ТИТО НИЈЕ СМЕО ДА ПОГЛЕДА У ОЧИ АЛЕКСАНДРА РАНКОВИЋА: "Вјесник", преко новинара Џавида Хусића, отворио је аферу о викeндици у Дубровнику

ПОСЛЕ Брионског пленума, баш су та моја упорност и предузимљивост у вези са изградњом викендице у Дубровнику биле су узрок велике главобоље.

ИСТОРИЈА Јосип Броз је заборавио времена када је наздрављао Ранковићу, Фото Архивв породице Ранковић

Наиме, после пленума ЦК Југославије,  разне комисије су уложиле огроман напор да провере све и свашта, па и поједине личности које су биле у контакту са Ранковићем не би ли се пронашло нешто што би, по било ком основу, било компромитујуће, а и што би могло да се употреби и против Александа Ранковића. Али, није ништа пронађено. Баш ништа! А онда су са страшћу нагрнули на моју грађевину, да бар ту пронађу нешто сумњиво, што би могло да се стави на терет Ранковићу. Али, и то је било узалуд. У том се смислу посебно заложио Цвијетин Мијатовић, према свом нивоу и по својој мери.

Почело је од предузетника који је, наводно, у наше име склопио са неким усмени уговор да у кућу угради сигма гредице, што је, наводно, и учинио, али му нико није платио.

Загребачки "Вјесник" је, наравно, уз помоћ новинара Џавида Хусића, одмах отворио рубрику о том случају и то је био почетак афере. Прво је тражено да „платим све што није плаћено“. Пошто сам била сигурна да су сви рачуни подмирени, тражила сам да се иде на суд. Имала сам комплетну документацију – рачуне за све што је рађено на градилишту.

Одмах сам средила документацију, у којој су, уз опис радова и утрошеног материјала, биле и потврде да је све то плаћено. Сву сам ту документацију фотокопирала и упутила суду, уз захтев да вештаци све то прегледају, процене и своје меродавне извештаје пошаљу суду.

Тако је и било. Вештаци су, после детаљног увида у све фазе рада, закључили да у тај објекат нису уграђене поменуте сигма гредице, и да нису ни могле бити уграђене с обзиром на тип куће и начин градње. Суд у Дубровнику је донео одлуку у моју корист, што је потврђено и вишим судом у Хрватској. Одлука је била објективна, али без обзира на то, када је предмет стигао на вишу инстанцу, у Београд, неколико је пута враћан на поновно испитивање. Тако је цео тај процес, због одбијања вишег суда у Београду да потврди пресуду, трајао око седам и по година. Одлазила сам у Дубровник на свако судско рочиште, са адвокатом или без њега. Све то је био посебан вид малтретирања, што је, вероватно, и био једини циљ – да се процес продужава из године у годину. Па ипак, на снази је остало прво решење: пресуда је донета у моју корист.

Међутим, пријатеља Ђуре Пуцара, Дујаковића, који ми је заиста веома помогао у свему и који је на Пуцарову препоруку и дошао у везу са мном, после тога су страшно прогонили; хтели су да га униште и материјално, и морално, а и здравствено. Од Брионског пленума па надаље, он више није био ни Пуцаров ни Мијатовићев пријатељ. Али је зато и до дан-данас остао пријатељ наше породице. Такав притисак, каквом је тај човек годинама био изложен, могао је издржати само неко ко је био свестан да је радио поштено и да није имао чега да се стиди! Био је борац од 1941. године, у оно време управник једног босанског објекта на територији Дубровника, али је, пошто није хтео да се придружи хајци на Ранковића, одмах остао без посла. У то  је време Цвијетин Мијатовић био највећи моћник, и он је тог доброг и поштеног човека непоштедно прогонио. А било је заиста тешко у то време доказати истину, иако је била, не само очигледна, већ и документована.

ПОСЛЕ првог састанка који је Јосип Броз 16. јуна сазвао поводом прислушкивања, кренули смо, Слободан и ја, 20. јуна 1966. године, према раније утврђеном плану, за Дубровник.

Путовали смо нашим колима која сам сама возила. Дошавши до Сарајева, свратимо код Невенке Пуцар. Било је сасвим природно да им се јавимо, јер су нам увек били добри пријатељи, који су по неколико дана проводили у нашој породици. Увек су нам били добродошли гости, поготово Невенка, која је често навраћала са неким од њихове деце.

Посебно је њихова ћерка Гордана, прво дете у породици, рођена у партизанима, била наша љубимица. Њеном сам се доласку увек радовала – била је веома добра девојчица, а и занимљива, јер је била у узрасту када се рађају прве љубави.

Дошавши до капије, питам стражара да ли је Невенка код куће и добијем одговор да јесте.

Уђем у кућу, поздравим се са Невенкином сестром и неким од присутне деце. Сви ми кажу да је Невенка код куће, али кад одоше да је позову, ње нигде нема! Не могу да је пронађу.

Нико не зна где је. Свакако – необично!

Њен нестанак почињем да повезујем с тим што је састанку код Броза, 16. јуна, присуствовао и Ђуро Пуцар, као члан Извршног комитета ЦК СКЈ. Није ми јасно зашто Невенка не би смела да се види са мном. Можда се већ изгубила у лавиринту политичких интрига, и не зна шта сме а шта не, па сматра да је најбоље да не разговарамо, да се уопште не сретнемо? Пошто у то нисам била сасвим сигурна, нисам ни била нарочито погођена овом претпоставком, па Слободан и ја настависмо пут. Стигавши у Дубровник, јавимо се Леки који је остао у Београду, сам, јер је Мића био на одслужењу војног рока, у школи резервних официра у Карловцу.

ПРЕСПАВАМО ту ноћ у Дубровнику, уморни од вожње, јер путеви у то време нису били баш идеални, а у наше мисли су се већ биле увукле сумње и мрачне сенке. Сутрадан, 21. јуна 1966. године, Лека нас позва телефоном да мало попричамо. Интересује га шта радимо и како се сналазимо. И ми смо жељни да чујемо како он проводи време, какве су његове бриге, а поготово да нам каже како се осећа. На последње питање искрено каже „да је веома усамљен“. „А, да ли би ти нешто значило да сам ја тамо, с тобом?“ упитах. „Много би ми значило“, чујем његов одговор. И ништа више ме не би могло задржати да се одмах не  вратим у Београд. Размишљам о том разговору, необичном свакако, који ми је облио душу са толико топлине и толико туге... Спремим се, и дан касније, 22. јуна, одлазим натраг у Београд, а Слободан остаје сам у Дубровнику. Са Леком остајем у Београду све до 30. јуна, када је отишао на Брионски пленум, а ја се тог истог дана авионом враћам у Дубровник, код Слободана.

На београдском аеродрому ми прилази Бранко Дамјановић. Претпостављам да је он ту ако се Лека одлучи да путује авионом (међутим, Лека је на Брионе отишао колима). Мало смо попричали и одмах ми је било јасно да је Дамјановић већ у улози „здравих снага“. То више није био онај Бранко кога сам познавала. Било је то први пут да срећем човека са „новим погледима“ у односу на све оно у шта је до тада веровао. Већ је имао нову службу, нову улогу, ново лице и ново уверење.

Из Дубровника сам у Београд дошла 22. јуна, а два дана касније, 25. јуна, Лека је са Гошњаком отишао на Брионе, на разговор са Јосипом Брозом. Овај је сусрет организовао Гошњак, и иницијатива је била његова. Он је и присуствовао разговорима. Лека је укратко забележио и описао ток и атмосферу разговора, у коме је, бар за мене, најцрња мрља био тренутак кад је Броз, по Лекиној причи, почео да га убеђује како ће и даље сарађивати. Чак је поменуо и ЦК. У току разговора носио је црне наочаре, није смео да га погледа у очи, натакао их на нос у нади да тако његов дугогодишњи сарадник, који га је познавао у душу, неће моћи да прозре његове мисли.

ПРИПРЕМЕ У ПОТАЈИ

ПО ПОВРАТКУ са Бриона, 25. јуна 1966, тог истог дана, Лека је почео да припрема свој одговор на оптужбе. Писао га је сам, а ја сам прекуцавала. Није тачно да га је писао неко други, као је иначе од многих био лажно оптуживан.  То Лекино иступање припремљено је на основу састанка од 16. јуна код Броза. Касније, Ранковић није имао никаквих материјала, нити се после разговора с Титом, 25 јуна, сусретао с било ким, на пример, са неким од чланова Комисије која је формирана после седнице од 16. јуна. А у то су се време, у потаји, у целој земљи, а највише у Србији, одвијале обимне припреме за предстојећи састанак, са разним „материјалима“, „документацијама“ и томе слично.

 СУТРА: ЈОСИП БРОЗ НИЈЕ СМЕО ДА РАНКОВИЋА ИЗВЕДЕ ПРЕД СУД  

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ПРИЧА О ПРИСЛУШКИВАЊУ КОГА УОПШТЕ НИЈЕ БИЛО: Још пре Брионског пленума Круг око Леке Ранковића већ је сасвим затворен и чврсто забрављен

15. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ЈОСИП БРОЗ ОДАПИЊЕ СТРЕЛЕ ЗБОГ ПОВРАТКА ЦРЊАНСКОГ: Изненађење је било што се у незадовољству због повратка Црњанског укључио Коча Поповић

14. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

РАНКОВИЋ ПОСТАЈЕ ТИТОВ ВЕНЧАНИ КУМ: На венчању у дворцу код Илока Јованки је кум био Иван Гошњак, а Титу Александар Ранковић Лека

13. 06. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације