ЛИРСКА МАТЕМАТИКА: Одлазак истакнутог српског писца Зорана М. Мандића (1950-2023)

У СВОЈОЈ седамдесет другој години преминуо је истакнути српски писац Зоран М. Мандић (1950-2023). Био је сасвим извесно особен књижевни стваралац.

Фото Архива

На почетку своје књижевне каријере, поред песама писао је критичке текстове као један од најагилнијих критичара које смо тада уопште имали. Готово да није било гласила у коме они не би осванули. Потом се "зауставио" на ономе што је за њега било примарно - поезији.

Уз њу је писао краће прозне текстове који су се по свему издвајали међу онима сличне врсте које су писали, или барем покушавали то да учине - други. Њих бисмо могли одредити као мини-есеје и песме у прози, особено лирско-прозно штиво, мандићевско по свему, жанровски неухватљиво и до краја неодредљиво, које кореспондира са његовом чистом поезијом и то тако да се многобројни овакви текстови обичним композиционим реорганизовањем могу "преместити" у песме а да не изгубе ништа од своје вредности.

Можда је то сам песник најбоље, и најпрецизније, урадио када је једну своју књигу насловио "Мали наслови" (2003; 2008).

Фото Архива

Фото Архива

Постојало је у његовој краткој прози гледање у себе, око себе, иза себе... Читава поетика гледања мерло-понтијевска. У игри су били и опипи. Тактилне, визуелне, аудитивне... сензације. Али, ту су и психолошки пипци којима додирујемо све што нас окружује, све што из себе лансирамо е да би се оно изван нас присутно опколило и нама, нашем искуству и нашем певању, присајединило.

Били су драгоцени и његови полемички есеји, прави покушај "проветравања" наше књижевности, пун убитачне ироније, објављени у пожаревачком часопису "Браничево" у доба уредниковања Александра Лукића.

Све што је Мандић створио има заједничко језгро и представља целину која се мора пажљиво ишчитавати.

Објавио је двадесет три песничке збирке. Његове песме често су биле вишеделне.

Неколике, и неретко, имале су и пододреднице, а ове су најчешће биле поетичке. Песник се клонио риме, али не и звучних стилских фигура којима се остваривао особени, густи ритам. У песмама је било присутно, готово каскадно, "слагање стихова". Мандић је прибегавао честим ангажманима, апострофирањима и особеном ломљењу стихова.

Потцртавао је речи које је исписивао с великим почетним словом. Служио се особеним "унутрашњим" ломљењем речи, што ћемо илустровати само једним примером: (п)оглед у исти мах означава најразличитије ствари: и поглед и оглед, али и по глед и погле д.
Стихови су му били дужи, само привидно наративни. Типична Мандићева песма познавала је офантастичење које се сводило на мали помак: опева се оно што је истовремено и било и није, као да је сневано, али се притом о сну није певало тек пошто се он одснивао, већ усред њега, из саме његове сновне магме; пред нама је била покожица сна, њено дрхтање и таласање... Онострано се преплитало с метафизичким. У свакој Мандићевој песми се бар наслућивала, ако није била и стварно присутна, метафизичка аура. Готово да их је одликовала особена антисликовност. Мандићеве песничке слике биле су менталне, психолошке. Постојало је "лепљење" слике испод слике, слика у слици, нешто колажно.

Вишеслојност слика, веома често суштински надреалних, доводила је до тога да у њима није било јасно одељених површине и дна: све је било и дно и срце слике истовремено. У игри је било мандићевско онеобичавање које је у себе укључивало и оксиморон. Његова поезија, како нам "поручује" песма "Срце", била је лирска математика (") прозе Срца.

Мандићеве песме налик су на метафорички и метафизички отежале, онеобичене цртеже.

Типична његова песма-слика спој је бошовске густине и пакленског визуелног пламтења и магритовске титрајуће телесности, окамењености у лебдењу. Оне су писане / сликане процедуром мишљења.

Мандићева поезија била је еминентно есејистичка. Промишљање које је било у њеном срцу могли бисмо условно одредити као мисао којим се опевано осећа. Једнако, и као осећања која су се у-мислила!

Мандићева прозна, али и песничка, реченица налик је на кафкијанску. Стога што бежи, поготову од присилне, необавезне, суштински неодговорне, метафоризације казаног, Мандићева реченица вибрира својом рационалношћу. Показује како у рукама правих мајстора (такав је био Кафка, такав је и Мандић) и она зна да задобије сликовитост особеног типа.

Он који је био несумњиви poeta doctus, један од најбољих које српска поезија уопште има, остајао је притом, у прикрајку - без зрнца тога, никада праве, поготову велике, а њој поезија песника о којем пишемо изван сваке сумње припада, нема - и poeta ludens.

Зоран М. Мандић био је - никакве сумње нема - песник који није, као многи други наши песници, до грла био укопан у традицију и везан за прошло, песнички отхујало одавно, већ песник који припада веку у којем живимо јер писао је поезију битну, и критичку и откривалачку у исти мах, за тренутак у којем јесмо. Његова поезија не припада само оној која у будућност гледа. Она је - пошто је он песник трајник - и будућносна поезија: она која из будућности на нас овдашње, и садашње, свој поглед, осећајни и умни, баца.

Свој роман је својевремено пољски песник Мјачеслав Јаструн назвао "Лепа болест". У њему се о љубави говорило. Зоран М. Мандић је показао, и доказао, како се и поезија - и не само због њене несумњиве еротске димензије, и не само зато што се у њој најлепше, и најприсније, љубе Ерос и Танатос - такође назвати може лепом болешћу. Неизлечивом.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације