ЗА САРАДЊУ СА ОКУПАТОРОМ У СРБИЈИ НИКО НИЈЕ КАЖЊЕН: У Крагујевцу оптужено је 46 грађана. Сви су ослобођени...

ПАРАГРАФ 85 Казненог законика Краљевине Србије почињао је следећом реченицом: „Србин, који докле рат противу Србије траје, силу непријатељску са знањем потпомаже или војсци српској или њених сајузника штету наноси, да се казни робијом до двадесет година...“

ИСТОРИЈА Издање Београдских новина, које су штампане латиницом, од 24. децембра 1916. Фото "Википедија"

Србија је у Први светски рат ушла јединствена и национално занесена у мери која није виђена у њеној ранијој и каснијој историји. У време ратовања с Турцима и Бугарима, које је претходило, забележено је мало одступања, колебања и панике. Милан Јовановић Стојмировић забележио је пола века касније да је био само један пример колебљивца кога је у балканском рату захватила паника. Уместо да га изведе на суд, војвода Путник је презриво наложио да се преступник ослободи и да „несрећа“ настави школовање.

Светски рат је донео неколико тешких, нових искушења. Страдање је било без упоредника, земља окупирана и разорена. Упркос томе што је око пет одсто становништва, најутицајнијих, најшколованијих и најбогатијих напустило земљу у повлачењу преко Албаније које није имало упоредника, чињеница је да се војска пред албанским планинама осула, да су многа ранија правила престала да важе. У Србији није остао неко ко би имао довољан ауторитет да ефикасно сарађује с непријатељем, али то не значи да вољних није било. Трговци су наставили да раде. Локалне власти наставиле су да раде под окупацијом, објављиване су латиничне Београдске новине. Колико год били стари или неутицајни, у земљи су остали неки политичари, међу њима Стојан Рибарац, Војислав Вељковић, Вукашин Петровић, Живојин Перић...

После рата требало је разматрати питање издаје, а више од половине становништва новонастале државе ратовало је четири године против Србије!

У БЕОГРАД су, међутим, стизале вести о суђењима у Француској. Суђено је оптуженима за сарадњу с Немцима. Идеја о успостављању правде била је силно популарна у измученој јавности. О суђењима у Француској Демократија је маја 1919. писала: „Тако културни Французи, а ми шта радимо? Конфиденти и ноторни шпијуни одлеже по који дан у затвору и пусте се одмах на слободу, а неки од њих увуку се и у државну службу. Није онда чудо, што се код грађана ствара убеђење да је излишно бити поштен, исправан човек и родољуб, када се издајице не кажњавају већ можда и награде.“ Политика је у септембру на ово додала и:

„Француска је могла да, и поред толико других, ухапси једног свога сенатора и једног посланика, а ми немамо моћи да дамо суду ни сукметице (данас би то био заменик председника месне заједнице, прим. аут.) на чију су реч вршене најдивљачније пљачке и најсвирепија стрељања.“ Самоуправа је објавила наслов „Издајници осуђени на смрт“, објашњавајући одмах потом: „Не код нас него у Француској.“

ИСТОРИЈА Издање Београдских новина, које су штампане латиницом, од 24. децембра 1916. Фото "Википедија"

„Главни одбор интернираних грађана Краљевства СХС“ позвао је грађане да доставе доказе „за оне издајнике и неваљалце који су служили непријатељу денунцирајући поједина лица“. Након што је организација основана на скупу у београдском хотелу „Париз“, за председника је изабран професор Милан Костић и успостављена стална канцеларија у ловачкој сали хотела овог хотела.

До суђења је коначно и дошло. Најзначајнија група оптужених током суђења за сарадњу са окупаторима били су трговци. Од 162 лица, колико је наведено да је током прве две послератне године суђено, седамдесеторица су били трговци.

У НОВИНАМА су ови људи означени као „ратни профитери“ и „ратни богаташи“. Оптужени по члану који се односи на издају, њих је јавност осуђивала зато што су радили и зарађивали за време рата. Поједини међу овим „лиферантима“ осуђени су и на десетогодишње робије. Највећи процес за трговину с непријатељем вођен је у Крагујевцу, тамо је суђено некадашњем председнику српске владе и првом човеку општине за време окупације Вукашину Петровићу, а с њим су оптужена још четрдесет шесторица грађана, углавном трговаца. У оптужници је стајало да су „водили повлашћену трговину с непријатељем, користећи се упливом непријатељских војних власти, а на штету наших грађана“. Ослобођени су, а у новинама се сумњало у исправност ове пресуде. И у Сокобањи су трговци извођени пред суд под оптужбом да су били бугарски лиферанти. Суђења су вођена у још неколико места широм Србије, осуђено је свега неколико оптужених.

Током окупације Јована Сремца је денунцирао извесни детектив Јосиф Вурјановић, те је пред аустријским судом позвао за сведока Стојана Рибарца, угледног либерала и ранијег и каснијег министра у владама. Сремац је тврдио: „Докле су други лажно сведочили да би каквог јадника извукли из непријатељских шака [...] дотле се мене, који сам стајао пред вешалима, г. Рибарац одриче, мене брата пок.[ојног] Стевана Сремца, којим се либерална странка толико поносила“.

(Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, III књига Н-Р, Загреб, Библиографски завод стр. 210-211. О Милану Огризовићу пише А. Барац, кратко о посланичком мандату и праваштву, не спомиње Чисту странку права, у окупираној Србији само је „референт за средње школе“, ни речи о руковођењу Београдским новинама.)

Ствари су, како је често било у српској историји, добиле страначку димензију. Халил бега Храсницу, муслиманског политичара из Босне и Херцеговине, радикали су хтели да као министра уведу у један од послератних кабинета. У тексту „Једна срамота“ Демократија је изричито тврдила да је управо Храсницу „наша делегација у Паризу тражила на изручење међу најтежим зликовцима“. Храсница је, наиме, током окупације био „војни судија аустријски“ у Крагујевцу и лично допринео да „пане неколико смртних осуда више“.

Радикалска Самоуправа покушавала је да оправда несуђеног министра тврдећи да је као учесник у окупацији чинио и добра дела, оптужујући покретаче кампање за странчарство и жуто новинарство. Храсница напослетку није ушао у владу.

СЛИЧНЕ оптужбе упућене су на рачун народног посланика Шерифа Бајрама Џиновца, који је наводно био одговоран за убиство старешине манастира Свете тројице код Призрена.

Џиновац је пак тврдио да су игумана убили Бугари и повод за оптужбе видео је у радикалској мржњи насталој „зато што сам ја гонио многе радикалске чиновнике пљачкаше у овом округу“.

Радикали су посебно оптуживали либералске и напредњачке вође, који су упркос улози током окупације, били политички активни и чак настојали да створе заједничку странку са самосталцима. „Као бив.[ши] председник општине под окупацијом, г. др Вељковић са низом либерала председника и часника општинских за време окупације и исто тако, пошто су многи напредњаци од аустријских власти постављани у општине место радикала, г. др Маринковић и његови напредњаци могу желети да народ сада зажмури на обадва ока и пређе преко таквог злочина.“ Демократска странка је формирана упркос овим аргументима.

Војислав Вељковић је имао педесет једну годину када се под аустроугарском окупацијом прихватио да буде председник Београдске општине. Десетак година раније је опозиција, којој је припадао, успела да се домогне власти у престоници која је у то време бројала мање од 80.000 становника. Био је то разлог за еуфоричну прославу на улицама. Прилике су 1916. биле знатно другачије. Вељковић је већ био министар, вођа Либералне и Народне странке. Овај тврди човек био је секретар краља Александра Обреновића, али је поднео оставку због краљеве самовољне одлуке да се ожени Драгом Машин. Три године касније постао је члан превратничке владе, али се противио радикалима. Са двадесет и осам година докторирао је на Сорбони, а пре тога је неко време предавао на Великој школи, претечи Београдског универзитета, на којој је неколико деценија раније предавао и његов отац.

ЧОВЕК ПЕВА

ПОСЛЕ РАТА
Ја сам газио у крви до колена,
И немам више снова.
Сестра ми се продала
И мајци су ми посекли седе косе.
И ја у овом мутном мору блуда и кала
Не тражим плена...
Остало вам на част!

(Из песме Душана Васиљева)

 СУТРА: АУСТРИЈСКИ ГРАДОНАЧЕЛНИК МИНИСТАР КРАЉЕВИНЕ СХС 

Препоручујемо

Фељтон

0 4

БАНИЈАЦ КОЈИ ЈЕ ДОБИО НАДИМАК "СРБОЖДЕР": Дамјанић је био православни Србин, али су га године службе и окружење учинили ватреним Мађаром

01. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 7

МАРШАЛ ТУРСКЕ ЦАРЕВИНЕ ДИСАО ЈЕ СРПСКИМ ДУХОМ: Михаило Латас је после пребега из Аустријске војске постављен за учитеља у Гружи

28. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

СРБИН, АУСТРИЈСКИ КАДЕТ ПОСТАЈЕ ТУРСКИ МАРШАЛ: Мехмед-паша Соколовић, најпознатији је Србин који је прешао у ислам

27. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 12

СРЕДЊЕВЕКОВНА СРПСКА ДРЖАВА ПАЛА ЗБОГ ИЗДАЈЕ: Поједини историчари верују да је Вук Бранковић заправо био жртва оног што чинили његови син

26. 02. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације