РАНКОВИЋ УСПЕВА ДА СПАСЕ ВРХОВНИ ШТАБ: Спајањем свилених падобранских ужади Врховни штаб се спустио у подножје пећине где је био излаз

У ДРВАРУ 25.маја 1944, у десет и тридесет часова стиже порука коју је Александар Ранковић по Жујовићу упутио Титу назначивши којим би путем требало одмах кренути.

ПАРТИЗАНКА Славка Ранковић у Дрвару 1944. године, Фото Архивв породице Ранковић

Као сунце нас обасја ова порука. Информација о томе шта је учињено у погледу одбране пећине и обавештености војних јединица послата је у писменој форми – на једној цедуљици!

Из пећине се није могло сићи стрмом стазом која је редовно коришћена за доласке и одласке из бараке. Та је стаза била под сталном ватром немачких стрелаца. Безбеднији, и једини могући начин да се изађе из пећине, било је спуштање, уз помоћ конопаца, на месту где је у кишним периодима био мањи водопад. Пошто није било ни конопаца ни жице, проблем је решен спајањем свилених падобранских ужади. Први су изашли Тито и његов пратилац, Никица.

Најзад смо један по један, почели да се спуштамо до подножја стена. Наравно, никаквог редоследа није било, нити отимања око тога ко ће пре. Мирно смо се и брзо спустили конопцем до подножја и тек смо се одатле пребацивали даље. Тито је био међу првима.

Последње смо напустиле пећину Олга Хумо и ја. Олга је била Титов преводилац, а иначе стара партизанка и веома драга другарица. Добро је познавала цео тај простор. Још једним погледом обухвати пећину да провери да ли је у њој остало нешто што би могла и што би требало да понесе. Пре него што смо се спустиле, пронашла је неко пиће, па смо сркнуле за „срећан пут“.

Од места где смо се спуштали на земљу скретали смо лево, до повеће стене, одакле смо се пели према врху брда. Испред те стене стајао је Сретен Жујовић – Црни, који нас је упућивао даље. Са краћим паузама, дотрчавамо до њега, а он нас пропушта иза стене. Када сам ја дотрчала он подиже руку и рече: „Е, ти не можеш!“ Као дисциплиновани војник брзо иступим за корак и станем у страну. Међутим, Црни се насмеја и већ ме пожурује да прођем даље. Нашалио се, јер ме је знао још од раније, када је са групом другова на кратко боравио међу словеначким партизанима. То је била прва шала тог заиста узбудљивог и незаборавног дана.

САМО што смо изашли из пећине, око 11.30 часова, појавила се нова група непријатељских авиона. То је био други авионски напад, за којим је следио други десантни талас падобранаца. Небо се опет није видело од падобранаца, али је наша перспектива сада, ипак, била сасвим друкчија. Нисмо више блокирани у стенама, већ смо на слободном простору.

Додуше, и даље смо били изложени јакој непријатељској ватри и са земље, и из авиона, што је знатно отежавало наше пењање ка врху. Један по један, пребацивали смо се од жбуна до жбуна, а сви су мали и кржљави, па на скоро голом красу, готово и нема заклона.

Брзо се разилазимо да бисмо били што мање упадљиви. Свако проналази свој пут до врха.

Испред мене је Кардељ, и ја брзо крећем за њим, водећи рачуна да га не изгубим из вида.

Он је једини који ме добро познаје још из Словеније. Страховала сам да се не одвојим од групе којој припадам, да се не изгубим и не залутам.

Напослетку стижемо на косу изнад пруге, тј. изнад Градине. Овде је сада релативно мирно, мада је и овај плато у току дана често био изложен снажном митраљирању из авиона.

На платоу, изнад Градине, било је зборно место. Људи су постепено пристизали. Доста их недостаје. Тита такође још нема, што је изазвало велику узнемиреност свих присутних, поготову Ранковића и Кардеља. Када се, с приличним закашњењем, Тито најзад појавио, били смо сведоци њиховог топлог и срдачног сусрета и спонтаног другарског загрљаја, што је за тили час и код нас, млађих, одагнало потиштеност. Тако је забринутост уступила место оптимизму и сигурности. Тешко је описати радост и расположење које је завладало у тренутку Титовог доласка.

Како пристижемо на плато, тако већ у даху износимо своје утиске, видно узбуђени и преморени. Време преживљеног још се осећа. Оно је ту са нама и у нама. Обузима нас радост што смо уопште стигли на ово место. Каква срећа што смо ту.

ПРОШИРУЈЕМО сазнање о данашњим догађајиима и као драгоцено оцењујемо то што је Ранковић успео да у право време изађе из пећине и предузме све потребне мере да се покрену сви људски и материјални потенцијали како би се одбранили и спасли Врховни штаб и остали. Наиме, Марко се, одмах по изласку из пећине, пребацио на плато изнад ње како би испитао колико је оправдана сумња да су Немци спустили падобранце и на терен на врху брда. Конфигурација тог подручја би, како се оцењивало, дозволила остварење таквог немачког подухвата. У том случају, извлачење из пећине било би веома тешко, ако не и немогуће. На срећу, то се није догодило и плато је био слободан. Кад је то утврдио, Марко је предузео низ мера да заштити пећину и створи услове за њено што брже напуштање.

Успут је прикупљао партизане, из Пратећег батаљона, и остале који су се тамо затекли.

Ту се нашао и Тоне Сотлер који је донео пошту Врховном команданту од представника наше земље код савезника у Италији и Африци – Влатка Велебита.

Заједно с њим се налазе и  Милош - Милан Забуковец и Јанко Мехле са два митраљеза, и Марко их одмах упућује на положаје изнад пећине у циљу њене одбране.

Марко је јединицама НОВ послао курире са информацијом о десанту и наређењем да убрзаним маршем крену на Дрвар, пошто постојеће снаге нису биле довољно јаке да издрже борбу са далеко надмоћнијим непријатељем. Затим је и официрској школи Врховног штаба која се налазила близу Дрвара, наредио да по сваку цену брани критичан правац који води ка пећини. Борба се водила прса у прса и сви су задаци извршени. Официрска школа, у којој је било 127 слушалаца, налазила се у селу Шиповљанима. То су били војнички и политички прекаљени кадрови. Они су се оспособљавали за нове дужности на које је требало да буду упућени после завршетка школовања. Кренули су у Дрвар са скромним оружјем, пошто су своје оставили у јединицама из којих су упућени у школу. Зато је најпре требало преотети оружје од непријатеља – што је и учињено! Осим тога, уз помоћ Миладина Ивановића, партизанског команданта, тада задуженог и за везу са страним војним мисијама, организовано је и извлачење неборачког људства и страних војних мисија из града и сви су упућени у правцу Потока.

МИ СМО после тога кренули даље са тог подручја, слободније и сигурније. Увече смо се зауставили на ливади покрај једне колибе. Ту смо наложили ватру и поседали око ње. Дан нам је био напоран, исцрпљујући, па смо с радошћу дочекали одлуку да мало предахнемо.

Заменик шефа енглеске мисије при Врховном штабу, пуковник Стрит (Фицрој Меклејн се тада налазио у Италији), извадио је из своје торбице једну чоколаду која нам се, после свега, учинила као „дар с неба“. Најбољи је предлог био да се чоколада прокува са водом и да сви добију по који гутљај. Тако је и учињено. Бранка је обавила тај посао. Титу је тих неколико гутљаја сипано у чашу, коју је он, седећи на поду, ставио на колено. Међутим, није успео ни да је окуси, јер је његов вучјак Тигар вртећи се око њега, оборио чашу, а напитак се просуо по земљаном поду колибе. Свима је било жао што се то баш њему догодило, али чоколаде више није било. Сем тог напитка нико ништа није окусио читавог тог дана. Тито ипак није био нерасположен. Био је срећан као и сви, и убеђен да је успешним изласком из пећине свима нама, заправо, поклоњен живот.

Окуписмо се око ватре, дуго се прича о догађајима тога дана, као и о даљим плановима.

Ово је вече једна од најлепших успомена, једна од оних које се памте довека. Топли људски односи, поверење, разумевање и искрено другарство увек надахњују и оплемењују људе, а то је нарочито важно у суровим временима.

СТИГЛА ЈЕ ШЕСТА ЛИЧКА

У ДРВАРУ и околини водиле су се све жешће борбе са непријатељским десантним јединицама. Већ од самог почетка, борбу воде делови Пратећег батаљона Врховног штаба под командом Миће Јанковића. У борбу се ускоро укључују и јединице које, према датом наређењу, пристижу са околних положаја. Међу првима је стигла трећа бригада Шесте личке дивизије. Муњевито је реаговала на вест о десанту, у најкраћем могућем року стигла је до Дрвара и одмах ступила у борбу.

 СУТРА: ДУГО ЧЕКАНИ КОРАЦИ ПО СЛОБОДНОЈ ЗЕМЉИ  

Препоручујемо

Фељтон

0 6

ТИТО УПОРНО ОДБИЈА ДА ИЗАЂЕ ИЗ ПЕЋИНЕ: У току десанта Врховни штаб у пећини није имао никакву везу ни информацију шта се напољу дешава

07. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

ДЕСАНТ НА ДРВАР И ПРВИ СУСРЕТ СА ДРУГОМ МАРКОМ: Небо над Дрваром било је застрашујуће прекривено авионима, једрилицама и падобранцима

06. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ПОКРЕТНА БАНКА ВРХОВНОГ ШТАБА НЕСТАЈЕ ИСПОД БУКВЕ: Лола и Митар Бакић су штампарију и новац су закопали негде у реону Доброселице и Драглице

05. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

ЗБОГ КОБНЕ ГРЕШКЕ ПАРТИЈА ГУБИ ДРАГОЦЕНОГ ЧОВЕКА: Када је поп Зечевић прешао у партизане његови људи су прикључени обезбеђењу Врховног штаба

04. 06. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације