ТРОЈИЦА БУДУЋИХ ВОЈВОДА СЕДЕ У ИСТИМ КЛУПАМА: Будући војвода је цео живот подсвесно осећао да над њим бди лик његове мајке

ЖИВОТНИ пут војводе Живојина Мишића умногоме је временски подударан са историјским развитком модерне српске војске, када је она почела свој преображај од народне војске милицијског типа, какву је створио кнез Михаило, у савремену армију по европском узору управо у време када је млади Мишић обукао кадетску униформу питомца Артиљеријске школе.

АРТИЉЕРЦИ У првом реду је Степа Степановић, а у другом реду Живојин Мишић, Фото "Википедија"

Мишић је, као и већина српских официра, потицао са села. Мишићеви преци доселили су се из околине Дурмитора у Струганик, подно Маљена и Сувобора, почетком XIX века. У то време презивали су се Каљевић. Мишићев отац Радован, узео је ново презиме по имену свога оца Мише Каљевића и од тада његова породица и потомци носе презиме Мишић.

Живојинова мајка Анђелија, ћерка Атанасија Дамјановића, рођена је око 1815. у селу Коштунићима, подно Сувобора. Удала се у Струганик за старијег сина Мише и Анице Каљевић, Радована. Радован и Анђелија изродили су тринаесторо деце. Млађи Радованов брат, Радослав, оженио се Ђорђијом Урошевић из села Брежђа. Они су имали петоро деце.

Оба брата са својим бројним породицама и родитељима живели су у задрузи. Задруга Мише Каљевића била је доста имућна, нарочито у ситној и крупној стоци. Имали су преко 150 оваца, око 50 коза, шест до осам волова, неколико коња, већи број свиња. Део стоке држали су код колибе, у торовима, на Петковачи, па су се јетрве, као планинке, смењивале код колибе, где су са млађима, бринуле о стоци и припремале мрс за зиму.

Живојин се родио 19. јула 1855. године у Струганику као тринаесто дете у својих родитеља. До десете године живео је у задрузи са родитељима. Када је мало порастао, чувао је стоку као и остала сеоска деца. У раном детињству био је слабашан и болешљив, па је о њему мајка водила највећу бригу. Живојин је био њена маза, њено мезимче. Стога је кроз цео живот подсвесно осећао да над њим бди лик његове мајке. Живојин је остао без оца када му је било свега 11 година. После мужевљеве смрти, Анђелија је као предузимљива и вредна домаћица стекла велики углед међу свим укућанима, па је преузела старешинство и управљање свим пословима у задрузи. Живојин је, ипак, још у најранијем детињству искусио све тегобе живота сеоске деце која су, како је написао у својим "Успоменама", већ од шесте године одређивана за чуваре оваца, коза, говеда и свиња, а мало старији дечаци са навршених десет година, већ су постајали водичи волова код орања и у другим пољским радовима. Од свих тих послова које је и он такође обављао, најтеже му је падало чување коза. Задруга је увек држала око 50 коза, које је Живојин, кад је порастао, напасао по оближњим брдима, јаругама и вртачама. „Ко није чувао козе, тај не може замислити шта су то јади и невоље“, записао је. Затим је нагласио: „Не зна се шта је горе - бити чобанин коза или водич волова“. Те мисли, које је забележио у својим "Успоменама", избиле су на површину као најраније сећање на тегобни живот сеоске деце, на самом крају његовог животног пута. Али и касније, његов живот није пролазио без јада и невоља. Можда је срећна околност управо у томе што се још од најраније младости навикао да се носи са свакојаким тешкоћама и да их стоички савлађује.

САМ МИШИЋ  је веома сликовито испричао како му живот ни „после успешно извршеног скоро четворогодишњег практичног курса чобанина и водича волова“, није текао без проблема. Наиме, с обзиром на то да је био нежног здравља, његови родитељи су одлучили да га упишу у основну школу када је напунио 10 година. Али њиховој намери испречио се сеоски кмет. У то време сеоски кметови су били представници државне власти у селу и сељаци нису могли чинити ништа без његове претходне сагласности, па чак ни уписивати своју децу у школу. Објашњење противљењу струганичког кмета да се мали Живојин упише у школу, вероватно је проистицало из његове сујете, јер је, очигледно, на тај начин желео да демонстрира снагу свог ауторитета. Према тада важећем закону о "Устројству основних школа у књажевству Србији“, који је донесен 22. августа 1857. године по старом календару и који је био на снази 20 година, нису постојале никакве сметње за упис младог Живојина у школу, пошто је, према том „устројенију“, за упис сеоске деце у први разред основне школе ограничење одређено од 7 до 12 година старости. После дугог убеђивања, кмет је пристао и Живојина су уписали у Рибничку школу 1/13. октобра 1865. године, чак и преко његове воље, јер је школа била интернатског типа, тако да му је тешко падало да се одвоји од родитеља и од куће.

При крају друге године учења, у лето 1867. године, Живојинов брат Лазар, који је из Крагујевца са својим пријатељем доктором Митом Ломигорићем, дошао у Струганик, исписао га је из Рибничке школе и одвео у Крагујевац да тамо настави школовање. Тај премештај још је теже пао младом Мишићу него одлазак у Рибничку школу. Иако је тада добио прве нове „грађене“ опанке, ново чисто и бело рубље, иако је била припремљена и оседлана кобила Сингуља са пуним бисагама и утекијама, којима је требало да отпутује у Крагујевац, Живојин је с болом у души дочекао тренутак поласка на далеки пут.

У то време дошло је до наглог развоја и отварања основних и средњих школа у већем броју градова Србије, јер је Влада придавала велики значај развоју просветних и културних институција. У Београду, Крагујевцу, Шапцу, Неготину, Чачку, Ужицу и неким другим варошима, радиле су полугимназије, а у Београду и потпуна гимназија, трговачка школа, богословија и лицеј. По завршетку основне школе, већ 1868. године, Мишић се уписао у први разред крагујевачке гимназије. За време проведено у Крагујевцу имао је одличан смештај у породици Ломигорића, учење му је ишло добро, али је, ипак, запамтио многе непријатности због задиркивања вршњака на рачун његовог сељачког одела, говора, хода и држања у игри.

НАЈЖИВЉЕ му је остао у сећању један дебељко, из богате крагујевачке варошке куће, који је од њега био старији, виши и јачи, а који га је највише подругљиво пецкао. Када га је једног дана издало стрпљење, пише Мишић, јурнуо је на њега, подметнуо му ногу и дебељко се прућнуо у прашину, па му је прискочио и „почео да га туче онако по сељачки“.

Остали варошки дечаци појурили су на њега, али је он, хитар у опанцима, умакао у свој стан који је био близу места туче. Тако се окушао и схватио да и са јачим од себе може да се бије и да побеђује вештим противударцима. Од тог времена, углавном су га варошка дечурлија оставила на миру.

У Крагујевцу је завршио први и други разред гимназије, а потом је прешао у Београд где је завршио трећи, четврти и пети разред, па се поново вратио у Крагујевац, где је завршио шести разред гимназије. За разлику од успеха у првих пет разреда гимназије, које је завршио као „тројкаш“ у шестом разреду имао је више петица него четворки и тројки, тако да је са просечном оценом изнад врло добар, 1874. године примљен у XI класу Артиљеријске школе без пријемног испита као 21. у рангу од укупно 26 примљених кандидата.  Пошто су у току школовања двојица кандидата, који су добили бољи ранг од њега при упису у школу, напустила школу, Мишић је добио 19. ранг. Са њим је у исту класу примљен и Степа Степановић, који је успешно положио пријемни испит и добио 14. ранг.

Следеће године примљена  је на школовање XII класа у којој је, поред осталих, био и Петар Бојовић. Тако су се, у исто време, у школским клупама Војне академије нашла тројица будућих војвода. Одмах по ступању у Артиљеријску школу, сви кандидати су скинули своја грађанска и сељачка одела и добили питомачке униформе, које су их изједначиле по спољном изгледу, а које су иначе биле веома атрактивне: црвене панталоне са егализиром на спољним шавовима ногавица, плави гуњ (копоран) са два реда по 12 сјаних дугмета и светлим нараменицама, чојане капе са штитницима и кожне ципеле. 

ДВА РАЗРЕДА ЗА ГОДИНУ

ИЗ ОСНОВНЕ школе у Рибници Живојин Мишић је прешао у  Крагујевац где је становао и хранио се у кући доктора Ломигорића, пријатеља његовог старијег брата Лазара, где је веома топло прихваћен. Али он је био толико стидљив да за дуго времена „никога није могао да погледа у очи“. У трећи разред уписао се код катихете Јована Марковића. Учење му је очигледно ишло добро, јер је код тог доброг и благородног катихете, како га је Мишић описао, за једну годину завршио трећи и четврти разред.

 СУТРА: НЕСВРШЕНИ ПИТОМАЦ ПРЕКАЉЕНИ РАТНИК 

Препоручујемо

Фељтон

0 14

ФЕЉТОН - ИДЕОЛОШКО ПОДРИВАЊЕ ТЕМЕЉА СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ: Истина о борби за слободу српског народа није ишчупана из корена народног памћења

23. 12. 2024. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ВИЗИОНАРСКЕ СЛУТЊЕ О БУДУЋНОСТИ СРБА: У балканским ратовима Живојин Мишић био је десна рука војводе Радомира

22. 12. 2024. у 18:00

Фељтон

0 9

ФЕЉТОН - ИСПОВЕСТ У ОСТРОГУ О АТЕНТАТУ НА КРВНИКА: Гробна тишина била је кулиса за исповест коју је Благоје почео јавно да открива

21. 12. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ДРЖАВНА УПРАВА ПОМОГЛА ПОГЛАВНИКУ ДА ПОБЕГНЕ: Хрватски фирер је нестао у тренутку када је требало да буде спроведен у притвор

20. 12. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације