РАНКОВИЋ ПОСТАЈЕ ТИТОВ ВЕНЧАНИ КУМ: На венчању у дворцу код Илока Јованки је кум био Иван Гошњак, а Титу Александар Ранковић Лека

СТИЖЕ 1948, уз застрашујуће политичке притиске који су распршили наду у нормалан и миран породични живот.

ПОВЕРЕЊЕ Лека Ранковић је утицао да Тито озваничи свој однос и венча се са Јованком, Фото Музеј Југославије

У Букурешту заседа Информбиро социјалистичких земаља. Како време пролази, све су већи изгледи да Совјетски савез и источноевропске земље нападну Југославију. На границама су, осим совјетских трупа, нагомилане и спремне мађарске, румунске и бугарске јединице које имају тачне планове пробоја, мостобрана, уопште, прецизне задатке. Добијамо информације о евакуацијама и војном распореду.

Једна од најчуднијих одбрамбених варијанти је свакако била она која је имала за циљ да се предвиђеном „преградом“ Дунава потопи панонска равница што би онемогућило напредовање раније поменутих непријатељских ратних јединица стационираних на границама Југославије – пре свега Србије. „...Део ратног плана створеног 1950. године“ – забележио је генерал Павле Јакшић – „инаугурисан је и разрађиван у Привредном савету и Кабинету маршала Југославије (Тито, Кидрич, Поповић, Дапчевић, Вукмановић) без дубљег војног разматрања...

Живадин Симић сећа се како је био у једној комисији заједно са Светиславом Стефановићем и Милошем Минићем у циљу обиласка подунавског подручја у време када се испитивала реалност доношења одлуке о потапању. Међутим, (тадашња) власт и све друштвено политичке организације на том подручју укључујући и поменуте чланове комисије били су против доношења одлуке о потапању и стварању „Панонског мора“.

КAKO је време у слободи одмицало, мењали су се услови живота, а са њима и – људи. Свесни свог ауторитета и своје моћи, па према томе и својих могућности, неки из нашег партизанског света, ваљда у жељи да бар донекле надокнаде пропуштено, да окусе „сладак живот“ кога није било за време рата, похрлили су да пробију границе пре свега моралних норми које су за већину бораца у народноослободилачкој војсци биле светиња.

Тито и Марко разговарали су нешто о томе пре Титове женидбе са Јованком. Сви смо знали за ту њихову неформалну везу, јер је Јованка увек била присутна, али прилично повучена, у статусу прилагођеном појединим приликама. Уосталом, у том друштву и у то време, ни друге жене нису имале неки посебан положај, све док захваљујући дипломатији, није почео да се примењује какав-такав протокол. У поменутом разговору са Титом, Марко је изнео своје мишљење о осетљивом питању људских односа, наглашавајући да наши руководећи кадрови морају најпре поћи од себе – треба да буду пример! Тито се с тим потпуно сложио, па би се могло помислити да је можда баш тај разговор утицао на његову одлуку да озваничи свој однос и венча се са Јованком.

Јованка је у то време била згодна млада девојка, чисте партизанске прошлости, из српске породице Будисављевић. Завршила је гимназију и велику матуру, и имала је у то време, смисла за литературу. Због тога сам јој саветовала да се упише на факултет и студира књижевност. Наиме, тада сам имала на уму, што сам и Јованки говорила, да би могла да прикупља материјал и да, једног дана, напише Титову биографију.

Касније су се њена интересовања донекле променила и то, вероватно, понајвише због протокола којим је била преокупирана, иако јој је Тито у почетку често говорио: „Ти се само смеши“! Како је временом расла и њена моћ, досадило јој је да се само „смеши“, а ршум је настао када је престала да се „смеши“ и почела да се мршти...

НА ДАН венчања, кренули смо према сремским равницама. Свадбени ручак припремљен је у старом дворцу „Дунавка“ код Илока. Дворац, из ког пуца поглед на обронке Фрушке горе, био је окружен виноградима и ловиштима у прошла времена баш као и тада. Међу званицама су многи Титови сарадници-већи део руководеће структуре. И кумови су им били блиски сарадници и пријатељи - Јованки је кум био Иван Гошњак, а Титу – Александар Ранковић – Лека.

Столови за свадбени ручак били су постављени дуж целе просторије. Први седају слављеници и кумови, а затим остали, редом. Моје је место наспрам Тита, а до њега седи његов кум, Лека. Софра за којом седе младенци и остали није својом гломазношћу спутала разговор оних који су седели једни наспрам других.

Пред сваким је гостом неколико боца различитих вина. Ручак је још био у току, а младенцима су, један за другим, почели да прилазе гости који су, са чашом у рукама, наздрављали Титу и његовој невести. Пожелевши им срећу, испили би, по обичају, чашу до дна. Наравно, наздравља се и кумовима и свима у близини. Куцне се чаша о чашу, искапи и подигне, поносно, празна чаша – нек` се зна ко је јунак и на том пољу! Ја бих уз сваку здравицу, отпила тек по мало из чаше иако су ме присутни терали да је искапим – као да је до дна испијена чаша знак посебне оданости младенцима!

Већ почињем да страхујем шта ће бити ако се те здравице наставе такорећи у бесконачност, а ја сам чираш и нисам навиклана пиће!

Бујас, главни келнер, стално, пре свега главним гостима, долива у чаше. Стиже и до мене и досипа ми за оно мало попијеног вина. Дуго сам познавала доброг старог Бујаса, кога смо волели сви сем Јованке. Замолих га, у поверењу, да скува чај исте боје, као што је вино у мојој чаши, да тим чајем напуни боцу која је као она испред мене – и да је неприметно замени! Добри Бујас верно испуни своје обећање и боца је већ ту, а да нико није приметио замену!

Међутим, Леки као да су ипак сметале те боце и пуна чаша преда мном, и сватовско наздрављање наискап, као на текућој траци и то што тек једни оду – већ долазе други. А за подужим столом, приличан је број добро расположених гостију, који би да се у Јованкину и Титову част куцну с њима и испију чашу до дна и по више пута!

Леки смета и то што примећује да нешто слободније учествујем у здравицама. Како не зна за мој и Бујасов договор, непрестано завирује у моју чашу, коју Бујас тако упорно пуни, као и осталима, пре свега младенцима.

ОСЕЋАМ те Лекине погледе па сада, „у новом издању“, повучем из чаше и мало више.

Гледам у Леку, па се смејем. Знам за јадац, али ћутим. Наиме, када год бисмо ишли у Словенију, у мој завичај, Заград код Оточца на Крки, недалеко од Новог Места, у „дежелу цвичека“, Лека би видео бар једну пијану жену, што је сматрао, благо речено, нечим најнедостојнијим. С обзиром на то да сам из краја где се производи цвичек и где се и жене опијају – додуше ретко, али и то се догађа – забринуто ме гледа после сваке здравице уз коју и ја, сада већ храбро, отпијем бар неколико добрих гутљаја „Бујасовог вина“. А Лека, наравно, не знајући шта пијем и већ забринут, почиње благим гримасама, очима, па и рукама да ми даје на знање, и опомиње ме, да више никако не пијем. Мени је тек то било смешно, а кад сам се и гласно насмејала, Лека закључи да ме је вино већ ухватило и забрину се како ли ћу се касније понашати. Никад ме раније није видео у сличној ситуацији... А ја гледам у њега и на лицу му читам забринутост па ми је све смешније. Већ га хвата паника, гримасе су му све изражајније и прелазе у љутит израз. Најзад, сваки пут кад отпијем из чаше, скупљао ми је понешто од разних „ђаконија“ не бих ли, макар и на силу, нешто појела и тако неутралисала дејство „алкохола“.

Заиста ме је то забављало. Ипак „проваљена“ сам, пред сам одлазак за Београд – главни гост и домаћин Тито, рекао је Леки: „Марко, види Славку како се смеје, не верујем да пије исто што и други.“

Цело је друштво остало у „Дунавки“ у добром расположењу. Једино је Борис Кидрич пошао раније због неких својих обавеза, а ја сам кренула с њим, због семинарског рада који је требало завршити и предати. У то сам време још била студент Економског факултета.

ИНДУСТРИЈА СЕ СЕЛИ ИЗ СРБИЈЕ

У ВРЕМЕ Информбироа, однoсно сукоба са Стаљином, готова сва индустрија из Србије се селила  у западне регионе. Ситуација је бивала све тежа. Источни блок је потпуно блокирао Југославију. Тражили смо помоћ од западних земаља, али они су нас уцењивали. Уз све, 1952. године земљу је задесила и катастрофална суша. Претила је  глад. Тражио се излаз; али без попуштања уценама и оружаним претњама.

  СУТРА: ЈОСИП БРОЗ ОДАПИЊЕ СТРЕЛЕ ЗБОГ ПОВРАТКА ЦРЊАНСКОГ  

Препоручујемо

Фељтон

0 2

РАНКОВИЋ НАРЕЂУЈЕ - ПОЛОЖИ МАТУРУ, ПА ВЕНЧАЊЕ: Крцун после битке код Пријепоља, због губитка много бораца, стрепео да ће га стрељат

12. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

РАСПИРИВАЊЕ ЉУБАВНЕ НАДЕ У РАНКОВИЋЕВОМ КАБИНЕТУ: Ђиласа сам једва убедила да нисам била удата и да он није био познати словеначки партизан

11. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

РАНКОВИЋЕВИ СИНОВИ НИСУ КРИЛИ ЧИЈИ СУ: О Ранковићевом сину за време рата нарочито је бринула једна избегличка породица из Славоније

10. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ДУГО ЧЕКАНИ КОРАЦИ ПО СЛОБОДНОЈ ЗЕМЉИ: Ранковић је морао да одложи лет у Крајову, на Титов позив, због погоршаних метериолошких услова

09. 06. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације