурима брањени".

ПОСТАВШИ нешто посебно, свестан да је истина оно што он испева и отпева путовао је неуморно од села до села, неустрашиво будећи замрло родољубље у наплашеним српским сељачким душама. Поновити Вишњићева путовања данас аутомобилом би био велики напор, а може се замислити тек колика је била његова енергија и воља да споји Србе својом песмом и гуслама као јединим медијом тога времена док је својим квргавим слепачким штапом пипао корак по корак хиљаде километара сеоским прашњавим и блатњавим путевима по мећавама и свакаком другом невремену у забаченим крајевима, праћен турском поругом, псима и каменицама махалске дечурлије.

Упоран да бакљу буне разноси где год има Срба Филип Вишњић је прошао не само велик део Босне и Херцеговине, Црне  Горе, Србије, и стизао је не само у Срем, већ и у Бачку, крстарио Славонијом и Панонијом ходио све до, тада у много чему српског, Темишвара.

НАРОД  је тада очекивао свог "пјевача" са особитим узбуђењем. Данима је испред њега путовао глас да пева забрањене песме које су крепиле надолазећу храброст у временима буна и тако палиле искру замрле српске слободе. Тако је Филип Вишњић постао попут многих других себи сличних важан чинилац подизања и успеха револуције а да тога ни он ни други нису били довољно свесни. Говорећи данашњим језиком он је не само био пропагатор револуционарних идеја већ и њихов творац. Како је забележио Вук Караџић, већину важних Вишњићевих песама које се тичу догађаја у Првом српском устанку и догађањима везаним за устанак, спевао је он сам, и, што је важније, поенте и поруке тих песама, које су потом заживеле у народу као идеја и истина, биле су његово дело.

"Српски Хомер", како с правом можемо звати Филипа Вишњића, био је уједно и дух и језик српске револуције. Свестан своје одговорности служио се у својим песмама што је више могао истином свестан да је она најбоље оружје за подстицање на велика дела. Његова пропагандна мисија била је лична. Нико то од њега није захтевао, нити га је ко из руководства устанка финансирао. Издржавао се милостињом и прошњом. Срби очито ни тада нису схватали значај пропаганде зарад остварења својих политичких циљева. Вишњић је и сам био учесник великих збивања, рецимо у војној опсади побуњене Лознице 1810. када је једва преживео турски масакр малобројних бранилаца, а које је својом песмом  бодрио недељама и пре и после доласка Карађорђа и његове војске.

Вук Караџић није записао ниједну Вишњићеву песму која је настала пре устанка, па стоји претпоставка да он можда пре "востанија србског није једну песму сам сочинио", како уосталом бележи након разговора са њим 1817. године у сремачком манастиру Шишатовац и Лукијан Мушицки. Логично је, додуше, да је Филип Вшњић као сваки песник имао своје песме и пре тог за Србе највећег историјског догађања од великих сеоба. Но за претпоставити је и то да оне нису биле од велике вредности по револуцију, нити да је он пре њеног почетка могао имати тако великог надахнућа какво су у њему пробудили узбудљиво устаничко доба и конкретни догађаји у њему. Тек када је устанак избио, Вишњићево родољубље  је Вишњића претворило од интерпретатора у креатора песама, а тиме  и у истинског гласника буне. Инспирације је било и одвише тих година посвуда око њега, јер је Вишњић живео животом гуслара и песника рата, а не салонских романтичара који су уздисали над славном прошлошћу. Док су други гуслари и даље гуслали старе песме,  нове је стварао само Вишњић.

СЛИКА ЈЕДНЕ ВЕЛИКЕ ЕПОХЕ

ИАКО није био у свакој важнијој бици, Филип Вишњић је након ње скупљао подробне податке о учесницима  и току битке, чак и  о томе како су били обучени и српски и турски актери крвавих бојева и какви су им били коњи.  Данас то представља изванредан извор за реконструкцију тих догађаја. Само оно што је од Вишњићевог дела забележио Вук Караџић износи преко 5.000 стихова. Они су , заједно узев, понајвише слика његове епохе, чак и онда када у њима он пева о старим јунаштвима и јунацима јер су и те песме биле у функцији подизања и одржања устаничког духа у његовом простору и времену .

 СУТРА: СТВАРАЊЕ ДРЖАВЕ ПОЧЕЛО ЈЕ ГУСЛАРСКИМ ПЕСМАМА 

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - УСТАНИЦИ СХВАТАЈУ ЗНАЧАЈ РАЗВОЈА ШКОЛСТВА И НАУКЕ: Деветнаести век је био од ретких, у коме су Срби показали да могу да се сложе

01. 09. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - МУДРИ САВЕТИ И УПУСТВА ЗА МОДЕРНИЗАЦИЈУ СРБИЈЕ: Процена Доситејева је била да устаницима не иде у рачун кварење односа са Бечом

31. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СТРАХОВИ И БРИГЕ ЗБОГ НЕСЛОГЕ ВОЂА УСТАНКА: Доситеј у Београду није продао ниједну од својих књига које је Србима донео из даљине

30. 08. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације