ФЕЉТОН - КОНСПИРАТИВАН РАД ПАРТИЈE И ПОСЛЕ РАТА: КП Југославије је ставове изражавала преко органа власти а не преко партијске структуре

КОНСТИТУИСАЊЕ Привремене владе ДФЈ (7. март 1945), у чијем је оквиру постојало и Министарство за Србију, захтевало је формирање влада федералних јединица.

ИЗБОР Скупштина Србије за председника владе је именовала др Благоја Нешковића, Фото Википедија

Постојање ресора за федералне јединице у Влади ДФЈ суштински је указивало да федеративно урећење представља чињеницу о којој нема расправе. На основу Упутства о основним начелима за образовање влада федералних јединица, донетог од стране Председништва АВНОЈ-а 5. априла 1945, приступило се једнообразној организацији власти по федералним јединицама. Упутство је садржало само основна начела о организацији, надлежности и функционисању влада федералних јединица. Два дана касније, 7. априла 1945, формиран је највиши извршни орган федералне Србије. Закон о народној влади Србије је предвићао да владу поставља Председништво АСНО Србије, утврћивао делатност, одговорност и права владе и министарстава, дефинисао министарства. За председника - владе Народна скупштина Србије је именовала др Благоја Нешковића, за потпредседнике инж. Михаила Буровића и Станислава Бошковића, за министра унутрашњих послова Милентија Поповића, за министра правосућа Милоша Царевића, за министра просвете Митру Митровић Ђилас, за министра финансија Петра Стамболића, за министра индустрије и рударства др Миливоја Перовића, за министра трговине и снабдевања Воју Лековића, за министра пољопривреде проту Милана Смиљанића, за министра шума проф. Милоша Московљевића, за министра народног здравља Уроша Јекића, за министра социјалне политике Животу Ђермановића, за министра граћевина инж. Михаила Ого- јановића.

КРИМСКА конференција дала је препоруку о проширењу АВНОЈ-а посланицима Народне скупштине Краљевине Југославије изабраним децембра 1938. године. Смисао препоруке био је у настојању савезника да неутралишу АВНОЈ као револуционарну скупштину и у њој обезбеде поделу утицаја. Вођство НОП-а је препоруку тумачило као вид директног мешања савезника и покушај одузимања апсолутне власти из руку КПЈ. Ипак, постојала је и свест да њено прихватање води ка остварењу мећународног признања југословенске револуције.

Убећење да НОП има готово апсолутну превласт над другим политичким и војним покретима будило је наду да „препорука” са Крима може бити изиграна. Иза декларативно датих уступака била је намера партијског воћства да задобијањем мећународног признања, у што краћем року и са што мање жртава, учврсти систем успостављен у револуцији. Пажљиво је рађено на прикривању позиција КПЈ у систему власти који је настајао. У пропагандним наступима истицана је ослободилачка и антифашистичка димензија рата.

Народноослободилачкој борби је свесно одузимано. једностраначко обележје. Партија је радила конспиративно настојећи да своје ставове изражава преко органа власти а не преко партијске структуре. То, истовремено, није значило одрицање од свог партијског субјективитета.

ПИТАЊЕ проширења АВНОЈ-а „у духу Споразума Тито—Шубашић” Партија је ставила на „дневни ред” тек 21. јула 1945. Измећу две могућности — у целини прихватања савета Кримске конференције о попуни АВНОЈ-а посланицима изабраним 1938. или одбацивања тог савета и попуне АВНОЈ-а представницима разних политичких група и странака — вођство југословенске револуције се одлучило за „средњи пут”. Одлучено је да из састава „старе скупштине” АВНОЈ буде проширен за 53 посланика. Такође је решено да АВНОЈ коптира „још 60—70 лица, која би одредиле поједине политичке групе и странке”. Притом је одбацивана могућност да АВНОЈ буде попуњен појединцима који су активно сарађивали са окупатором или припадали странкама „антидемократске” и „профашистичке” оријентације које сносе одговорност за диктаторске режиме у Краљевини Југославији (ЈНС, ЈРЗ, поједине радикалске групе). Јасно је наглашено да попуна АВНОЈ-а нема за циљ промену односа снага у том телу (насупрот 123 нових било је и 365 старих већника) или било какво надгласавање, већ само представља покушај да у њему „доћу до изражаја сва основна политичка струјања у нашој земљи, осим фашистичких и антидемократских” и „буду заступљена сва мишљења”. По „кључу” за расподелу мандата Савез земљорадника је требало да добије 15 посланика, Демократска странка 10, Народна сељачка странка 10, Републиканска странка 6, Самостална демократска странка 5, Група др Ивана Шубашића 5, Социјалистичка странка 2, Социјално-демократска странка (Н. Дивац) 2, Група „Напред” 2, остале групе и појединци 13. Посланике, одрећене овим кључем, одрећивала су воћства партија и група а појединце „Одбор за проширење АВНОЈ-а”.

Антифашистичко веће народног ослобоћења Југославије сазвано је на своје Треће заседање 7. августа 1945. у Београду. Том приликом АВНОЈ је трансформисан у Привремену народну скупштину ДФЈ. У питању је било испуњење обавеза које је наметала „кримска препорука” а убрзао састанак савезника у Потсдаму. КПЈ је процењивала да та трансформација неће угрозити програм и састав АВНОЈ-а. Суштински, настајање Привремене народне скупштине није било израз реалних унутрашњих политичких односа снага, већ последица мећународних потреба нове Југославије и обзира које је победнике у југословенском грађанском рату имао према великим савезничком силама.

ЗАДАТАК скупштине је био да донесе нове законе и припреми изборе за Уставотворну скупштину. У веома кратком року, доношењем политичког законодавства, Привремена народна скупштина је окончала свој рад 26. октобра 1945. године. Мећу донетим законима од посебне важности су били Закон о бирачким списковима (утврђује основ бирачког права), Закон о Уставотворној скупштини и Закон о избору народних посланика за Уставотворну скупштину. У складу са потребом да буде донета „суверена одлука о коначној форми и организацији наше државне заједнице, а у складу са нашим споразумима, закљученим у току 1944. године, и препорукама наших великих савезника, донетим на Кримској конференцији”, избори за Уставотворну скупштину  заказани су за 11. новембар 1945. Проширење АВНОЈ-а и његова трансформациј а у Привремену народну скупштину било је последица међународних односа у које је ступала Југославија.

На врху структуре народноослободилачких одбора и државне власти у Србији био је АСНО Србије и његово Председништво. Један од првих државноправних послова који је Скупштина обавила било је доношење Одлуке о припајању дела Санџака Србији и прихватање изјава Главног НОО Војводине и Обласног НОО Косова и Метохије о укључењу ових области, са аутономним статусом, у оквир Србије.

Упоредо са изграђивањем законодавне и извршне власти конституисан је правосудни систем. Почетком фебруара 1945. донета је Одлука о укидању и неважности свих прописа донетих од стране окупаторске власти и оних који су били важећи у време завођења окупације. Од тог тренутка на снази су били само закони, донети пре априла 1941, који нису били у колизији са концепцијом нове власти. Неважеће законе су, у већини случајева, заменила правна правила донета законодавном активношћу АВНОЈ-а.

НАМЕСНИЦИ БЕЗ УТИЦАЈА

ПОРЕД Привремене владе ДФЈ и Привремене народне скупштине, као установа прелазног карактера, у систему власти ДФЈ постојало је и Намесништво. Намесништво је било само формални чувар на њега пренетих краљевских овлашћења. У суштини сва овлашћења припадала су председништву АВНОЈ-а (касније Привременој народној скупштини) и влади ДФЈ. Без значајнијег утицаја у политичком животу намесници (Срћан Будисављевић, Душан Сернец и Анте Мандић), објективно, нису били ни у прилици да бране интересе монарха и монархије. Постојање Намесништва било је за КПЈ нужни уступак савезницима али и форма путем које су револуционарне промене усклађиване са постојећом уставном формом државе.

 СУТРА: НАРОДНИ ФРОНТ ПОСТАЈЕ ТЕМЕЉ ФЕДЕРАЛНЕ СРБИЈЕ 

Препоручујемо

Фељтон

0 12

ФЕЉТОН - ВОЈНА УПРАВА НА КОСМЕТУ И ЗАБРАНА УЛАСКА КОЛОНИСТА: Аутономна Покрајина Војводина није имала коначно утврђене границе ка Хрватској

10. 09. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације