ТИПИЧАН ОФИЦИР ПРЕУЗИМА ПРЕУЗИМА СВУ ВЛАСТ У ЗЕМЉИ: Петар Живковић, као премијер, више је времена проводио на терену него у канцеларији

ТОКОМ истраживања биогафије Петра Живковића, аутор овог фељтона, урадио је студиозну претрагу у Архиви дневних новина које су излазиле у периоду од јанура 1929, па до априла 1931. године, то је период док је генерал Живковић био на функцији председника владе.

ИНСПЕКЦИЈА Петар Живковић у посети Скопљу, Фото Из књиге "Владар из сенке-генерал Петар Живковић"

Увидом у дневне листове Политика, Време, Правда и Дан, може се закључити да је он заиста улагао изузетну енергију у обављању својих дужности. Без икакве сумње, била је ту присутна велика жеља за доказивањем, као и жеља да увери све у држави да је достојан улоге која му је поверена, по многима незаслужено.

Генерал Петар Живковић унео је у владу строгу војничку дисциплину, ослањајући се на богато војно искуство. Као што се за краља Александра често говорило да државом управља као касарном, тако је и на месту премијера сада имао генерала који је савршено одговарао потребама тог тренутка његове владавине (диктатуре). Ипак, оно што је било неочекивано јесте Живковићев изразит осећај за маркетинг и вештина у односима са медијима, што га је издвајало од типичног официра.

Рецимо, одмах по преузимању функције он даје интервју новинару Њујорк тајмса Џ. Е.Р. Гедију, 10. јануара 1929. године, са поднасловом: Југословенски премијер истиче како је циљ краљевске диктатуре прочишћење, а не сузбијање демократије.

Живковић је на дописника Њујорк тајмса оставио одличан утисак. Текст почиње овако:

„Генерал Живковић, југословенски апсолутистички премијер, примио је дописника Њујорк тајмса два сата од отварања владиног кабинета после државног удара од недеље.."

АМЕРИЧКИ новинар Геди је писао како је испред његовог кабинета била гужва, да су многи чекали да дођу до новог премијера, а да га је Живковић дочекао осмехом добродошлице - наводи да течно говори француски. Испред кабинета су, поред осталих, били и бивши премијер Антон Корошец и бивши министар спољних послова Момчило Нинчић, приметио је Геди.

„Изгледало је као да ће се поновити уобичајено искуство на Балкану са узалудним чекањем сатима. Испоставило се да није прошло ни пет минута пре него што се Живковићева секретарица пробила кроз гужву и саопштила да генерал може да одвоји неколико минута.

- Као што видите, није ми било лако да вас примим, али радо ћу одговорити на свако питање које бисте ми укратко поставили - рекао је Живковић.

Уследило је новинарско питање:

- Свет је очекивано нестрпљив да сазна како да се одреди према вашем апсолутистичком режиму. Треба ли га сматрати милитаристичком или фашистичком владом? Нарочито, да ли је намера да то остане трајни режим у овој земљи?

- Претпостављам - насмејао се Живковић - чињеница да сам ја војник је одговорна за ту фразу војна диктатура... Његово Величанство је у одабиру министара бирао људе из свих сојева, народа и сталежа, који су познате лојалности и посвећености интересима државе и неукаљане политичке репутације. Али, из редова политичара је било немогуће пронаћи оне који нису везани за неку партију како би био постављен на чело владе. До мог избора није дошло зато што се желело да војник преузме ствари у своје руке већ због тога што војник, по природи ствари, је обавезан да буде непартијски човек. Осим моје маленкости не постоји ништа што би сугерисало да је реч о милитаризацији државе...“

Већ 14. јануара поново се појављује Живковић у Њујорк тајмсу:

Веома војнички пријем за људе из новина од стране генерала ПетраЖивковића, новог премијера Југославије..., пише у том тексту. Живковић је наиме, тада дочекао иностране новинаре, љубазно се поздравио са свима и руковао са новинарима из свих крајева света. А онда је рекао: Веома сам радостан што вас видим и жао ми је што немам времена да разговарам са вама.

А наслов у Њујорк тајмсу је гласио: Живковић даје интервју од 16 речи.

ГЕНЕРАЛ Петар Живковић, као премијер, далеко је више времена проводио на терену него за канцеларијским столом. Његови обиласци градова и општина били су пажљиво планирани како би посетио све кључне институције и стекао увид у њихов рад. Државна начелства обилазио је углавном у раним јутарњим часовима, не пропуштајући прилику да прокоментарише кашњења и продуктивност чиновника, чиме је настојао да унесе војнички ред и дисциплину у управу. То није био лак посао...

У својим сећањима генерал Петар Живковић износи случај његове прве инспекције, ово ће помоћи да се стекне општи утисак његовог рада на терену:

„Овде износим случај са прве моје инспекције. Краљ је био добио писма у којима се оптужују двоје судија, да примају мито, из Горњег Милановца. Он ми нареди да то видим и известим га. У исто време ми је рекао да обиђем оболелог војводу Степу Степановић у Чачку. Ја кренем са шефом кабинета Душаном Филиповићем из Београда аутом и по плану, да тачно у 8 часова будем у Чачку и Жупанији. Жупан је био Живко Будимировић. Како смо врло рано пошли да би на време стигли, на путу између Горњег Милановца и Чачка сиђемо с кола да мало прошетамо. Друмом смо сретали много кола и сељака који су ишли у град, пошто је био пијачни дан у Г. Милановцу. Ступајући у разговор са сељацима, који ме нису познавали, дознали смо од њих ово: Кад би знао ђенерал Петар Живковић за судије те и те, не би их задржао јер су досадили својим непоштењем. 

ТАЧНО у 8 часова, дошли смо у Чачак и упутили се у Жупанију. Жупан није још био дошао. Одмах су га позвали. У суду сам наишао на суђење које није тачно отпочело на време.

Обишао сам и остала надлештва. Потом посетио војводу Степу и изручио му поздраве краља. По повратку свратио сам у Г. Милановац и упутио се право у суд. Нико у Милановцу није био сазнао о мом проласку и обиласку у Чачку. Кад сам ушао у суд, упитао сам председника, где су му оне две судије због којих сам и дошао. Он ми одговори, да су у вароши, пошто је пазарни дан, па их по обичају пустио, да набаве намирнице. Приметио сам му, да баш кад је пазарни дан и сељак долази у варош, треба суд да ради и прима странке а они раде противно. Наредио сам, да се та господа, одмах позову, а њега упитао за њих и наговестио, да постоје оптужбе да примају мито. Председник ми одговори, да он нема за то доказе. Затим сам га упитао, какво је његово мишљење о њима. Одговорио ми је, да он и сам сумња у њихову исправност. То је било довољно за мене.

Ускоро су стигле оба судије. Ја им пред председником рекнем све: како о писменим оптужбама, тако и о разговору са сељацима и мишљењу њиховог председник. Нагласим им, да после свега овог сумњам да ће они остати на досадашњем положају.

По повратку у Београд и реферисању Краљу наређено је Министру правде да их пензионише. О овом обиласку поверљивим наређењем била су извештена сва надлештва. Жупан Будимировић се био уплашио, да и он не буде пензионисан. Но он је био само укорен и за пример скренута је пажња свим жупанима, да они као високе старешине морају својим примером предњачити. У овом правцу вршене су по свим жупанијама инспекције". 

ПРЕМЕШТАЊЕ ЧИНОВНИКА

ТРАГОВИ генерала Петра Живковића и увођења строге војничке дисциплину у раде Владе, на чијем се челу налазио, могли су да се виде и  после његових инспекционих посета јер су тада почели да стижу Укази о премештању одређених чиновника у друге градове и општине, углавном по казни. Указе су доносили надлежни министри из владе Петра Живковића. Иако је његов улазак у политику био изнуђена дужност према краљу и отаџбини ипак се види да је он уживао у власти коју је имао у својим рукама, наравно да је она била ограничена од стране краља али далеко од тога да је био само марионета.

 СУТРА: КОМУНИСТИЧКА ПАРТИЈА ПОЗИВА НАРОД НА УСТАНАК  

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ПЕТАР ЖИВКОВИЋ ШИРИ СВОЈУ МРЕЖУ ЗА УТИЦАЈ: Разлог велике наклоности краља Александра према генералу Живковићу није разрешена ни до данас

30. 07. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације