ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ОТКРИО ИСТИНУ О КНЕЗУ ПАВЛУ: Њујорк који сам толико волела одједном је постао депресивна, непријатељска средина

У ВРЕМЕ када смо се срели Мануел је радио за „Грејс шипинг“ у Лими, али је имао велике политичке амбиције.

ПРОТОКОЛ Нил Балфур и Јелисавета венчали су се 23. 10. 1969. Фото Документација "Новости"

Нисам имала појма да је у тренутку када је мене упознао живео у браку с Кармен Гарсија Елмор, својом првом женом, пореклом из изузетно угледне и богате породице. Мануел и Кармен нису могли да имају децу, а она је највећи део живота провела у манастиру. Тај детаљ, који можда и није толико необичан за конзервативни католички свет Латинске Америке, сазнаћу тек након Мануелове смрти почетком деведесетих година.

Занос из Мексика је кратко трајао. Мог латиноамеричког шкорпиона  јесам била привукла, али не толико да би уништио своју политичку каријеру. Мушкарци у политици никада неће жртвовати политичку моћ у замену за љубав неке жене. Мануел ми је, пошто смо се вратили у Њујорк, рекао да не може себи да приушти скандал, развод и уништи своју политичку каријеру.

То је значило само једно – крај ове кратке, страсне љубавне везе. Обоје смо плакали у том тренутку. Он ме је саветовао да ми је боље да оставим Хауарда и да се одселим у Лондон.

Њујорк који сам толико волела одједном је постао депресивна, непријатељска средина. Мој брак је пропао. Пропала је и моја љубавна веза. Можда најстраснија коју сам икада имала у својих 29 година.Остала сам сама са две мале ћерке, без подршке и породице.

Нисам дуго размишљала. Одлучила сам да послушам Мануелов савет и одем у Лондон...где сам на једној забави упознала Нила Балфура и његову сестру Џенет. Нил је био бескрајно забаван и тако млад. Имао је само двадесет четири године кад смо се срели. Почели смо да се забаљамо. Није прошло много времена и ми смо већ разговарали о венчању. Одлучили смо да се венчамо следеће, 1969. Знала сам да ће мој отац бити одушевљен. Волео је породицу Балфур и с њом је имао добре односе. Нил је, такође, веома ценио мог оца. Од првог тренутка су успоставили присан однос и отворено и дуго разговарали, па је Нил ускоро од мог оца сазнао много о догађајима везаним за нашу породицу, о чему са мном никада није желео да разговара.

Нико тада није ни слутио да ће управо Нил бити тај који ће објавити биографију мог оца и открити шта се у ствари догађало уочи пуча 27. марта 1941.

ВЕНЧАЛИ смо се 23. октобра 1969. у матичном уреду у Челсију и одмах кренули у Шпанију, где је Нил добио посао у банци. Није све било баш онако како су он и његова породица желели. Као традиционални католици, желели су да се венчамо у цркви. Како сам ја била разведена, тако нешто није било могуће. Посетила сам кардинала Базила Хјума како бих се пожалила на сву ту збрку коју је његова црква направила око нашег венчања. Он је био декан у Ниловој школи у Амплфорту у Јоркширу. Диван човек, кога је Нил веома поштовао, својевремено је у Амплфорту отворио специјално одељење за православне монахе. Само је уздахнуо саслушавши све моје примедбе и рекао да протоколи католичке цркве имају врло мало тога заједничког с вером.

Тако сам се и други пут удала код матичара. Данас када размишљам о својим браковима помало ме забавља чињеница да се никада нисам венчала у цркви, а још више да никада нисам обукла венчаницу.

Била сам трудна кад смо стигли у Шпанију. Проводила сам дане у малом стану, док је Нил радио у Мадриду. Стално ми је било мука. Бурно сам реаговала на сваки мирис, а посебно на мирис уља за кување које се користи у шпанској кухињи. Једино што сам силно желела да једем биле су поморанџе, те спанаћ и бифтек. Од саме помисли на кафу или вино вртело ми се у глави. Иначе, могла сам да спавам по цео дан.

Ускоро су из Лондона с Ниловом сестричином Валери стигле моје ћерке Катарина и Кристина, па смо уочи Божића отпутовали у Мароко. Дивно смо провели празнике обилазећи Тангер, Уарзазат и Ерфуд.

Уочи мог термина за порођај, почетком јуна 1970, вратили смо се у Лондон. Иако су се у једном тренутку, док сам била на консултацијама код свог лекара у Паризу, појавиле компликације с крварењем, моја беба је лепо преживела ту кризу. Порођај је био изненађујуће лак, поготово када се сетим колико сам се намучила док сам рађала Катарину и Кристину у Њујорку.

НИКОЛАС Аугустус Роксбург Балфур родио се у подне 6. јуна 1970. године. Изгледало је да с њим почиње нова ера. Искрено сам веровала да ће Николасово рођење променити много тога иако сам интуитивно знала да сам још врло рањива, будући да сам и даље била под утицајем сопственог демона. Схватила сам то још током боравка у Мадриду. Моја реакција када сам сазнала да је Мануел у Шпанији била је у најмању руку трагикомична. Мислила сам да сам га преболела, а онда сам налетела на њега на улици и паклена страст се поново појавила. Била сам трудна, дебела и очајна. Брак с Нилом, који је испрва изгледао као мирна лука у коју сам коначно упловила, уз чињеницу да очекујемо наше прво дете, одједном се претворио у тамницу у којој сам заточена.

У тренутку кад се Николас родио, Нилова мајка, коју смо сви звали Биглес, била је од изузетне помоћи. Често је чувала бебу, а њено анђеоско присуство уносило је мир у све нас. Моје драге комшије Филипинци били су одушевљени Николасом. Знали су да га зачас оперу изнад судопере и промене му пелену. Припремили су нека од својих националних јела која смо сви волели. Били смо као нека мала весела комуна.

Нил је онда добио посао у Америци и сви заједно смо се преселили у Њујорк.

Нисам могла да верујем да сам поново у граду за који ме везују најразличитије успомене.

Увек сам волела Њујорк и његову енергију, а по природи сам таква да памтим само оно што је лепо. Живели смо тих дана у кући Мјуриел Марфи, сестре Хауарда Оксенберга. Мјуриел је била кустос музеја „Метрополитан“ у Њујорку и на тој позицији је знатно допринела креирању идентитета „Метових“ збирки, с посебним нагласком на вајарство. Њен салон је тих седамдесетих година окупљао неке од најпознатијих стваралаца епохе, а она лично је промовисала многе даровите младе уметнике, међу којима су били и Роберт Раушенберг и Александар Калдер. Код ње сам упознала Сола Стајнберга, Маргарет Мид и друге интелектуалце.

У то време сам се зближила с модном дизајнерком Каролином Ерером, која је тек започињала каријеру. Није било ни најмање сумње да ће бити успешна. Имала је изузетан таленат. И данас веома волим да носим одећу коју она дизајнира.

ИСКОРИСТИЛА сам боравак у Њујорку да се упишем на часове глуме. Веома ме је привлачила филмска индустрија. Нил је, међутим, планирао да се после шест месеци вратимо у Лондон и да започне каријеру у политици, па је сматрао да је идеја о мом глумачком ангажману лоша замисао. Жена политичара мора бити беспрекорна, сива еминенција која се тек дискретно назире иза мужевљевих леђа. Барем је тако у Енглеској.

Били су то тренуци у којима смо дефинитивно почели да се разилазимо. Патријархалне норме су код мене увек будиле бунт.

У међувремену смо се из Њујорка вратили у Лондон. Нил је започео своју политичку каријеру. Одлучио је да се кандидује за парламент кампањом у Честер-ле-Стриту, у округу Дарам у североисточној Енглеској. Некадашњи рударски крај био је под огромним утицајем лабуриста, а он торијевац, кандидат Конзервативне странке. То је било бескрајно забавно!

Ишла сам од врата до врата с пропагандним лецима, наговарајући људе да гласају за Нила.

Таква је пракса у Енглеској. Право је чудо колико сам упознала наводних присталица конзервативаца, који би ме подозриво гледали како покисла дрхтим од хладноће на њиховом прагу. Жене лабуриста, по правилу радника, биле су неупоредиво љубазније, уводиле ме у своје домове, позивале на чај и колаче. Страначки штабови су били у приколицама, па је Нилу једног дана на памет пала невероватна идеја да из локалног зоолошког врта изнајми камилу. Пројахао је градом на леђима камиле, уз ватрени говор који је држао помоћу бежичног микрофона. Ни та егзибиција му није помогла да победи и поврати средства уложена у кампању, али га је барем лабуриста с којим се надметао у званичној изјави датој по проглашењу резултата гласања оценио као достојног противника.

ВЕНЧАЊЕ У СЕВИЉИ

ПОЧЕТКОМ јула 1972. била сам у Севиљи, на венчању свог братанца Александра Карађорђевића, сина последњег југословенског краља Петра II. Био је то значајан догађај. Како Александрова мајка због здравствених разлога није присуствовала венчању, њега је до олтара отпратила моја мајка Олга. Александар се оженио Маријом да Глоријом од Браганце, коју смо сви звали Гола. Она је изванредна жена чији смисао за хумор обожавам. Вероватно би се слатко смејала кад би знала како сам толико јурила на њено венчање да сам заборавила да понесем кофер са ципелама, па сам уз све тоалете носила једне једине еспадриле у којима сам допутовала.

 СУТРА: СА РИЧАРДОМ БАРТОНОМ У ЖИВОТУ И ПРЕД КАМЕРАМА 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ПЛЕС СА ХАРИЗМАТИЧНИМ ПРЕДСЕДНИКОМ КЕНЕДИЈЕМ: Хауард је захваљујући браку са мном, освојио позицију у друштву какву никада раније није имао

27. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

БЕКСТВО У АМЕРИКУ И У СВЕТ ПУН ЧАРОЛИЈА: Одувек сам бежала од идеје о браку с неким досадним принцем, од протокола, ограничења и очекивања

26. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ДВА МЕСЕЦА У РЕНЕСАНСНОМ ПАРКУ ПОРОДИЦЕ ДЕМИДОВ: Демидови су били велики колекционари, а њихове палате прави уметнички музеји

25. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ВЕСТ О ПОГИБИЈИ СИНА ДОТУКЛА КНЕЗА ПАВЛА: Иако сам обожавала мог оца, комуникација с родитељима ми је постала напорна

24. 01. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације