ТЕЖАК И ТРНОВИТ ЖИВОТНИ ПУТ: Гојкову жељу да буде свештеник и лекар омео је Други светски рат

Љубомир Ранковић

26. 11. 2020. у 18:00

У МАНАСТИР Благовештење долазио је повремено и отац Рафаило, духовник манастира Никоља, "верни Рафо" Светог владике Николаја. Био сам привилегован да слушам његов разговор са владикама Јованом и Павлом о монаштву у овчарским светињама, о кризи монаштва, о младићима и девојкама који долазе у манастир и о њиховом "модерном" поимању монашких завета и послушања у манастиру.

ТЕЖАК И ТРНОВИТ ЖИВОТНИ ПУТ: Гојкову жељу да буде свештеник и лекар омео је Други светски рат

Родна кућа у селу Кућанци / Фото Из књиге "Ево човека"

Са посебним емоцијама и са сузама у очима, отац Рафаило је говорио своја сећања о "Светом Деки", како је називао владику Николаја. Ганут причом, мој владика Јован заводенио би очима и углавном ћутао. Владика Павле се трудио да духовно и рационално тумачи и разуме време. Истицао је да је промена вечна судбина света у коме живимо и да Црква мора излазити у сусрет младима који желе промене. Увек је наглашавао да се основне истине вере, вековно предање, црквена пракса и свештена традиција наших предака морају чувати, јер то представља темељ и континуитет црквеног живота. Говорио је да морамо бити свесни да ми, хтели или не хтели, полако клизимо крају света, о чему Христос говори у јеванђељу, набрајајући знаке који ће се у тим временима јављати.

Тако су драги благовештењски дани у овчарској Српској Светој Гори. Миле успомене младости. Не би било добро да неко помисли да представљам себе као дораслог сабеседника и заслужно блиску особу овом духовном горостасу, владици Павлу. Нашао сам се ту нимало својом заслугом. Био сам сушти антипод овом светом Божјем човеку. Први пут сам био у Благовештењу 1975. године, као двадесетдвогодишњак, са неколико месеци ђаконске службе. То је било доба "веселе аркадије" једне младости Голобрад, без довољно знања и искуства, без "духовног бонтона" за такво свето место и такав скуп духовних величина.

ЖИВОТНИ пут патријарха Павла, од рођења до смрти, био је тежак и трновит, препун крста и страдања, као и пут његовог народа. О сирочету без родитеља бригу је преузела тетка Сенка. После завршене четири године основне школе у родним Кућанцима, Гојко школовање наставља у Тузли код стрица и стрине који су имали осморо деце. Ту се научио одрицању, скромности и животу у заједници. После завршене мале матуре, под утицајем тетке, уписује шесторазредну богословију у Сарајеву 1930. и завршава је 1936. године. Потом уписује четворогодишње студије на Богословском факултету у Београду и дипломира у редовном року. Упоредо завршава два разреда гимназије и уписује медицину. Жеља му је била да буде свештеник и лекар. Рат је омео планове.

После факултета одлази на одслужење војног рока у Зајечар 1940. године. После војске кратко је радио у Министарству вера. Почетком Другог светског рата 1941, мобилисан је у санитетску јединицу. Војни слом и капитулација земље затекли су га у Вишеграду. Одатле одлази преко Сарајева у родне Кућанце. Посетивши родбину, креће одмах за Београд. У Београду је радио разне физичке послове на грађевини и железници. На железничкој станици сусреће свог пријатеља, игумана Јелисеја, старешину манастира Свете Тројице у Овчару. Видевши га исцрпљеног од тешког физичког рада, игуман га одводи у свој манастир на опоравак. У Овчару се срео са својим професором, оцем Јустином Поповићем, који се скривао испред прогона фашиста и комуниста по овчарским светињама.

АВГУСТА месеца 1943. одлази за вероучитеља избегличке деце у Бању Ковиљачу. Спасавајући једно дете из ледене воде Трбушничке реке испод Гучева на утоку у Дрину, разболео се од тешке упале плућа. Одатле одлази код свог пријатеља игумана Јулијана у манастир Вујан, надомак Равне горе. У потпуној карантинској изолацији од остале братије, ту успева, захваљујући познавању медицине и Божјој милости, да се излечи од тешке болести која је већ била добила блажи облик туберкулозе.

Из манастира Вујан прелази у манастир Благовештење где прима монашки чин, уочи Благовести 1946. године, добивши монашко име Павле. Из овчарске светиње, у јесен 1948, одлази у историјски манастир Рачу "украј Дрине". Ту је обављао разна послушања са манастирском братијом у пољским радовима, а једно време био је воденичар у манастирској воденици. Одлуком Светог архијерејског синода, школске 1950/1951. године, предавао је Црквенословенски језик и Црквено појање у Призренској богословији.

Угледни београдски прота Стева Димитријевић, оснивач и први декан Богословског факултета, долазио је повремено у манастир Рачу и разговарао са својим студентом јеромонахом Павлом, наговарајући га да упише постдипломске студије из области Литургике, у Атини.

ПРИХВАТАЈУЋИ протин предлог, са благословом патријарха Викентија, Павле креће у Грчку. Стигао је у Атину крајње скромно одевен. Испод убоге монашке мантије носио је старе зелене панталоне, вероватно нечији скромни дар манастиру и плитке црвене ципеле које је сам прерадио и офарбао, али су трагови боје били видни. Преко мантије носио је кратак зимски капут од ужичког народног сукна. У Атини је провео две године.

Вест о избору за епископа Рашко-призренске епархије затекла га је на хаџилуку у Светој земљи, 29. маја 1957. године. Хиротонисан је у Београду 22. септембра, а устоличен за епископа Епархије рашко-призренске у царском граду Призрену, 13. октобра 1957. године.

Архијерејска служба на Косову и Метохији била је почетак новог голготског пута владике Павла. И у црквеном и у државном погледу одлазак на службу у ову древну српску област, нажалост, значио је "одлазак у Сибир". Једно је Косово као симбол, завет, заклетва, знамење, мит, епопеја а друго је живот на Косову међу Албанцима, крајње специфичним народом чудне ћуди, израженог племенског менталитета, са урођеном физичком и менталном ксенофобијом, увек резервисан, неповерљив и на дистанци према свим другим народима неалбанцима, особито према Србима. Немогуће је ономе ко није живео на Косову и Метохији и упознао тамошње прилике, ни изблиза дочарати стварност живљења међу албанским народом, чији је менталитет и начин живота сушта супротност свему ономе што одликује вредности европске цивилизације.

КРАЈ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.

20. 12. 2024. у 17:07

Коментари (0)

ОВО СЕ ДЕСИЛО ПРВИ ПУТ У ИСТОРИЈИ: Српски кошаркаши у Партизану без поена у вечитом дербију