АУСТРИЈСКИ ГРАДОНАЧЕЛНИК МИНИСТАР КРАЉЕВИНЕ СХС: Јужни Словени током Првог светског рата извршили већину злочина над српским народом

АУСТРОУГАРСКУ окупацију Војислав Вељковић, негдањи министар, је дочекао у Београду.

КОНФИНДЕНТ Војислав Вељковић као председник општине у окупацији народу није много помагао, Фото "Википедија"

Само посланици из његове странке и двојица социјалдемократа нису били чланови велике коалиције која је водила српску државу у рату. Политички опозиционар постао је један од ретких српских политичара који није напустио Србију. Било је то време када је у Београду, од званичника, окупаторе дочекао само председник градског Црвеног крста. Међу српским либералима, појединим присталицама угашене династије Обреновића и ретким заговорницима брзе модернизације јавила се тада мисао о алтернативи влади и Скупштини које су напустиле територију Краљевине Србије. Ипак, већина од преосталих, углавном старих људи, није се заносила мишљу да у таквом тренутку стану против велике већине народа.

После прогона цивила у Мачви и Подрињу, које је имало геноцидне размере, након јуначког ратовања српске војске, уз велике жртве у изгнанству била је велика већина српске Скупштине, Владе, преживеле војске... Био је то колективни гест који нема упоредника у ранијој и познијој историји света. Централне силе су поделиле Србију, близу 60 одсто њеног земљишта припало је Великој Бугарској и било је изложено терору и присилној асимилацији. Остатак земље – од Београда до Косовске Митровице и од Мораве до Дрине – заузели су Аустроугари и Немци, до самог краја рата уверени да српску државност не треба ни симболично обнављати. Убрзо су либералски и обреновићевски „контраши“ почели да се жале како их окупационе власти хапсе више неголи радикале. У изгладнелом Београду, који је ускоро пао на десетак процената предратног становништва – мање него што је ту живело у доба дахија – покренуте су латиничне Београдске новине.

Вељковић је 1916. прихватио да постане председник Београдске општине. Било је то мало, безутицајно тело, више саветодавни орган уз аустроугарску војну управу. Његови чланови народу нису много помогли, а у тадашњим околностима нису ни себе много обрукали.

Изгледало је да аустроугарска власт, ослоњена на своје хрватске и муслиманске поданике, не само да није имала некакве амбиције са својим гуверманом већ није ни знала шта ће са себи блиским Србима. Тако је аустроугарској блиски професор Правог факултета Живојин Перић морао да отпутује у неутралну Швајцарску, где је почетком 1918. у новинама објавио текст у којем је позивао на сазивање уставотворне скупштине која би свргла династију Карађорђевића.

ПОВРАТАК српске војске у Србију био је двоструко необичан. У највећем продору једне савезничке војске у европском рату, српска војска је пробила Солунски фронт оставивши за собом савезнике јединице. После свега месец и по дана, власт Централних сила над Србијом је срушена. Исидора Секулић је, међутим, приметила како измучени народ није могао ни да се радује колони ослободилачке српске војске, која је под оловним небом првог новембарског дана, на челу с регентом Александром, ушла у Београд. Друга необичност тог ослобођења била је чињеница да се, како је то о њеној деведесетогодишњици 2008. рекао тадашњи заменик градоначелника, што се ослободилаца нико од Београђана није плашио. У таквим ситуацијама и посебно каснијој – оној из 1944. године – то није било тако.

Судбине оних који су сарађивали са окупаторима биле су различите. Осим у неколико изузетака, широј јавности углавном непознатих људи, нико није осуђен на смрт или дуготрајну казну. Војислав Вељковић се вратио у политику и у влади Љубомира Давидовића, која је управљала Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца пре доношења Видовданског устава, обављао дужност министра финансија. У том својству примио је захтев регента Александра да му половина цивилне листе (владарске плате) буде исплаћивана у динарима, а половина у сребрнима францима. Вељковић, који је у то време уједињавао монетарни систем Краљевине у којој је до тада коришћена монета Србије, Црне Горе, Бугарске и Аустроугарске – последње оптерећене високом инфлацијом – одбио је овај захтев. Управо би био родољубив чин уколико један владар поклони своје поверење и ослони се на домаћу монету, објашњавао је двадесет три године млађем Карађорђевићу.

Врховни командант војске Срба, Хрвата и Словенаца скочио је као опарен: „Зар да ми аустријски биргермајстер држи лекције из патриотизма?!“, гласно се запитао. Ако је регент Александар био тренутно разљућен, министар Вељковић је хладно, увређен до сржи, рекао да његова нога више неће прећи дворски праг. Наставио је да води државне финансије до пада Владе, а касније је остао на челу Финансијског одбора скупштине. Умро је 1931. године као републиканац.

ЗА РАЗЛИКУ од Вукашина Петровића, првог човека крагујевачке општине, који је, као што смо видели, суђен и ослобођен, Вељковић и Перић нису имали никаквих непријатности, осим можда личних. Вероватно највеће непријатности имао је у Београду познати књижевник Борисав Станковић. Писац Коштане и Нечисте крви био је чиновник који је и сâм пошао у егзодус преко Албаније. Суочен с тешкоћама, он је напустио овај трновит пут и прешао у Аустроугарску, где је завршио у интернацији. После силних перипетија некако се вратио у Београд. Суочен с немаштином и породичним тешкоћама пристао је напокон да сарађује са Београдским новинама. После рата је постао мета јавне харанге. Непријатна и тешка атмосфера силно је утицала на великог писца. Када је познати историчар Станоје Станојевић објавио Народну енциклопедију српско-хрватско-словеначку, избацио је великог писца из њеног азбучника. Бора Станковић није добио место у заједничкој енциклопедији, али је зато Милан Огризовић (син православца и сестрић жупника, предратни члан расистичке Чисте хрватске странке права), аустроугарски официр, хрватски песник – много мање значајан за хрватску културу него Станковић за српску – и главни уредник окупационих Београдских новина, добио пола странице.

Можда је, уопштено гледано, неочекивано милосрђе било последица необичне природе нове државе. Она је била пројекат помирења. Политика Србије била је да подстакне народе Аустроугарске да је подрже. Хрвати и Словенци били су виђени као браћа, заједно с њима и муслимани, чији је реис у Сарајеву већ у јесен 1914. позвао на џихад против Србије и чланица Антанте. Српске заробљенике су морили глађу и мучили у претечама логора из Другог светског рата широм монархије, какви су били Нежидер и Арад. Заробљеници у Србији имали статус гостију који су шетали по градовима, имали примања и писали кући.

Међу њима је био и Миле Будак, будући Павелићев министар и творац принципа према којем ће трећина Срба из НДХ бити протерана, трећина убијена и трећина покатоличена. Управо су Јужни Словени током трајања Првог светског рата извршили већину злочина над српским народом. Српска војска се ипак у њиховим крајевима понашала као ослободилац. То не значи да је као таква и примана, па је после рата створена читава митологија о месецима ослобођења, од нетачних тврдњи да су Срби хтели да опљачкају Хрвате монтираном реформом или жигосањем стоке до изјава истог оног реиса који је прокламовао џихад, 1918. јавно хвалио ослобођење и стварање заједничке државе, а у интервјуу француским новинама оптуживао Србију за безвлашће и пљачке муслимана у којима су, као што данас знамо, више страдали Срби него други народи.

ПОДЕЛА НАРОДА

У НОВОЈ  држави највиши аустроугарски официр, српски отпадник фелдмаршал Светозар Боројевић, очекивао је да добије чин војводе и буде стављен у исту раван са четворицом српских војвода овенчаних славом и уздигнутим у епским ратовима за ослобођење и уједињење. Непријатељски официри очекивали су чин више и команду над заједничком војском. Нико није гонио бегове који су сарађивали са окупационим властима и сањали о Босанском ејалету у саставу Двојне монархије. Опраштање није донело помирење нити заједништво, српски народ се само додатно поделио, а из Совјетске Русије стигла је идеологија која је у српству видела највећег непријатеља на Балкану. После Првог светског рата издаја ће међу Србима променити своју природу.

  СУТРА: УНУК ВОЂЕ ПРВОГ УСТАНКА ПОСТАЈЕ СИМБОЛ ИЗДАЈНИКА  

Препоручујемо

Фељтон

0 4

БАНИЈАЦ КОЈИ ЈЕ ДОБИО НАДИМАК "СРБОЖДЕР": Дамјанић је био православни Србин, али су га године службе и окружење учинили ватреним Мађаром

01. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 7

МАРШАЛ ТУРСКЕ ЦАРЕВИНЕ ДИСАО ЈЕ СРПСКИМ ДУХОМ: Михаило Латас је после пребега из Аустријске војске постављен за учитеља у Гружи

28. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

СРБИН, АУСТРИЈСКИ КАДЕТ ПОСТАЈЕ ТУРСКИ МАРШАЛ: Мехмед-паша Соколовић, најпознатији је Србин који је прешао у ислам

27. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 3

ЗА САРАДЊУ СА ОКУПАТОРОМ У СРБИЈИ НИКО НИЈЕ КАЖЊЕН: У Крагујевцу оптужено је 46 грађана. Сви су ослобођени...

02. 03. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације