ПОДУХВАТ СА СТАРИМ АНТИЧКИМ ОРУЖЈЕМ: Како је ујак Николи Тесли рекао - "Одлази сотоно!"

ТЕСЛИН старији брат Данило био је бистар и даровит дечак, понос својих родитеља који су полагали велике наде у њега. Нажалост, он је несрећним случајем у четрнаестој години изгубио живот.

Фото: Википедија

Тесла о том догађају у својој аутобиографији пише: „(...) имао сам брата који је био натпросечно надарен, један од оних ретких менталних феномена, које биолошка истраживања нису успела да објасне. Његова прерана смрт је моје родитеље учинила неутешним. Имали смо коња, кога смо на поклон добили од драгог пријатеља. Био је то величанствен арапски коњ, са скоро људском интелигенцијом, о ком је бринула и ког је мазила цела породица, јер је једном приликом спасао живот моме оцу под изузетним околностима (...)

Тај исти коњ био је одговоран за повреде од којих је мој брат издахнуо. Био сам сведок те трагичне сцене и, иако је од тада прошло педесет шест година, моје сећање није нимало избледело. Сваки мој труд чинио се безначајним у поређењу са сећањем на успехе мога брата. Све што бих хвале вредно учинио само је изазивало још јачи осећај губитка код мојих родитеља.”

Поједини Теслини биографи, попут Маргарет Чејни, наводе и другу, могућу, верзију Данилове смрти, по којој је он пао низ таванске степенице и у полусвесном стању за тај пад оптужио брата Николу. У свом раду о психолошком портрету Николе Тесле, професор Владета Јеротић осврће се на овај догађај: „По другој причи, Дане је пао са таванских степеница са којих га је гурнуо Никола, који је због тога, наравно, дуго година носио осећање кривице, ружно сањао и имао халуцинације сећајући се братовљеве смрти.

Осећање кривице, ако је ње уопште и било у Тесле - јер се Никола могао само налазити поред брата Данета на степеницама - могла је проузроковати, с једне стране, снажну несвесну побуду да управо он, Никола, треба да оствари Данетову ’изванредну надареност’ и тако ублажи тежак бол који се урезао у срце Теслиних родитеља, с друге стране, ово осећање кривице, могло је оставити Тесли, опет несвесно, аскетски идеал живљења као прећутну казну због своје несмотрености у вези с братовљевом смрти.”

Ову другу верзију искључује жарка жеља Николиних родитеља да он постане свештеник, што би по прописима и канонима православне цркве било немогуће да је он био одговоран за било чију смрт. 

Пред крај живота у једном писму Џорџу Силвестеру Виреку, присећајући се тог догађаја Тесла пише: „Била је тмурна ноћ са кишом која је лила као из кабла. Мој брат, младић од осамнаест година, који је био интелектуални џин, умро је. Моја мајка је дошла у моју собу, узела ме у наручје, и прошапутала, готово нечујно: ’Дођи да пољубиш Данета. Притиснуо сам своје усне на као лед хладна уста мога брата знајући само да се догодило нешто ужасно. Моја мајка ме је вратила у кревет и, оклевајући мало, рекла у сузама: ’Бог ми је дао једног у поноћ, и у поноћ ми узео другог’”.

Недуго иза овог трагичног догађаја, породица Тесла преселиће се у главни град Лике Госпић. Његов први помен забележен је почетком XVIII века. Смештен на раскршћу путева брзо се развијао као административни центар, и седиште Прве личке регименте. Име је добио по ускочком војводи Србину Симеону Госпићу. До преласка проте Милутина Тесле у Госпић, 19. јула 1863. године, Смиљан је био главна парохија, а Госпић њена филијала.

НАПУШТАЊЕ Смиљана и прелазак у Госпић, са шест година и након завршеног првог разреда, Никола је доживео као трагедију. Нарочито му је тешко пао растанак са голубовима и другим животињама. Са свим оним што је чинило свет његовог раног детињства. У новој градској кући осећао се као затвореник. Током времена полако се уклапао у нову средину. Наставио је школовање и стекао нове пријатеље. Шума Јасиковац, пуна птица и ситне дивљачи, била је омиљено излетиште Госпићана и Теслин терен за игру, и поприште бројних авантура.

Фото: Википедија

Сећајући се тог периода Тесла је у својој аутобиографији записао: „Пошто смо се сместили у граду, уписао сам се на четворогодишње школовање у такозваној припремној основној школи, као припреми за моје студије, где сам се спремао за вишу школу или Реалну гимназију. Током овог периода, моји дечачки напори и истраживања, као и невоље наставили су се. Између осталог, прочуо сам се као шампион у хватању врана у целом крају. Моја метода била је изузетно проста. Отишао бих у шуму, сакрио се у жбуње и имитирао зов птице.

Обично би ми више птица одговарало на зов и убрзо би врана слетела у оближње грмље. Након тога бих само морао да бацим парче картона да јој скренем пажњу, скочим и зграбим је пре него што успе да се искобеља из жбуња. На овај начин сам могао да их ухватим колико сам желео. Ипак, једном приликом се десило нешто што ме је навело да поченем да их поштујем. Ухватио сам леп пар птица и враћао сам се кући са пријатељем. Када смо изашли из шуме, хиљаде врана су се скупиле правећи ужасавајућу буку. У року од неколико минута полетеле су у потеру и окружиле нас. Забава је трајала све док изненада нисам добио ударац у потиљак од кога сам пао. Тада су ме опасно напале. Био сам приморан да пустим две птице које сам ухватио и са задовољством сам се придружио пријатељу који је заклон нашао у пећини. (...)

НЕ МОГУ да прећутим ни своје умеће са праћком, које ми је омогућило да изводим запањујуће представе на хиподромима. Испричаћу један од мојих подухвата са овим античким оружјем, који ће веру читалаца у моје речи растегнути до крајњих граница. Вежбао сам током шетње обалом са својим ујаком. Сунце је залазило, пастрмке су биле разигране и с времена на време понека би се праћакнула и њено светлуцаво тело би се оштро оцртавало на стенама у позадини. Наравно да би сваки дечак под овим погодним условима можда погодио рибу, али ја сам преузео много тежи задатак и предочио свом ујаку до последњег детаља шта намеравам да урадим. Рекао сам да ћу испалити камен који ће ударити рибу, притиснути је о камен и пресећи напола. Речено-извршено. Ујак ме је погледао на смрт уплашен и узвикнуо: ’Одлази сотоно!’, и прошло је више дана пре него што је проговорио са мном. Остали успеси ма колико велики, остаће у сенци, али ја осећам да бих се на својим ловорикама могао одмарати хиљаду година. (...)

Foto: Zoran Jovanovic

Од свих ствари највише сам волео књиге. Мој отац је имао велику библиотеку и кад год бих стигао, покушавао сам да задовољим своју страст за читањем. Он то није дозвољавао и побеснео би када би ме ухватио на делу. Сакрио је свеће када је схватио да у тајности читам. Није желео да покварим очи. Али набавио сам лој, правио фитиље и изливао танке лојанице и сваке ноћи бих запушио кључаоницу и пукотине и читао, често до зоре, док су остали спавали и моја мајка започињала своје напорне дневне обавезе. Једном приликом сам набасао на роман под насловом Абафи, српски превод познатог мађарског писца Јожике.  Ово дело је некако пробудило успавану снагу моје воље и почео сам да вежбам самоконтролу. Испрва су се моје одлуке топиле као априлски снег. Али убрзо сам победио слабост и осетио задовољство које никада раније нисам упознао. Радио сам оно што сам желео.

Временом је ова енергична ментална вежба постала моја друга природа. На почетку сам обуздавао своје жеље, да би постепено жеље и воља постале једно. Након много година такве дисциплине, постигао сам толико да сам се играо са страстима које би донеле уништење најјачима.”

СУТРА: ЧУДЕСАН ЛЕК ОД ПАСУЉА

Препоручујемо

Фељтон

0 0

УПОЗНАО ЕЛЕКТРИЦИТЕТ ЗАХВАЉУЈУЋИ - МАЧКУ: Својим проналасцима Тесла је постао чудотворац, налик имењаку Светоме Николи Мириклијском

06. 02. 2026. у 10:00

Фељтон

0 1

САВЕЗНИЦИ УМАЊУЈУ ЗНАЧАЈ ПРОБОЈА СОЛУНСКОГ ФРОНТА: У једном моменту генералу Фтанше Д’Епереу је претила опасност и да буде смењен

21. 08. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

СТО ПУТА ПОНОВЉЕНА ЛАЖ ПОСТАЈЕ ИСТИНА: "Кока-кола" је и у време Другог светског рата с нацистичком Немачком живела у полутајној љубави

14. 07. 2025. у 18:00

Фељтон

0 9

ТИТОВА ВИЛА У ЗАГРЕБУ И ДЕВИЗЕ СА ГОЛОГ ОТОКА: Мика Шпиљак ми је лично казао да ће изградња Титове виле коштати око пет милијарди динара

24. 05. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације