МИЉЕНИК ПОРОДИЦЕ СТИЖЕ У БЕОГРАД НА ВЕЛИКУ ШКОЛУ: Када је рођен Никола Пашић - не зна се - кад је о томе питан, избегавао је потпун и јасан

НЕКИХ дванаест година по припајању Тимочке крајине Србији, под Милошем Обреновићем, 1833, и само три године пре него пгго ће Европом прохујати фебруарска револуција 1848, у време владавине кнеза Александра Карађорђевића, родио се Никола Пашић.

Београд У време када је Никола Пашић уписао Велику школу, Фото "Википедија"

Којег је то дана тачно било — не зна се, међутим. Наводе се различити датуми, а сам Пашић, кад је о томе питан, избегавао је да дa неки потпуно јасан одговор. Обично би, кад би му било постављено питање у том смислу, одмахивао руком и мрмљао себи у браду: „То уопште није важно ...“

По Карлу Сфорци, који је имао прилике да с Пашићем измења многу реч, Пашић се родио на Никољ-дан, 10. децембра 1845. по старом календару. „Бар тај датум“, каже Сфорца, „навео је он кад је 1920. године узео да диктира своме секретару биографске податке, што му је брзо досадило“.  У подацима о Пашићу који се налазе у архиви Политехнике у Цириху, као датум рођења наводи се 16. децембар 1845. по новом календару.  У Илустрованом радикалном алманаху Никола Пашић, Д. Шијачки износи чак да је Пашић рођен 1844. на Светог Николу.  Добар познавалац Пашића и његовог живота, једно време и једна врста његовог секретара, професор Радослав Јовановић, тврди да је вођ радикала рођен 6. децембра 1845. године по старом календару.  Већ цитирани др Нико Жупанић је мишљења да је Пашић рођен 19. децембра 1845. године по новом календару...

Пашићев родни град Зајечар, био је, кад је Пашић угледао света, сиво и монотоно провинциjско трговиште, полусело — полуварош. Улице кривудаве, сокаци у ствари, куће ниске и с малим прозорима, ћепенци — у свему једно од оних места за које се говорило да су таква да им се човек обрадује само кад им окрене леђа. Али, стално у развоју, Зајечар је непрестано добијао у важности, поготову од часа када је постао седиште округа — Црноречког. Упоредо с тим, растао је и број становника. Док је 1839. Зајечар био још само веће село, са 152 куће, године 1844. број становника био се удвостручио.  Захваљујући брзом напретку, већ 1863. град броји 900 домаћинстава, а према попису из 1890. — становника је имао 5878, од којих се 1775 искључиво бавило земљорадњом.

ВЕЋИНА зајечарског становништва (као, уосталом, и становништва у целој Источној Србији), вукла је свој корен са стране, између осталог и из Бугарске. (Само у Грљану, селу у околини Зајечара, било је пописано, 1890, стално настањених 758 Бугара.) Како то наводи и Јован Цвијић, сем Бугара, и знатно више од њих, у Зајечару и Источној Србији, у целини, током времена нашли су свој завичај и многи Косовци, Сјеничани, Црногорци, Власи, као и Шопови.  До масовнијег досељавања треба да је нарочито дошло између 1819. и 1839. године. У огромној већини придошлице су били Срби из суседних турских пашалука и Аустрије. Слабо насељени богати крајеви слободне Србије били су привлачни како из економских, тако и из политичких разлога. У којој мери је тадашња Србија била привлачна потврђују и статистички подаци о порасту становништва у њој. Док је 1819. Србија бројала свега око 400 хиљада становника, године 1833. број становника се попео на 678.192, а само шест година касније он је износио — 812.269.

И Пашићеви преци били су досељеници. Потицали су из Тетовске области, крајем 18. века потпуно опустошеној услед турских зулума.  Када су се они тачно населили (основавши насеље Звездан) нема поузданих података. По неким наводима, то треба да је било још крајем 16. века... Али зато се зна ко је био Пашићев најстарији предак. То је био „неки Раја, по коме се и данас зове један поток у атару општине Звезданске. Дед Николе Пашића звао се Паша. Био је, вели се, пекар овде, у Зајечару. По њему му је, свакако, и презиме Пашић. Паша је имао синове Петра и Јоту. Петар је имао синове Николу и Најдана и ћерку Ристосију. Према томе Никола Пашић је син Петра Пашића. Други син деда Паше, Јота, имао је сина Лазара,  каже се у тексту непотписаног аутора, објављеног у Илустрованом радикалном алманаху.

ПАШИЋ је био прво дете у другом браку Петра Пашића (који се од прве жене растао зато што није могла имати порода). На крштењу је добио име Никола (народ побеђује, према одговарајућој грчкој речи). Неки надимак, још док је био дете, није добио ни од родитеља — из милоште, а ни од својих вршњака с којима се по зајечарским сокацима и пољанама играо „шоркапе“ и „јаниџајса“. На Великој школи у Београду, а потом и у Цириху, другови су га звали — Пашом. Кад је већ постао политичар и државник на гласу, присталице су му дале надимак — Баја („Зна Баја шта ради!“). Погрдних надимака, међутим, имао је више, и њих је добио углавном у позним годинама, у време кад се најжешће борио са својим политичким противницима. Један од таквих надимака, Бугараш, пришивен му је у време владе краља Милана Обреновића, делом због наводног бугарског порекла, али пре свега због тога што се залагао за споразумевање и заједништво са Бугарима.

Првенац, и миљеник у породици, Пашић је имао и лепо и безбрижно детињство. Отац није био богат, али је ипак, бавећи се земљорадњом и трговином, остваривао пристојан доходак. Захваљујући томе, он је сина и могао да пошаље „на школе“. Кад је Пашић, међутим, уистину почео да „учи књигу“, не би се са пуном сигурношћу могло рећи. Што-шта и у овом погледу код Пашића није јасно ... Забуну, пре свега изазива и сама чињеница, да је он, као слушалац Техничког факултета Велике школе, био од неких наставника млађи једва три године — Чедомиља Мијатовића и Глише-Гиге Гершића, на пример, а од једног Драгише Станојевића — једва који дан више од годину дана ...

КАКО ЈЕ тачно утврђено, Пашић је средње школовање почео у Неготину, на тамошњој гимназији. Ту је завршио два разреда, први и други. Трећи и четврти разред гимназије завршио је у Зајечару. Пети и шести разред — у Крагујевцу, где се учио и Светозар Марковић (и где су ђаци, по Светозару, били тучени „просто из обичаја, из рутине“).

Следећа „штација“ у Пашићевом школовању, после Крагујевца, био је Београд, Велика школа. Већ сам сусрет са Београдом, престоницом и највећим градом у Србији тога времена (са око 20 хиљада становника),  мора да је за Пашића био велики догађај. Мора да му се све у граду чинило и велико и необично, мада је ондашњи Београд био само једним делом европска варош (Бржи развој града почео је тек од 1878. године). Већином, стамбене зграде биле су турске уџерице (те уџерице нису биле још нестале ни кад је Пашић први пут изабран за председника општине, у децембру 1889, добивши на општинским изборима скоро све гласове). Вода се доносила у куће из јавних чесама... Највећа и најлепша зграда била је, без сумње, Капетан-Мишино здање,  у којој је била смештена и Велика школа. Била је то и онда палата у пуном смислу те речи, „ванредно импозантна зграда", како је то забележио аустријски путописац и археолог, Ф. Ф. Каниц.  Кад је Капетан-Мишино здање завршавано, а и једно добро време потом, Кнез-Михаилова улица још није постојала. Главна улица била је Васина — тада уска и кривудава ...

НИЈЕ ВОЛЕО КАФАНУ

ШТО ЈЕ Пашићу, који никада у животу није волео кафану, посебно морало пасти у очи, по доласку у Београд, то су биле кафане (и ашчинице, као што је у своје време била чувена Јамандијева ашчиница, у којој су се на вересију хранили и многи ђаци са Велике школе). Кафана је било на сваком кораку, малтене. Посећивали су их слушаоци Велике школе, и то масовно, али они ће (друге генерације, наравно) бити и ти, који ће, 1894, организовати прве демонстрације у свету против кафана, заправо оних у којима су наступале лако одевене певачице и забављале госте раскалашним песмама.

 СУТРА: УНУК ПЕКАРА ИЗ ЗАЈЕЧАРА КРЕНУО ЈЕ У ВЕЛИКИ СВЕТ 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

КРИТИЧАР КОЈИ ДОВОДИ ЧИТАОЦЕ У НЕДОУМИЦУ: Глигорић је имао времена да мења нијансе из Младеновићевог рукописа да се плагијат не препозна

29. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

ПРИЧА О РЕАЛИСТИМА ЗАКАСНИЛА ПОЛА ВЕКА: Живомира Младеновића успео је да разреши важна питања реалистичке поетике српских реалиста ...

28. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ФАВОРИТ ПАРТИЈЕ УЛАЗИ У АКАДЕМИЈУ НА МАЛА ВРАТА: Велибор Глигорић који је после 1948. "по кратком поступку" постао стручњак за реализам

27. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ДИРИГОВАО АКАДЕМСКОМ ЗАЈЕДНИЦОМ: Критичка реч Велибора Глигорића се нашла у судару са традицојом и признатим величинама...

03. 05. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације