ТРИ АРМИЈЕ КРЕЋУ НА СРБИЈУ: Никола Пашић се исувише мешао у рад Врховне команде

ПОСЕБНО јак притисак на Николу Пашића, да се спречи било какво угрожавање Бугарске, и да јој Србија уступи територије у Македонији, вршио је руски министар спољних послова Сергеј Сазонов.

Фото архива

Он је Пашићу објашњавао да Бугарска неће напасти Србију и да то неће учинити ни Немачка ни Аустро-Угарска, јер за то немају расположиве снаге. Сазонов је подсећао Пашића и да Србија не сме сама да доноси такве одлуке, јер је везана за савезнике. Тврдио је да би српски напад на Бугарску био "опаснија и одвратнија авантура него бугарски напад пре две године" и "срамота за словенство". Коначно, председник српске владе је попустио.

Кнез Трубецки ће, у својим мемоарима, записати да је "осећао дубоку одбојност" према налозима Сазонова, али да је морао да врши своју дужност: "Мој положај у Нишу био је у то време неизрециво тежак. Схватао сам да су Срби у праву, да је једина њихова шанса да предухитре мобилизацију Бугарске". Протестовао је у телеграмима које је слао у Петроград.

"Није било места сумњи да су савезници преузели на себе озбиљну одговорност" - закључивао је Трубецки. Сазонов је постепено почео да мења мишљење, па је три дана пре напада Немаца и Аустроугара на Србију, Софији заиста предат руски и савезнички ултиматум. За било какву војну акцију Србије против Бугарске тада је било сувише касно.

У ТЕЛЕГРАМУ који је, наиме, по Пашићевом налогу, министар војске, пуковник Радивоје Бојовић, упутио Врховној команди 25. септембра 1915, најстроже се забрањивао сваки сукоб са Бугарима и, у случају непоштовања наређења, претило смртном казном. Пашић је 7. октобра чак упозоравао Путника да би напад на Бугарску могао да пружи изговор Грчкој да занемари дефанзивни савез са Србијом из 1913, који је подразумевао узајамну помоћ само у случају бугарског напада на једну од потписница. Врховна команда је морала да се повуче.

Србија није само, пред вишеструко јачим непријатељем, остављена без савезничке помоћи; она је спречена чак и да сама себи помогне.

Пуковник Пјер Фурније, у накнадно писаним сећањима, слично кнезу Трубецком, закључио је да су спречавањем српске офанзиве савезници починили судбоносну грешку. Тврдио је да би брзи напад потпуно спремне српске војске угрозио саму Софију и да би, ако можда и не би заузела бугарску престоницу, "бар спречила напад Бугара са опкољавањем са југа и можда спасла саобраћајну везу са Солуном. Али ништа није учињено у том смислу и српска војска је била приморана на одбрану на свим својим фронтовима".

У ТРЕНУЦИМА када слом Србије буде већ известан, крајем октобра 1915, после напада Бугарске, француски посланик у Лондону, Пол Камбон, рећи ће српском посланику у британској престоници, Матеји Бошковићу, да је ипак требало да Србија нападне Бугарску чим је ова започела мобилизацију.

Оно што се догађало тих дана, уочи самог непријатељског напада, додатно ће заоштрити односе између владе и Врховне команде, оптерећених сукобима још из предратног доба. Путникове везе са Драгутином Димитријевићем Аписом и црнорукцима нису се одражавале само на његове односе са Пашићевим радикалима, него и са регентом Александром Карађорђевићем.

Уочи ратних операција 1915. кнез Трубецки је примећивао да односи између српске владе и Врховне команде "нису били сасвим добри и усклађени". Пашић се, по општем мишљењу, исувише мешао у рад Врховне команде. Трубецки је примећивао да је у њој, због болести војводе Путника, даровити и млади пуковник Павловић држао "ствари у својим рукама".

ПАВЛОВИЋ, међутим, није имао довољно ауторитета ни пред Пашићем, ни међу војводама и генералима. Мајор Панта Драшкић, ађутант регента Александра, био је непосредни сведок ових сукоба. Уочавао је, међутим, да су двојица искусних, седих људи, Пашић и Путник, у непосредним сусретима брзо решавали сва спорна питања.

Сукоби ће достићи врхунац када, после пораза и повлачења, по доласку у Скадар, војвода Путник и пуковник Павловић буду смењени. Војска ће, међутим, у Скадру и на Крфу, оптуживати Пашића да је, пошто је попустио под притиском савезника и спречио напад на Бугарску у септембру 1915, осудио Србију на слом. Живко Павловић, у свом полумемоарском делу, објављеном тек 1968. године, тврдиће да влада није умела да искористи победе српске војске из 1914, да би за Србију обезбедила стварну подршку и помоћ савезника.

ПЛАНОВИ Централних сила за напад на Србију, усаглашавани током 1915. године, коначну форму добили су војном конвенцијом коју су Немачка и Аустро-Угарска потписале са Бугарском 6. септембра 1915. у Плесу. Они су додатно утврђени директивом начелника немачког генералштаба Фон Фалкенхајна од 15. септембра, наређењима цара Вилхелма II издатим 16. септембра и директивом Фон Макензена од 28. септембра 1915. године.
Бескрајна натезања између Фалкенхајна и Хецендорфа поново су се завршила немачком победом. Вољом Фалкенхајна, за главнокомандујућег похода на Србију именован је победник у великој офанзиви на Источном фронту, Аугуст фон Макензен, унапређен у чин фелдмаршала. Његов начелник штаба биће, као и на Истоку, генерал Ханс фон Сикт. "Група армија Макензен" требало је да се састоји од немачке Једанаесте армије, аустроугарске Треће и бугарске Прве армије; договорено је да Немачка и Аустроугарска Макензену дају по најмање шест дивизија, док се од Бугарске очекивало бар четири.

БУГАРИМА, који су, чак и у оваквим условима, хтели да избегну сваки ризик, дозвољено је да у напад на Србе крену пет дана после Немаца и Аустријанаца. Вилхелм II и Фон Фалкенхајн за циљ похода одредили су победу над српском војском и овладавање путевима који из Аустро-Угарске воде ка Бугарској и Турској; они су захтеве Аустроугара и Бугара да српска држава будe уништенa прогласили "узгредним" и другостепеним.

Чим је са Бугарском потписана војна конвенција, 6. септембра 1915, отпочела је концентрација трупа у Банату, Срему и североисточној Босни. Немачка Једанаеста армија, под командом генерала Макса Карла Вилхелма фон Галвица, са својим Трећим, Четвртим и Десетим корпусом (укупно седам дивизија) и придодатим аустроугарским одредом генерала Филепа, требало је да главним снагама из Баната пређе Дунав код Рама, помоћним код Смедерева. Потом је требало да брзо стигне до линије Смедеревска Паланка - Жабари; одатле је њен правац наступања водио долином Велике Мораве. Имала је 66.946 пушака, 483 артиљеријска оруђа и шест авионских ескадрила.

СУТРА: Енглески адмирал на Дунаву

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ОБРУЧ СЕ ПОЛАКО ЗАТВАРАО: Српска влада почела је да шаље своје инте лектуалце у специјалне мисије у савезничке земље

19. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ПАШИЋ ОДБИЈА ТАЈНЕ НАГОДБЕ: Немци су преко емисара нудили Србији сепаратни мир

18. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

1 1

ПЛАНОВИ ЗА УНИШТЕЊЕ СРБИЈЕ: Узајамно непријатељство начелника аустроугарског и немачког генералштаба помоћи ће прогоњеној српској војсци

17. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФРОНТ СЕ ПРЕНОСИ НА ИСТОК: Улазак Османског царства у рат на страни Централних сила повећао је стратешки значај Србије

15. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

НЕЖЕЉЕНА УЛОГА БЕОГРАДА: У јесен 1915. знало се да ће Србију напасти снаге три државе

14. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

СВАЂЕ СА СОПСТВЕНОМ ИСТОРИЈОМ: Шта би се догодило да се Срби 1915. нису повукли, него предали?

13. 02. 2021. у 18:01

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације