ФЕЉТОН - ИСПОВЕСТ У ОСТРОГУ О АТЕНТАТУ НА КРВНИКА: Гробна тишина била је кулиса за исповест коју је Благоје почео јавно да открива

БИЛА је 1998. година. Једног дана, средином новембра, зазвонио је кућни телефон и у Благојеву свакодневицу нагло је улетела једна неочекивана вест.

ПОШТВАЊЕ Митрополит Амфилохија на гробу Благоја Јововића у Аргентини, Фото Из књиге Благоје Јовановић "Српски херој у вучјој јазбини"

Из Црне Горе су га обавестили да му је брат Вељко, четири године млађи од њега, имао озбиљних проблема са здрављем. Та шокантна вест преокренула је атмосферу у кући. У нашем дому, сећање на његову старију сестру Вјеру, која је преминула 1997. године, скоро годину дана раније, било је још увек свеже.

Када смо размишљали о томе што се догодило, Благоју смо предложили да отпутује и да буде у близини свог брата, у последњим тренуцима његовог живота. Ипак, судбина је те планове променила. Из Црне Горе су га 23. новембра обавестили да му је брат преминуо, па је породица питала Благоја да ли је мислио да за 40 дана од братове смрти отпутује на помен. У том тренутку није знао шта да одговори нити шта да одлучи. У глави су му се мотала сећања на рат, губитке и даљину. Оно што се потом догодило, било је Божја воља. Многе ствари које су се догодиле, Благоје није планирао. Све се дешавало корак по корак.

Прошло је педесет и четири године откако је Благоје напустио своју земљу. Са његових седамдесет и пет година од тих давних сећања из прошлости делила га је бесконачност.

Ка Старом континенту кренули смо 10. децембра 1998. Благоје је био пун стрепње и унутрашње радости. Прва станица на том путу био је Бари. У тај град нас је из Буенос Ајреса одвезао авион компаније Al Italia. Благоје је имао три дана да среди своје емоције и мисли. Судбина је хтела да опет преплови то море, онако како га је прешао и пре педесет и четири године. Чекање је пратила јака хладноћа.

ДАН одређен за долазак у Црну Гору, у град Бар, био је 14. децембар. Трајект нас је одвезао до нашег одредишта. Када је куцнуо час, анксиозност се претворила у узбуђење, у чисту и просту емоцију, ону која изазива узбуђење и којом се наговештава близина родне груде. Благоје је уживао у тим тренуцима путовања, уз шалу и смех и био је много опуштенији него претходних дана. Нестао је страх од тога шта ће затећи у отаџбини коју је напустио пре пола века. Када је сишао са трајекта, прво је заплакао када је угледао нећака.

После суза, уследила је радост,разговори и породичне анегдоте. Његово узбуђење је било толико да је заборавио у луци свој кофер који смо потражили у наредним данима.

Ранац са успоменама на прошлост постао је лакши уз помоћ садашњости која му је пружала прилику да испуни празнине љубављу. По доласку у своје родно место, Косић, комшије су прилазиле да га поздраве док смо пролазили аутом. Благоје је тих дана проживео лепе и незаборавне тренутке: сусрет са породицом, са првим рођацима, било старијим или у дубокој старости, са децом рођака, са нећацима и њиховом децом, са комшијама и са људима који су га се сећали када је био млад. Дванаест дана, до 23. децембра, пратили смо га на том незаборавном сусрету. Од тог дана, Благоје је остао сам у својој земљи, како је и требало бити. Он и његова домовина. Он и његови људи. Он и његов задатак да сједини своју прошлост и садашњост, да се присети љубави и мајчинског миловања, посматрања изласка сунца у сопственом дому, истом оном у ком је одрастао, из ког је отишао у последњој фази рата 1944. године.

ЈЕДНО од првих места које је Благоје посетио по доласку у Црну Гору био је манастир Острог, једно од последњих места на ком је био током рата. Било је поподне и јака хладноћа најавила је рани долазак зиме. После обиласка манастира, у пратњи породице, сачекали смо Благоја напољу, испред непрегледних стена у којима се налази то свето место. У том тренутку нисмо имали појма зашто му је требало толико времена да изађе.

Благоје је тог поподнева упознао покојног митрополита Амфилохија. Пред њим је исповедао тајну коју је толико година љубоморно чувао. Са Митрополитом је разговарао више од сат времена. Управо га је митрополит Амфилохије, који је тај црквени чин имао од 1990, позвао да медијима открије истину о догађајима који су се одиграли 10. априла 1957. године у Вртном градићу Ломас дел Паломару, атентату који је извршио на поглавника Анту Павелића. Сачекали смо га испред свода на коме је уклесано име манастира, док је вече већ полако падало. Коначно, изашао је, замишљен.

Тада су нас неки породични пријатељи позвали на вечеру код њих, недалеко од манастира.

То је била посебна ноћ. Благоја је дочекао са великом радошћу власник куће, видно дирнут када је из прве руке чуо детаље атентата. За столом је било нас десеторо одраслих. Гробна тишина послужила је као кулиса за исповест коју је Благоје почео јавно да открива. Вечера је почела уз ракију, здравицом за присутне, након чега је уследила исповест. Речи које је изговарао слабашним гласом, готово шапатом, остављале су јак утисак на све присутне. Благоје је у ситне детаље објаснио атентат на Павелића. Истину је, уз најчистију отвореност, изнео човек који се увек изражавао сасвим искрено и могло се приметити да је био сасвим смирен, иако је пола века у души чувао ову тако велику тајну. Митрополит Амфилохије је ту истину разоткрио свету, а Благоја је ослободио ћутања. На крају приче, и уз неколико питања, стигло је и славље. Власник куће отворио је прозор са којег се ништа није видело, осим мрачне и хладне ноћи. Као што је традиција у Црној Гори, он је из пушке испалио неколико хитаца у ваздух како би обавестио комшије да се нешто важно управо догађало. Затим је погледао Благоја у очи, и са подигнутом чашом узвикнуо: Благоје Јововићу, ти си последњи живи четник! Бог нека ти подари славу!
Тако се то вече завршило.

НЕГОВАЊЕ ТРАДИЦИЈЕ 

БЛАГОЈЕ Јововић је велики део свог живота провео у туђини, у Аргентини, где је морао да научи нови језик, шпански, да се уклопи у културу веома различиту од његове и да се навикне на интензиван градски живот какав је живео у Буенос Ајресу. Морао је да се суочи и са изазовом живота у потпуно другачијој друштвеној хијерархији од његове далеке Црне Горе и његовог Бјелопавлићког племена. Као Србин из Црне Горе, никада није изгубио нити заборавио обичаје и традицију својих корена. Удаљеност је била физичка, не и духовна. Упркос томе, када је дошло време да се врати у домовину, оклевао је. Коначно, донео је одлуку да отпутује са својом женом и са особом која пише ову књигу, својом трећом ћерком по редоследу рођења.

  Крај   

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - МЕДИЈИ О АТЕНТАТУ НА РАТНОГ ЗЛОЧИНЦА: Павелић се и у Аргентини бавио пословима "с друге стране закона"

17. 12. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације